среда, 18. април 2012.

ПРОМОЦИЈА ЗБИРКЕ ПЕСАМА БОРИСАВА БЛАГОЈЕВИЋА "КАКО СЕ ПИШУ УСНУЛЕ ПЕСМЕ"



БОРИСАВ БОРА БЛАГОЈЕВИЋ
КАКО СЕ ПИШУ УСНУЛЕ ПЕСМЕ
Уснула ме у по ноћи студен зима окована снеговима
У амбаре и кошеве сјатиле се птице сојке
Крај лисице чучи пилеж у тору се близне овце
Месец оштрим српом српи лепе жене и девојке

Изнад села бесни вуци и вампири зубе оштре
Ђаво се на оџак криви устремио па таласа
Небо још не раздањава маглу бритвом да засечеш
Виле косе не чешљају сем тишине нигде гласа

У штали ми краве музне све у јасле поседале
Из рогова тече млеко да котлајке све прелије
Теле сису и не тражи кратку штрангу замашћује
У коломаз црни тонем све ми јесте и што није

На троношцу деда седи, лулу пуши, браду брије
Жезлом струшком ватру џара, разбуктава старе бриге
Шљивова му грана за врат ижџикљала од раније
Из варница пишти багрем и пење се на вериге

Баба ми је крај губера и свилену бубу свлачи
Плетићкама задње клубе на разбоју плете нити
Утулила светлост лампе боранију љуска жуту
У вариво воду сипа кад једемо да смо сити

Отац је на дрвљенику у пањеве будак тупи
И разапет у две бразде од вечери до сванућа
И у јарам поломљени бичују га старе газде
На три ћошка подупире на четвртом пукла кућа

Мајка ми је на потоку из кладенца скупља сузе
Обрамицом јури змије даждевњаке да затрује
У купице да пресипе белим платном да покрије
Умива се. Сва у црно обучена и шамију забрађује

У прашини брат се тражи од шишарке бунар прави
Око ногу котур бачве, из панице на главу му пепо сиви
А колико лета има. Дал` је млађи ил` старији
Ни ја не знам. Нико не зна. Ама нико. ни Бог живи

Још се није ни родила а сестра ми од рођења
Тражи цуцлу само плаче и са момком разговара
У блато јој пала проја од сириња и сурутке
Њега нешто и не чујем све јој нешто одговара

У војску ме испраћала љубила ме до раскршћа
И у ревер посадила да шарени неко цвеће
Ал` не памтим не сећам се, без ракије шљивовице
Под пазухом дал` још чува оно рано прам пролеће

На бојишту бомбе бацам. У ров скачем. Гинем мртав
Крв ми липти на све стране из шајтова капље чокот
Написана на мом челу дал` ће песма да остане
Како кучка пред свануће све низ длаку лиже окот

Коц из плота глогов шиљим а опет се крстом браним
Крај иконе мио мирис, тамјаном се светац кади
У десној ми руци колач славски а у левој гори свећа
Зобим уста, очи гладне, док се песма не заслади

Само моје драге нема остала је голих груди
да ме тражи недодиром у распуклом стању свести
Овијена око пупка под чаршавом разасута
Пола риба пола жена у кревету да се мрести

И ујутру питала ме где сам сву ноћ боравио
Грдила ме и молила да баталим што се не сме
Ја ћутањем правдао се да не умем да објасним
Можда неће разумети да се тако пишу песме

среда, 4. април 2012.

КЊИЖЕВНОСТ ПОНЕДЕЉКОМ

Драгослав Лацковић

НЕБО ЈОШ НЕМА МИЉЕНИКА

Опружен на похабаном кревету
Опијен мирисом града
Дрхти мој смех
У тамној и влажној ноћи
стихотворим
прозор је отворен
Решетке вековне
Затворен од ратника из горе
Самујем
Илузија ми је свеприсутна
Одсуством својим
Живех на ушћу двеју река
одакле сам волео
Самоћу испреплетану сном и тишином
Запитан где сам
Међу каквим људима
између великих бедема
О које удара ноћни ветар

Желим да одем даље
од тог осећаја
Иначећу постати плен
Гладног косца


Милан Милошевић

НЕКО ТРЕЋИ

Љубио сам тебе ти си другог хтела
Желим ти да будеш неверноме жена
Ти да волиш њега а он неку другу
Па да тако будеш и ти понижена.

Да га волиш страсно, к`о некад ја тебе
А он исто тако само неку другу
Она опет трећег-и тако у низу
Онда ће се љубав вртети у кругу.

Саша Мићковић

БОГОРОДИЦА

Покрећеш у мени оронуло биће
разлистала душо мани се тог страха.
Шапутање Твоје буди ме док свиће
смркне ми се, бљеснеш миришљавог даха.

Клонуо сам Звездо, нек израсту крила
телу овом које камен је без Тебе.
Понизност је моја и скрушеност била
челичена вером да би спас`о себе.

Често се колебам, постанем к`о мрва
клањам Ти се, улиј храбрости ми мало.
У мислима да ми будеш искра прва

бисерно божанство у атом ми стало.
Узвишена тако љубављу ме такни
мртвило из мене ка светлости макни.


Звезда Пејовић

ЗАЛАЗАК

Проговорићу
Над раскошним тренуцима
Овенчане младости
Спознавајући лик старице
У освиту
Где бити
Након оптерећених годуна
Кога тражити

У месецу исчезавајућег сјаја
Ухвати одлазећу нит живота

Настани се
У шаци свевишњег.


Зорица Курбајлија

НОСТАЛГИЈА

Сусретала сам се са проблемима разним
сенчила разочарења бојама празним
слушала пуста обећања и приче
гледала лажи, све једна другој сличе.
Опекла се небројано пута на љубавне јаде
била сведок како у прах нестају наде.
лутала са ове и оне стране, носила ме магија
али ништа ме није тако болело као носталгија.
Мириси, осећаји, сећања попут вртлога и сад
покрену мисли као покварени сат уназад
Подсете на ноћи окупане у месечини
и сваку звездицу урезану у успомени.
Најтеже падну те вечери и ноћи беле
Помислим са ким их други људи деле
Када се душа у камен претвара
Коме се тада срце отвара?
Ал` не причам о томе, не желим
Ни са ким своју носталгију да делим,
напишем по који сонет, по који ред
загризем уста, затворим очи, идем напред.
И онда опет та која слика или написан стих
заврте моје мисли и зачас понесу их.
Врати ме ветар што наноси мирис зове
на оне дане на недосањане снове.


Радица Милошевић

ЖИВОТНА РЕКА

Живот је ко река необуздана дуга
Од извора ка ушћу је већа
На једној обали је туга
А на другој је срећа.

Раме уз раме срећа и туга
Осмех и сузе, кошмар и склад
Љубав и мржња два ратна друга
Смењују се од постанка до сад.

Река живота често урони у вир
Промени свој ток у једном дану
Наруши душевни мир
Вртлог нас баци на једну страну.

Животи су дар од Бога
И познато је нису вечни
успех зависи од много тога
у борби добра и зла тежимо срећи.

У љубави истрајмо до краја
Поштовати и волети знамо
Пронађимо лепо што нас спаја
Јер имамо само колико дамо.

Фото албум "Књижевност понедељком"