Иво Андрић (9. октобар 1892 — 13. март 1975)

Блага и добра месечина

Блага и добра месечина,

што пада, кô молитве матера наших

по гробовима заборављених

милостива је утеха оних,

који нерадо под сунцем ходе.

Месечина.

Кад прожме сиви и снуждени облак

и он буде бео и леп,

ко латице дивнога цвета.

И сиви, снуждени облак!

И лицима уседелих девојака

даје лепоту заборављених ноћи,

младости снова и цвећа

и очима тужним сјај страсних

давних ашиковања.

Месечина. Мајка невољних,

сестрица оних који се воле,

улази у срца паћеника

и диже старе, сузне спомене,

кô свеле руже из прашних књига.

Сви који много страдају

не воле обесно сунце.

Месечина. Њина је молитва сребрена

над гробовима оних

који су жалосно умрли.

Ко мирис незнана цвећа

она је болесним,

ко бледи прсти девојке

милује образе самотним,

ко ритам старих, старих песама

звони у срцу несрећних.

Блага месечина, сестрица љубави,

милосно зове себи туробне.

(објављенa у Босанској вили 1911. gодине)

Навршило се 125. година од рођења Иве Андрића... ,, Писао је искрене песме, приповетке и романе који су свевременски и непролазни, како због тема о којима говоре, тако због вештог и изузетног начина на који су написане. Испунио је највећи човеков сан: да заувек живи кроз своја дела."