четвртак, 13. април 2017.

АЛМА - кратке приче чланова Кк21

26
Илија Веселинов
ПЕРА КОЊ
 
Сићушна, спечена старица у црнини, жустрог корака, бритког језика. По цео дан прича, а живи сама. Рекао би неко: полудела у тој самоћи. Или је можда полудела кад јој је кућа била пуна чељади. Кад погледаш преко зида, све ти је јасно. Старица разговара са кокама, а свађа се са петлом.
Шта се дереш, коњу један?!
Коњу један, чујеш шта ти кажем?
Црк’о, дабогда, коњу један!
Док је петао био пиле, звао се Пера, а сада је Пера Коњ. Почео и мене да нервира. И све више ми се чини да то намерно ради. Гледам преко зида, једе са кокошкама. Кад ме спази, прекине да кљуца и почне да кружи око
кока, гиздав, самоуверен и само виче: кококо, кококо! Као да се мени обраћа. Као да хоће нешто да ми каже. Ако не обраћам пажњу на њега, скочи на зид и тако снажно кукурикне да ме пресече по стомаку. А гледа ме право у очи. Опрости ми, Боже, некад ми се учини да ми се смеје. Просто тера неки инат. У последње време, откад живим сам, често се пробудим ноћу, па ми се чини зове ме неко. Ослушкујем тишину, а затим потпуно будан чујем: Пера Коњ кукуриче и као да изговара моје име! После, наравно, не могу да заспим. Буљим у плафон. Чекам да сване и свашта мислим. Не мислим никад шта ћу сутра да радим, где ћу да
идем, ко ће да ми дође. У ствари, почео сам да мислим уназад. Видим децу, унуке, шталу пуну коња. Видим покојну жену како испраћа децу у школу и како ручамо сви заједно кадa се деца врате. Не само да је видим, него је и чујем. И све тако уназад, низбрдо, до прашњавог сокака, босих дечјих ногу, до болног сећања на детињство. Свитање ме прене. Онако занесен изађем у двориште да мокрим. И таман почнем а онда ме пресече крик. Звезде се ускомешају, месец најежи, поцепана тишина затресе прљава прозорска окна. Пера Коњ на зиду. Као да ме је ту чекао целе ноћи, а можда и јесте. Кукурикне само једном, тек толико да се зна ко кукуриче а кога мучи простата. Временом све мање ми је сметало Перино задиркивање. Чак сам, лежећи у кревету, чекао да ми се јави. На крају, нећу да кажем да сам му се дивио, али поштовао сам га, а он је престао да обраћа пажњу на мене.
Бар да је Пера мој па да ја имам са ким да се свађам.

112
Љиљана Милосављевић
ЗИМСКО РАЧУНАЊЕ ВРЕМЕНА 
 
Сви причају, некад се боље живело. Да ли ме сећање служи, нисам сигурна. Знам једино да сам свашта лепо заборавила у жељи да избришем ружно. Али дана своје удаје се сећам.
У селу шатор, зимско време, споља обложен сноповима кукурозовине а унутра бубњара. И топло свима, да ли од јела, пића и музике или је тако било, ко би га знао. Свекар продао јуне, купио за снаху бунду, син мајци нови капут. Венчаница сашивена од материјала купљеног на метар. А фотограф, младожењин колега. Фотографије црно беле, да су бар нешто. Да је човек данас жив, видео би и сам.
А шта имамо и да гледамо. Многи се преселили на онај свет, неке само ми препознајемо. Од дарованог новца смо после платили музику и остало што је зафалило. Печења, вина и ракије је било и претекло. Можда би и мање остало да се уобичајено није нашао рођак кавгаџија, бог да му душу прости, да у ситне сате разјури.

178
Милко Стојковић
ГРУДА 
 
Доле Знепоље. Изнад, Вртоп у магли. А између се прострла Груда. Нигде тако не мирише мој жал као на Груди.

184
Зоран Тодор
МИРИСИ 
 
Не завидим надолазећем дану који не мари што, и
ове зоре, трепавицама с чаршава пребирам мирисе.
Ауром врхова прстију опипавам их као жену док
ти већ журиш кући мужу.
Дан је све опаснији и гушћи.


среда, 22. март 2017.

Одржана Годишња скупштина Кк21

На редовној Скупштини Књижевног клуба 21, која је одржана у понедељак 20.3.2017. год. у нашој просторији, уз присуство већине чланова клуба, после сумираних резултата у протеклом периоду, једногласно је одлучено:

Мирослав Јозић, Председник Скупштине

Управни одбор:
Милош Сакић, председник
Љиљана Милосављевић, секретар
Илија Веселинов, члан
Мирослав Павловић, члан
Милко Стојковић, члан

Живомир Стевановић, благајник

Чланови Надзорног одбора:
Надежда Михајловић
Милован Петровић
Желимир Стевановић

Том приликом смо се присетили и многих пријатеља који су нас подржавали, свих ових година (16.3.2009. - 20.3.2017). Хвала свима. Овај дивни плакат нам је између осталог даровао Петар Декић. Користили смо га разним поводима... Хвала!
,,Јер тамо где је љубав никад није мрак"- Иво Андрић


уторак, 21. март 2017.

Софија Јањић (2002), Бања Лука

ЈЕСЕН НА ОРЛУ ДОЛЕТЈЕ У МОЈ КРАЈ

Неопажено и у тишини, коју само фијук вјетра ломи,
и грактај вране, праћен злосутним ехом, који се кроз шуму преломи,
долетје Јесен на крилу орла, златног и неустрашивога,
погледа гордог и презренога,
што леди крв у твојим жилама.
Орлова златна крила су попут хиљаде хитаца,
што сијају попут безброј малених свитаца,
а очи су му попут сјајнoг бисера,
извађеног са самог дна плавог и валовитог мора.
Када слети на прву запуштену грану великог храста,
свјетлуцаво крило са тијелом његовим сраста,
а поглед му се пружа кроз задивљујући пејзаж, кроз долине,
док су му се груди испрсиле од гордости и милине.
Њега када видиш, не можеш рећи да је то савршенство и дивота
али видјети њу, Јесен, велики је доживљај и красота.
Те смеђе очи, дубоке и у пуном своме сјају,
безбрижно са гране посматрају људе у моме крају.
Понекад, ради игре, по меканој трави иње просипа,
зелене листиће, са гране, у жуте и црвене нијансе претапа.
Кроз своје црвенкасте, рујне усне хладни пољубац нам даје,
те због њега на нашим образима, руменкасти траг остаје.
У њеним грудима удара једно срце добронамјерно и лијепо,
које у људску чистоћу у души вјерује слијепо.
Зато и ми вјерујмо у њено постојање и моћ,
да би нам се опет одлучила доћ,.


O Bulevar(u) svetlosti - Ilije Šaule

Čuvar reči

Bulevar svetlosti – Ilija Šaula, u izdanju Grafičar, Užice, iznenadio je čitaoce koji su do sad imali priliku da prate stvaralaštvo Ilije Šaule, koje je bilo istkano poezijom objavljenoj u pet zbirki.
Bulevar svetlosti je naslov nove knjige Ilije Šaule, hrabar iskorak u svet proze u kome se Ilija Šaula veoma dobro snalazi. Kako i sam kaže: Zakoračio sam šestom knjigom u šestu deceniju, sve je manje razloga da bi mi se praštalo!
Čitalac može čitajući i prateći prozne citate  o životu, da se opusti i prepusti rečima koje je jasna misao oblikovala.
Pogledam u sebe i upitam se...
Koliko imamo volje i sposobnosti da zaronimo u svet koji nosimo u sebi? Koliko sebe imamo mi sami sa sobom? Kad smo poslednji put, i da li smo uopšte ikada utonuli u dubinu svojih osećanja izronivši bistrog pogleda na svet koji nas okružuje? Postavljam pitanja i razmišljam, dok listam stranice Bulevar(a) svetlosti – Ilije Šaule, koliko je volje potrebno da bi se izgradio bulevar koji isijava svetlost svojim prolaznicima. Promisli o životu, niz priča, poruka ispisanih jednostavnim rečima pred kojima vredi zastati i zamisliti se. Zapisi pisani kao statusi na društvenim mrežama, predati na čitanje i kritikovanje, dostupni javnosti putem interneta, a sad ukoričeni u knjigu obogaćenu umetničkom  slikom, Kapija raja – Marije Tanasković Papadopoulos dobijaju jednu posebnost. Svako promišljanje je jedan zrak, zrak koji od čitaoca traži mišljenje, postavlja pitanje koje u ovom vremenu razvijene tehnologije retko ko sebi postavlja. Ilija Šaula otvara sebi, sebe, i tako dobija odgovore na pitanja od kojih gradi jedan niz koji uvek može nastaviti ali ne i prekinuti. Duboko promišljanje je svojstveno Čoveku koji sebi daje  vreme, opuštanja u samorazgovoru kako bi sebi objasnio, prošla i dolazeća događanja.
Knjiga počinje promišljanjem o mudrosti a završava promišljanjem o prijateljstvu. U okrilju te dve životne tajne je ljubav koja spaja i daje smisao. Mudrost je živeti život, mudrost je u tom življenju steći prijatelja, mudrost je sačuvati prijateljstvo uprkos svih udara vremena u životu. Budimo ljubav! Ljubav koja se daje nikada ne presušuje, ona je kao reka koja hrani i daje život. Ali, da bi bili, i da bi mogli da Budimo ljubav, moramo tu ljubav najpre osetiti i probuditi u sebi. To je potka od koje nastaje tkanje na kome Ilija Šaula gradi svoj Bulevar. Iz svake promisli oslobađa se sjaj koji svojim plavetnilom budi nadu da je Oslobađanje, zapravo saznanje da, Čovek može da postigne sve što želi, pod uslovom da ima dovoljno ljubavi i volje za svoju nameru. Čovek prvo mora osetiti ljubav prema sebi, Voleti sebe, kako bi voleo druge ljude videvši sebe u njima, njihovim očima.
Ilija Šaula, kroz Bulevar svetlosti lista svoja razmišljanja, postavlja pitanja i nada se odgovorima, Volim kad ne dobijem odmah odgovor, kaže zato što zna da ne treba žuriti. To strpljenje stiče se životom koji je okrenut prirodi i njenim tajnama. Mi smo na liniji života, jedna kosmička stanica kroz koju ta linija prolazi, sve ćemo stići ako imamo obzira prema našim potrebama i osećanjima, sa obzirom čuvamo i one do kojih nam je stalo.
Zar to nije Mudrost i Prijateljstvo? Može li biti mudrosti i prijateljstva ako nema ljubavi? Može li biti života bez ta tri osnovna znamenja ljudske svesti? Mudrost, Prijateljstvo i Ljubav, tri reči koje za mene predstavljaju blago, a Ilija Šaula u Pletivu naših osećanja kaže, Kada sam bio mali čuvao sam blago, a sad evo postadoh čuvar reči. Reči, ostaju i traju kao iskrice dok se iščitava poslednja stranica Bulevar(a) svetlosti. Odlazim, s nadom da ću se uskoro vratiti i družiti, pod bulevarskim svetlostima sa promislima o životu, koje je Ilija Šaula nesebično, prijateljski podelio sa čitaocima.
Branka Zeng,
subotnje večeri,
u Pančevu, 4. 3. 2017.

Besmrtnici


Pečat života ostaje od rođenja. Čitav život nosimo stvari sa sobom, posebno one koje nam nešto znače, sve do trenutka dok nam te stavri ne postanu teret pod kojim pokleknemo, ali ni tada se čovek ne predaje, već odlazi stazom, nama još uvek nepoznatom.
Ko su starci koji ne umiru od stvaranja sveta pa do njegovog kraja? Ali ni tad oni ne umiru, već ostaju da stvaraju nove svetove. Oni se samo primire i posreduju kao donosioci novog svitanja.
Otkud ja znam šta su mudraci smislili? Kada se mudrost učila taj dan nisam bio u školi, bio sam na jednom mestu gde sam se radovao.
Možda sam pogrešio što nisam upoznao granicu između dobra i zla. Uvek sam mislio da je to ista teritorija, a ona je u stvari podeljena kao život i smrt.
U mom selu na Kordunu, gde sam odrastao, pričale su se tako čudnovate priče, bilo je takvih koje me i danas vode do kraja sveta, ne bih li im pronašao smisao.
Najstariji mudrac u mom selu, jedan od besmrtnika, pričao mi je da je Zemlja živa i da ima samo jedno oko koje ume da vidi svud naokolo, i u visinu i u dubinu. Rekao mi je - da nije toga oka, mi bismo se vozili po svemiru kao u taksiju, putovali putem bez kraja i bili večni. Kad god to oko trepne – smrači se svet. Pitao sam ga kako to da on živi tako dugo, a on mi je odgovorio: „Eee, ja živim sa druge strane oka, na osmatračnici! Tamo nema božjeg obdaništa, tamo nema neispunjenih želja, ali čovek je utoliko siromašan što nema želja, pa nema čemu da se nada, nema o čemu da sanja jer mu je već sve ispunjeno.“
Pogledao je u nebo i namignuo zvezdi padalici.

недеља, 19. март 2017.

Тања Ђурђевић - Галерија иза решетака (приче)

Издавач: Библиотека „Србољуб Митић“, Мало Црниће; Библиотека „Вук Караџић“, Велико Градиште, 2015; стр. 175
***
[Седамнаест прича, кратких и дугачких, изузетно занимљивих.]
***
Тања Ђурђевић (1968, Ваљево) пише песме и приче. Захваљујући најразличитијим књижевним конкурсима на којима су запажени њени радови, потврдила је веру у исправност одлуке да истраје на пољу књижевности. Уследиле су бројне награде.
Објавила је књиге:
„Пред катанцима откровења“ (2006),
„Домино леце“ (2013).
„Галеријом иза решетака“ жели да се представи и прозним читаоцима.
***
Брод у олуји (одломак)

Разбољевала ме сама помисао на госпођу Софију. Никада нисам срела безобразније, препреденије људско створење, и одлучније у спровођењу својих циљева. Један од циљева, био је џумбус који је унела у нашу малу породицу, татину и моју. Одселила сам се. Само два дана иза татине сахране, телефоном ми је саопштила да је она једина власница стана јер јој га је тата „завештао“ за живота „...знај, душо, изложићеш се непотребном трошку а, као што знамо, гола си к’о пиштољ, немој да се вређаш што ћу бити крајње искрена – буди мирна по питању стана јер ти најбоље знаш каква сам кад нисам фина...“
Бескрајно је претећи торокала док сам ја, у својим петпарачким сликама у глави постављала мету са њеним ликом, да бих потом исту рафално гађала оним голим пиштољем свога живота, до последњег метка у буренцету... Клик, клик, клик... тек трзаји окидача на празно, подсетили су ме да нема непотрошиве муниције, као и да Софијино телефонско иживљавање још траје.
„Да скратимо, госпођо... Реците, када да дођем по мамине гоблене и фотографије?“
На вратима стана сачекао ме је жгољави, ћосави, буљави, и као да није довољно – зрикави Софијин пас, чивава Ђиђи. Луд од мржње према мени попут своје „мамице“, лајао је до останка без гласа. На крају му се то и десило па је изнемогао и сав уздрхтао отпузао у наручје своје газдарице. Неуредна хрпа гоблена и албума са фотографијама, намерно тако намонтирана да би изгледала што безвредније, стајала је на поду дневне собе. Одмах сам видела да нема маминог највреднијег гоблена, урамљеног у рам од интарзије. Гласно сам то приметила и питала где је. Моја маћеха је, очекујући то питање, имала већ спреман маневар: дограбила је телефон да зове полицију. Размишљала сам само секунд – треба ли ми епизода са кварнићком и пандурима за што неславнији крај серијала?! Зграбила сам своју камару и кренула ка излазу. Ђиђи се у међувремену регенерисао и потрчао за мном да ме адекватно испрати угризавши ме за цеваницу. Стала сам. Неверица ме је сасвим опхрвала. Наврле су ми добро познате сузе понижења. Да ли је могуће да на мене кидише и најбедније куче на свету?! Али се брзо повратих и прекорех себе: није он куче, он је Софијино чедо, те га из све снаге шутнем петом уназад! Залепио се за плакар. „Само ти телефонирај, мамице!!!“, заурлала сам осветнички и брзо напустила зграду.
Сутрадан ми је стигла „смс“ порука: ДЕБЕЛГУЗО ЈЕДНА БАБА ДЕВОЈКО СЛЕПАЧКА МОЈ ЂИЂИ ЈЕ ИПАК СТАО НА СВЕ 4 ШАПЕ ЧИСТО ДА ЗНАШ И ЦРКНЕШ ШТО ТИ ИСКРЕНО ЖЕЛИМ. СОФИЈА... Пао ми је камен са срца. Јадни, мали, ружни Гремлин, ипак није ништа крив, за крај серијала.


***
[Из мог писма аутору књиге Галерија иза решетака:]
Драга списатељице, догађа ми се да се заљубим у књигу коју тренутно читам. Е па то ми се догодило и док сам читала Ваше приче. У њима као да сам откривала делиће себе, својих надања, страхова... Као да сам се растављала и састављала и чинило се да тек сада (6. јануара 2016. напунила сам 69 година) откривам неке истине о себи и другима. Фасцинирали су ме богатство језика и стила, изузетно занимљиве фабуле, ненаметљиве, сјајне поруке... Ви умете да продрете у душу толико различитих ликова, Ви постајете њихова душа! Понекад као да сте ме довели у предворје хичкоковских страхота, некада сте ме слатко насмејали. Реалистичку одору доживљавала сам као копрену иза које светлуца аутентична савремена бајка.

12. јануар 2016. Радмила Кованџић


четвртак, 16. март 2017.

Нама је Диван дан







16. март 2009 - 16. март 2017. За протеклих осам година, много догађаја, дивних сусрета, пријатеља ... вредело је.
Хвала свима који су нас подржавали, дародавцима, медијима, пријатељима... А ми смо доприносили колико нам се у ком тренутку дало... да трајемо!



недеља, 12. март 2017.

Марјан Чакаревић (1978) - СИСТЕМ

БЕСКУЋНИЦИ

,,Не треба ми нико да ми каже да ме воли”

Рекли су:
језик је твоја кућа...

али дођавола с тим!

Изашао сам на споредна врата,
делом и против своје воље
преузео на себе улогу блудног сина.

Понео сам са собом личне ствари
и најнужније потрепштине,
и остало ми је само да ласкам себи.

Када се сретнемо
и препознајемо једни друге
у влажним и бучним рупама
у доњем свету града –
при свећи делимо
тврд и сув хлеб
и сећање на оглодане рибље кости:

тада сви знамо да нешто битно недостаје.

Не говорим о богу,
нити о некој сличној светлости –
мени је за срећу довољна
чаша стварног вина
и обична ноћ.

(Из збирке ,,Систем” - 2011)

Марјан Чакаревић (1978, Чачак), дипломирао је и завршио мастер студије из српске и светске књижевности на Филолошком факултету у Београду. Објављене књиге поезије: Параград (1999), Систем (2011) и Језик (2014). Пише и књижевну критику и есејистику. Објављује у домаћим и регионалним часописима. Живи у Београду.


субота, 11. март 2017.

Мирослав Кокошар (1952) - МЕНИ ЈЕ МЕНЕ ЖАО














МЕНИ ЈЕ МЕНЕ ЖАО

Што ме у школу и овог јутра
сањивог прате, то не бих знао.
Тако ће опет бити и сутра...
МЕНИ ЈЕ МЕНЕ МНОГО ЖАО!

Што није деда, то ме баш чуди,
на моју страну јутрос стао?!
Рекао мами да ме не буди...
МЕНИ ЈЕ МЕНЕ ОПЕТ ЖАО!

Где ли су она дечија права
која је Господ детету дао?
Да га не буде, док слатко спава...
МЕНИ ЈЕ МЕНЕ ДО НЕБА ЖАО!

КАМЕН ЈЕ ДАЛЕКО

Девојчици једној
дошапнух у школи:
„Има луди камен
на коме се воли.

На камену време
не сме да се губи,
ко стоји на њему
мора да се љуби!“

Смешећи се, тихо
рекла ми је тада:
„Камен је далеко –
пољуби ме сада.“

НА ПЛАЖИ

Тата се на сунцу
купао у зноју,
хтео је под хитно
да набаци боју.

Опиле га палме
и пучина плава
па сада на плажи
сања како спава.

Ја не бих могао
дуго да издржим
да се попут крофне
као тата пржим.

Мама ми уз осмех
сасвим тихо рече:
„Када је тврдоглав
нека се још пече.“

То велики проблем
може да нам створи!
Окрени га, мама,
не дај да загори!

КИШОБРАН

Ја кишобран због ње носим
и онда кад нема кише,
али стварно не подносим
што не падне једном више.

По киши би тога дана,
пре и после школског звона,
испод мога кишобрана
били само ЈА и ОНА.

УВРЕЂЕНА КВОЧКА

Прикрала се лија
до самих пилића,
а онда је рекла:
„Шта ће ми та сића?!“

Увређена квочка
Каза мужу – певцу:
„Лисица нам, драги,
понижава децу!

Зато мораш поћи,
и то раном зором,
да се обрачунаш
с тим репатим створом!“

Без иједне речи,
а за љубав њену,
као глава куће
он послуша жену.

Отад квочка често
пилићима звоца:
„Мила моја децо,
Памтите ли оца?“

Мирослав Кокошар рођен је 1952 године у Бабићима код Шипова. Објавио је више књига прича и песама за децу и за одрасле. За свој књижевни рад је награђиван. Заступљен је у антологијама и уџбеницима. Неке песме су му компоноване. Песме су му превођене на руски, енглески, румунски, русински и македонски језик.Члан је Удружења књижевника Србије. Живи и ради у Београду.
9. марта 2017. имали смо част да нам буде гост у Смедеревској Паланци.


недеља, 05. март 2017.

ČITAM, ČITAŠ, ČITA...

      Momo – Mihael Ende

Momo ili Čudnovata priča o kradljivcima vremena i detetu koje je ljudima vratilo ukradeno vreme: roman-bajka s autorovim ilustracijama; Mihael Ende je ovu knjigu objavio 1973. godine; prevela sa nemačkog Drinka Gojković; izdavači: Ružno pače, Novi Sad; Mono i Manjana, Beograd, 2011; 260 str.

***
Ono što je mala Momo umela kao niko drugi bilo je – da sluša. Pa to baš nije nešto naročito, kazaće možda neki čitalac, bar slušati ume svako.
Ali to je zabluda. Zaista slušati – to ume samo mali broj ljudi. A onako kako je Momo umela da sluša, to je bilo sasvim, sasvim jedinstveno.
Momo je umela da sluša tako da su glupim ljudima iznenada dolazile vrlo promućurne misli. Ne zato što bi ona rekla ili pitala nešto što bi ih navelo na takve misli, ne, ona je samo sedela i jednostavno ih slušala s punom pažnjom i razumevanjem. Pri tom bi gledala čoveka svojim velikim tamnim očima i on bi osećao kako u njemu odjednom odnekud izranjaju misli za koje ni slutio nije da ih krije u sebi.
Umela je da sluša tako da su zbunjeni ili neodlučni ljudi odjednom tačno znali šta hoće. Plašljivi bi se iznenada osetili slobodno i smelo, a nesrećni i potišteni postajali su puni pouzdanja i radosni. A kad bi neko mislio kako mu je život sasvim promašen i beznačajan, kako je on sam tek mrva među milionima, da nikome do njega nije stalo i da bi ga lako zamenili kao i razbijen lonac – otišao bi i sve to ispričao maloj Momo. I još dok bi govorio, postajalo bi mu na neki tajanstven način jasno da se grdno vara, da je on, takav kakav je, jedinstven na svetu i da je zato na svoj poseban način i važan za svet.
Eto kako je Momo umela da sluša! (str.15, 16)
 
*** 
U svom romanu-bajci Mihael Ende nas podseća da se život sastoji od određene količine vremena, zapravo, da je vreme-život najveća čovekova dragocenost!
Junakinja Momo koristi vreme, svoje jedino bogatstvo, na najbolji mogući način: osluškuje zvuke u prirodi, osluškuje čoveka. Tako koristi i sebi (postaje produhovljenija i smirena) i čoveku čije kazivanje sluša. Čak i glup čovek, podstaknut njenim pažljivim slušanjem, razvija svoje misli, postaje mudriji.
Takav odnos prema životu – vremenu smeta sivoj gospodi – simbolu političke i poslovne elite dvadesetog veka. Siva gospoda, štediše vremena, uspeli su da od mnogih odraslih naprave sebi slične; jedino na decu, oduševljenu Momom, nisu imali nikakav uticaj. Stoga je Momo postala najveći neprijatelj sivoj gospodi i oni nastoje da je se reše. U kritičnim trenucima Momo će, pod zaštitom kornjače Kasiopeje (simbola sporog proticanja vremena) uspeti da se skloni u kuću Nigde u kojoj živi učitelj Hora, čuvar vremena svih ljudi. U međuvremenu, siva gospoda, uz pomoć ranije pridobijenih odraslih, uspevaju da smeste svu decu u spremišta i tako im onemoguće da se zabavljaju i vesele kao što su to činili ranije pod uticajem devojčice Momo. Ipak, na kraju ovog romana-bajke, Momo pobeđuje; nema više sive gospode. U stari amfiteatar, u kome se davno nastanila Momo, opet dolaze i deca i odrasli. I, kao pre pojave sive gospode, Momo i njeni prijatelji, i deca i odrasli, dovoljno vremena posvećuju druženju i zabavi.
Knjiga Momo podstakla me je da razmišljam o brojnim porukama koje sam u njoj prepoznala.
Akumulirana naučna saznanja tokom prethodnih vekova bila su izvanredan podsticaj za sve ubrzaniji razvoj nauke i tehnike u XX veku. Primena naučnih otkrića, industrijalizacija, dva svetska rata i niz drugih faktora doneli su ljudima XX veka mnoga stradanja, novu, strahovitu brzinu življenja, još surovije oblike eksploatacije, pomanjkanje vremena za privatni život...
Čini se da je autor ovog književnog dela prepoznao zbunjenost čoveka XX veka, njegovu neprilagođenost sve bržim promenama u načinu života, nadolazeću pojavu otuđenja u svim oblicima. Nije li bespogovorna poslušnost, pa i poslušnost prema Vođi, jedan od razloga da Endeov narod prigrli ideologiju fašizma? Da li razvoj nauke i tehnike i njihova primena vode ostvarenju biblijskog proročanstva o smaku sveta? Možda tako možemo objasniti pojavu nostalgije za prošlim vremenima, nostalgije jače nego ikad ranije.
Svojim ponašanjem junakinja Momo se opire bezdušnosti i sivilu novog vremena, zlog vremena, oličenog u sivoj gospodi pepeljastosivog lica u paučinastosivim odelima sa sivim šeširima i malim sivim cigarama, sivoj gospodi u pepeljastosivim limuzinama. A njihov stav je:
U životu je najvažnije to [...] da čovek uspe, da nešto postane, nešto stekne. Ko više uspe, više postigne i stekne više od drugih, tome ostalo dolazi samo od sebe: prijateljstvo, ljubav, ugled i tako dalje. ( str. 90)
Devojčica Momo i njeni prijatelji su suprotnost sivoj gospodi. Oni su oličenje dobra. I, kao u svim bajkama, dobro pobeđuje: nestaće sive gospode sa sivim cigarama – smak sveta je izbegnut. Momo i njeni prijatelji metafora su željenog sveta koji ume da sasluša drugog, ume da voli i da bude voljen.
I kao sve druge bajke, i ova nastoji da nas učini boljim. A možemo i moramo biti bolji u vremenu sadašnjem, prema romanu-bajci Momo, samo ako usporimo te nađemo vremena da saslušamo drugog, da mu pomognemo u nevolji, da budemo ljudima prijatelji, da ih volimo.
Možda polemišem sa autorom romana ako kažem: razvoj nauke i tehnike i njihovu primenu zaustaviti ne možemo. I ne treba! U novim uslovima moramo stvarati novog čoveka, humanijeg nego što je ikada bio. Jedino tako će opstati planeta! Jedino tako opstaće čovek!

6. II 2014.                                                             Radmila Kovandžić
 

понедељак, 27. фебруар 2017.

Представљен Зврј упразно, Мирослава Јозића


Градска библиотека "Атанасије Стојковић" представила је у петак, 24. фебруара,   победнички роман књижевног конкурса  ''Атанасије Стојковић'' за 2015. годину.
Реч је о роману
Зврј упразно, аутора Мирослава Јозића.Роман Зврј упразно је четврти по реду роман који је понео ову награду, установљену у част аутора првог романа у српској књижевности.
О књизи су, поред  аутора, говорили Момир Васиљевић, члан жирија за доделу награде и Жељко Стојановић, директор Градске библиотеке ''Атанасије Стојковић''.


Честитамо, нашем Мирославу и организаторима конкурса 
Градској библиотеци "Атанасије Стојковић"из Руме, који су роман номиновали и за награду ,,Меша Селимовић".
(Прилог је преузет са сајта Библиотеке Атанасије Стојковић, Рума)