среда, 27. мај 2015.

ВЛАДАН ШИПОВАЦ



Дрина

Дрина ме зове себи
да васкрснем
Дјечак на молу попут рибе
насупрот њега цијели град
исколачио се пријетећи
људи причају зову те
бучно је тако још неко вријеме
па онда прољеће поново оде
поново под зубе поставиш камен
и отпочнеш
Сутрадан сви твоји духови
леже под стаблима
сви твоји досадни пјесници
црвених песница
обучени у твоја одијела
веселе се празнику
наздрављају жедном Богу
Њему је као и нама
тако мало у уста стало
да прогутати значи
удавити се

Стаклено небо

Гледам га.
Волио је смијех
и облаке, обасуте рукама
што махале су, Богу
у њедра.

Није радио како су
говорили.
Сад је, само фигура
замотана у фолију,
због заштите
од додира.

Гледам га,
са стакленог неба.

Посљедња пјесма

Другачије је падало тога дана.
Кише су смириле димове,
човјек је волио осјећаје,
море је рађало дјецу с крилима,
а ја сам дисао раскош, упијајући вас,
искрено и вјечно.

Слике су изблиједиле.


Владан Шиповац, рођен 1987. године.
Дипломирао Енглески језик и књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву.
Објављивао поезију у неколико часописа и зборника, као што су: Јунаци урбане беде, Бундоло Оффлине 2 и 3, Тхе Сплит Минд, Фанзин Дишпет, Либартес, Балкански књижевни гласник, Авлија.
Добитник је прве награде 43. Ратковићевих вечери поезије за пјеснике до 27. година.
Аутор збирке поезије  Кожа у којој не живим, ЈУ Ратковићеве вечери поезије, Бијело Поље 2014.



недеља, 17. мај 2015.

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ



Немам више времена

Немам више времена за дуге реченице,
Немам кад да преговарам,
Откуцавам поруке као телеграме.
Немам времена да распирујем пламен,
Сад запрећем шаке згорела жара.
Немам више времена за ходочашћа,
Нагло се смањује путања до ушћа,
Немам кад да се осврћем и враћам.
Немам више времена за ситнице
Сад треба мислити на вечно и необухватно.
Немам кад да размишљам на раскрсници,
Могу стићи једино кудгод у близину.
Немам времена да ишта изучавам,
Немам времена сад за анализе,
За мене је вода сада само вода
Као кад сам је пила са кладенца;
Немам кад да разлажем наа састојке небо,
Видим га онакво какво га виде деца.
Немам више времена за богове туђе,
Ни свога нисам добро упознала.
Немам кад да усвајам заповести нове,
Много ми је и старих десет заповести.
Немам више кад да се придружујем
Ни онима који истину доказују.
Немам кад да се борим против хајкача.
Немам кад да сањам, да лагано корачам.



уторак, 12. мај 2015.

Новица Ђурић (1956 - )



              1.

Е, кад ме мајка упита:
,,Би ли, сине, ране ти моје,
пред зору кренуо преко Ржанице
до у Дечане“,
затече ме у чуду.

Шта да јој кажем?

Мислим, најбоље је
да ништа не кажем,
а опет
нешто се мора.

Дечани су још у пољу,
миришу и трепере,
и овдје их осјећам, мајко,
како калдрмом старом
монаси
тамјаном каде путеве Господње
и наше,
и после нас;
како тамјан
и мирис косовског божура
у нашим чулима жубори.

Дечани су, мајко, још двори
царева, краљева,
небеских владара,
Дечани су гдје бјеху.

Шта да јој кажем?

Дечани су писмо наше златно,
Симонидин вез
и круна...
Видиш ли, мајко:
куда да идем
и шта бих ти донио
осим крста дечанскога.

Знаш, мајко, то је Божје сазвјежђе:
Дечани, Грачаница, Љевишка,
Свети Арханђели, Бањска
Божја ризница Пећка патријаршија.
Све наше мученице
Исусове задужбине
и наше покајнице.

Тамо су све наше
тужбалице, невјесте,
патње и праштање
невјере и издајства –
тамо су све наше ране,
чемери и мелеми.

Шта да јој кажем још?

Прађед мој тамо је,
ђед мој тамо је,
отац мој тамо је;
дјеца су наша тамо,
крв наша тамо је.

( ,,Косово мајко“, Београд, 2015.)

Момир Војводић (1939 – 2014)



ИЗВОР У ГОРИ

Извор у гори – око ласте, мир камена –
Срета ме уснама што су из њега пиле,
Очима које су над њим звијезде биле,
И небом што ми косом пада на рамена;

Четрдесет љета мом тајанственом другу
Долазим сам, газећи мртво лице горе,
И у његовом спокоју огледам боре,
И читам љетопис свој у пребистром кругу;

А он ме, зачаран; чека и вјерно чува
Све што је видјела његова јарка зјена,
Свете слике – изнад којих луд вјетар дува –

Жедника, сличних мени, птица и звјери;
Он је жива урна мени познатих сјена,
Над којима још моја јасика трепери.

( ,,Два храста у Горњој Морачи“, Подгорица 2015.)