понедељак, 23. децембар 2019.

ИЗВОРНИК 9 - награђени и похваљени (2019)





















Бранка Селаковић, Београд
Прва награда

ОЛОВНА ДЕЦА

''… Ишли су залеђеним друмом ћутећи. Под ногама су им пуцкетале тек створене корице леда. Јоги Џонсон  проби једну танку скрамицу леда и стаде у бару. Индијанци су избегавали баре.''
Пролећне бујице Ернест Хемингвеј

1.

Ноћас ме је походио дух оца
и кошчатим, грубим шакама
миловао лице без бора
дете сам, опет сам дете
устаћу зором, истрчати ван
у двориште препуно птица
крпана лопта стајаће у блату
прва ћу стићи до гола и шутирати
тако снажно да ће мрежа
скројена од џакова за паприке
пући по стоти пут и добићу аплауз
затим ће мајке варјачама ударати у шерпе
прљави, исцепани, од зноја мокри
улетећемо у кухиње колективног смештаја
јести подварак или качамак
крпана лопта ће стајати, ту у блату
које не може засушити ни лети
не дајемо му мира
што бисмо то је посао нас, деце
ваљда је тако све док руке не огрубе
и то осетиш по мрштењу кћери
док је милујеш по образима
и извучеш се тихо из импровизоване собе
оног истог смештаја и одеш на посао.

Пожелела сам да нестанем,
кренула пругом са два ратна друга,
пруга води кроз тунел, у брда,
а иза брда се не сме
говорио је деда
руку чворноватих и топлих
док је бритвом секао брескве
на једнаке кришке за све
а било нас је, таман за фудбал.

2.

Деда је волео ситне кораке да слаже
ка брду са којег је у прошлом веку видео
како у врели пламен са друге стране реке хладне
одлази батаљон дечака.
Те мразне зимске воде се плашио
страхови детињства вазда кости ломе
никада је није прешао
нити је веровао мојој мајци
која је дошла из далека, преко неколико река
а волела га је и разумела
јер ни њен отац није веровао мом
који му је одвео кћерку
седам брда далеко.

3.

Пут кривудав, дуг, гуји налик
таложи кораке оловне, уморне
спаја трошну кућу и погон
из којег сваких дванаест сати
мили чета чађавих лица
дубоким борама-кањонима
опасаним око носа и усана
које чувају неколико зуба
и успаванке топле (нисам заборавила).
Време је ручка, пуши се из шерпе
у пари се слажу слике милећег дана
мајка оцу целива руке
пре него гладан ухвати за хлеб
грли нас, невешто милује по главама
вади из таме џепа трешњин цвет.
Мирише пролеће.
У сећању чујем како радници певају.

4.

Док је пикадор савесно бушио врат
успоравајући темпо животиње
снажне, младе, расне
слабећи срце које пумпа
кроз густу мрежу
испреплетених вена и капилара
гледала сам у малени одсјај
сузе која се слила на мајчино колено
''Види, сада олакшава посао тореадору!''
узвикнуо је отац; нисам имала куд
''Ја сам тореро'', крикнула сам
устајали ваздух собе натопио је понос
паприкаш за ручак отац је сласно јео
на црно-белом екрану бик је издисао
мајка је из плућа пуштала димне колутове.
Било је то једном. Недељом.

5.

У шупљим џеповима
међу промрзлим прстима
стежем последње мрвице снова
које сећају на дом.
Пси лају. Не познају ме.
Деца се одазивају родитељима.
Моје име нико не зове.
Ја сам број.

6.

Деца рођена у смирај века
у плућима носе студену грудву
родитељске метастазиране идеје.

Одвојени од пупчаника одмах у строј
смрт их под скуте узима лако.

Мук историје.

Чекаће кости разбацане пламен ватре.

Деца рођена пред освит зоре
гробари праочева
лешеве ноћи сахрањују
темељ дижу новом дану
нечијој слободи.

Сања Радуловић, Добој
Друга награда

ТЕЛЕГРАМ

Данас, када сам умрла
мајка се запитала како ће она даље живјети,
отац као и обично није ништа рекао,
и брат је ћутао, затим ме окривио,
његова супруга
није стигла мислити о мојој смрти
због сувише обавеза око дјеце
која нису ништа разумјела
само су збуњено гледала,
пријатељи-пјесници су на друштвене мреже
поставили фотографије са мном,
мој момак се истуширао, обукао
и отишао код мајке на ручак,
(данас није испланирао моју смрт),
а ја сам дуго тражила оловку
да им напишем да сам срећно стигла.
  
Иван Гаћина, Задар
Трећа награда

НА РАСКРИЖЈУ МАКСВЕЛОВИХ ЈЕДНАЏБИ

У потрази за савршенством
шеврдам полукружном баријером
мислећи на врт са шареним цвијећем
којег закриљује волшебна ограда
уз естетски узбудљиву препреку
из Карпентеровог филма страве и ужаса.
Пут у предворје свијести
осигурава брава с пет кључаница
онкрај вишедимензионалне кино представе
док на ливади (не)постојања
играм ногомет с Петром Паном
против трансформираних гусара.
Сунце је преплетало реалност и ирационалност
око недосањане оси у круговима постанка
кад сам од Капетана Куке (у замјену за бљесак)
посудио поетско перо и дијелио аутограме
Изгубљеним дјечацима.
Док сам у лабиринту од верса читао бесједе
о Великом праску
и на дивовској корњачи покушавао прескочити
прохујало вријеме,
холограмски Сизиф за(с)кочио је на раскрижју
расцвјетале зупчанике
при гурању пирамидалне громаде у непознато.
У царству љубично окренуте зоре
унутар забрављених Маxwеллових једнаџби
пробудише ме метафоре огуљене наранче
уз случајни удар златне јабуке у ћелаву главу.
  
Зоран Антонијевић, Младеновац
Похвала

НОЋ И ТИ

Ноћ и ти седите на стени.
Једно другом резбарите срца ћутњом.

Козијом стазом
свирају кораци месечара,
мајке слепе штенади.

Црне голубице,
ореоли наших сенки
пију сузе латице
расцветане руже
из ловчеве лобање.

Дечији плач
прати Сунце
кад зору поведе.

На раскршћу кукуриче Ђаво.

Ти и ноћ одлазите,
свако на својој звери.
  
Невена Поповић, Ниш
Похвала

СУНЦОКРЕТИ СВИРАЈУ САКСОФОНЕ

Сунцокрети свирају саксофоне
полако
незаустављиво
прислањам их на усне
како бих чула океанске ноте,
сакривене ребусе на отиску заборављене
Истине
и успаване винограде
на рубу Ветрове кравате
којом се дрвеће беси о Небо.
Вуче ме неописива потреба скакаваца
за опстанком,
моје мисли иду у поход
вођене најездом зелених ногу,
вођене неким жаром
који једини остаје после
буктања свемирске празнине.
Вуку ме реке да грлим Месец
у лудачкој кошуљи
неудобно завезаној у Временски чвор.
Простори прерано славе победу,
Слоново стопало је добило
статус сфере
и сада пегла планине
случајно изникле из
пупка земље.
Саксофони брује
полако 
незаустављиво 
а Сунцокрети се окрећу тамо
где мој пут тече.

Ибрахим Хаџић (1944)


ПРВИ ПУТ С МАЈКОМ НА СВЕТСКОМ ФУДБАЛСКОМ ПРВЕНСТВУ

Док гледамо касно увече пренос на ТВ-у
Фудбалске утакмице са Светског првенства
Између Шпаније и Хондураса,
Моја деведесетогодишња мајка и ја,
Она с подељеном пажњом између плетења чарапица
За неко будуће дете које ће се родити у комшилуку
Или негде даље, тек
Да га сачекају и да буду дар од једне прастаре баке,
И мене који покушавам да се удубим у игру,
Она, тј. моја мајка, која је родила четири сина
И који су сви за фудбал имали обе леве ноге,
Пита, пошто је утакмица поприлично одмакла,
Ко игра ово?

Шпанија, мајко.
Она Шпанија која је некада протерала Арапе и Јевреје
Са Пиринејског полуострва,
А убрзо потом освојила и колонизирала пола света,
Па Хондурас,
Земљу коју вечерас на спортском пољу
Бије битку с колонизатором.
Нисам чула за Хондурас. Не знам где је то, каже.

То је у Америци, у Јужној Америци, тамо где расту
банане,
Тамо где су живели Индијанци,
Онај народ којег су каубоји у филмовима непрестано
побеђивали,
Онај несретни народ за који смо ми
У биоскопу навијали,
Јер смо Индијанце доживљавали као своје.

А ко су бијели а ко црвени?
Између неколико окренутих редова иглама на чарапи,
Пита.

Црвени су Шпанци
А бели Хондурашани.

Чини ми се да ових црвених има више.

У праву си.
Чини се да их има више
Јер им је више стало до победе па више трче,
Свуда стигну.
А има их подједнако.

А зашто овај не удари лопту?
Је ли се уморио?
Види како стоји и дахће.

Не, он чека да му судија даде знак,
Да му дозволи да пуца пенал.
А што је овај народ овако обучен?
Ко су они?

То је публика.
Тако се публика маскира.
Они подржавају свој тим виком,
Махањем заставама,
Дувањем у трубе вувузеле
(У онакве трубе
какве сам ја правио у пролеће од младе врбове коре,
сећашсе?)
Они су се обукли шарено,
Или су се премазали по телу
Бојама своје заставе.

Моја мајка одлаже поред себе чарапицу коју плете,
Гледа ме право у лице,
И пуна неког скривеног беса
Шутну клупко које се мотало око њених ногу
И рече:
Ж'о ми је што бар неко од вас браће није посто фузбалер,
Но сте се сви дали на уметност,
Па нико за вас не зна.



понедељак, 2. децембар 2019.

Миомир Мишовић – Даничин (1948), Подгорица
















ЗАВЕТНА ЉУБАВНА ПЕСМА

(свима који немају чега другога да се сете
осим љубави)

Била си лепа као цвет кога треба измислити
не, ниједан цвет није био леп као ти
и ниједна реч није нашла своје место
у пореклу и љубави
римујући се са тобом

Била си лепа као река
и свака је потекла само зато да би тебе срела

Ти још док ћутиш постајеш поезија
на мостовима где ће се свима
сем мени
догодити љубав

и свака самоћа кренуће под руку с пролећем
и вратити наду
онима који су посумњали у кишу
што облива твоје лице

Била си лепа као планина
и зато један храст је остао усамљен
задивљено додирујући небо
свежим и нежним гранама
само зато што су у сну дотакле твоје усне

Била си лепа као дуга пред прву љубав
сањива танка висока и прозрачна
подједнако питома и дивље страствена
и исијаваш младом светлошћу
што ниче смрзнута и врела
између пустињског сунца
и сибирских белих ноћи

Била си искрена као песма Орфеја
која не уме да напусти своју драгу

Ти
да би неком била љубав
није довољно да те неко измисли
и да се убије због тебе
јер са тобом никада није касно волети друге
и бити прва и последња љубав

Била си лепа као недостижни снежни врх
као невини траг рањене срне
прекривен мирисом тамјана
песмом славуја
као једно цело небо
само због тебе
што је у дослуху са онесвешћеним звездама

Из твог тела потекао је Лим
а када си пожелела да му будеш љубавница
само за једну ноћ
преточен у твој глас
улио се у Црно море
и постао
заветна љубавна песма
која до сада никоме није припадала
због које још увек
само због тебе
све недовољно волим

УЗАЛУД ЗОВЕМ ТАXИ

Узалуд зовем тахи
да ме повезе до прве кише
до ране јесени
до последње сузе
до прве љубави
са којом се нисам разишао
баш тада када ме је напустила

Узалуд зовем тахи
да ме позове до последњих речи
које је испевао човек
и пао са спрата хранећи голубове
на тераси на којој је касно почело
моје детињство

Узалуд зовем тахи
да ме повезе у Колашин
на периферију непознатог гробља
где се смеју кишне усне моје мајке
једино сачуване у мом сећању
оне ноћи под орахом
са којег се никада није склањао снег
ни онда када су га посекли
с неувелим лишћем
после моје смрти

Узалуд зовем тахи
да ме повезе тамо
где се реке појављују
са извором обалама и увиром
једном у људском веку
и чији је љубавни зов
толико далек и провидан
као додир
који се једном мора догодити
онима које нико није волео
који никог нису волели
и живели дуго
толико дуго
да ни смрт није имала времена за њих

Узалуд зовем тахи
да ме повезе до непостојеће планине
на којој живе посрамљени од прошлости
брат Гром и сестра Олуја
а на врху те усамљености
као на длану пчеле
расте воштана светлост
која није чула ни за какву зору
и не гори због тога
што је нечија и ничија
него што сама у себи
рај и пакао изједначава

Узалуд зовем тахи
и пакујем гепек вечног боравишта
своју похабану кожу
невешто искрпљену ранама
моћних романтика насиља и тираније
доушника и батинаша
од чије нежности
и трх зна да засузи
забоден у лице несанице

Седам поред тахисте
а то беше један млад и заљубљен гавран
са белим посмртним перјем
и провидним крилима
са кљуном завезаним у чвор од црних слутњи
са ким док се путује
сигурнији си у смрт
и с њом веселији
него да случајно
као какав вечити неспретњаковић
склизнеш у амбис
обувен у сандалама исплетеним
невидљиво чврстим концима
параноје и сваког другог лудила

Узалуд зовем тахи
и шаљем свој нервозни скелет
да се удобно смести
у тај покретни гроб
и да не омета заљубљеног возача
који сигурно вози
серпетинама пакла
и успут се игра с црним облацима
из којих понекад
заједно над нашим животима
теку топле пролећне и сумњиве кише


Узалуд зовем такси, Библиотека Изабрана поезија, 2010.
Унирекс, Подгорица – Јаникс, Београд

четвртак, 26. септембар 2019.

Милко Стојковић (1959)










РАСПЛЕТАЊЕ МЕСЕЧИНЕ

Могао си лепо бити адвокат, поп или доктор, а ти пакујеш месечину у стихове. Могао си лепо бити полицајац, порезник или бар референт у општини, а ти се рвеш са мирисима и нестваром. Могао си, у најмању руку, бити трговац, цариник или бар баштован, а ти се љуљаш на жуборима, свитањима и несаници. Могао си, ето, много тога корисног бити, а ти си постао песник.






КАДА ОТПУТУЈЕМ

Не знам како, али ћеш већ знати
да сам кренуо на пут тамо,
ћутање ћеш, вест оном што ти донесе, предати,
а ти ћеш плакати за оним што само ја и ти знамо.

Мени понећеш светлости само пламичак,
кренућеш тихо и смерно, нека те не заустави кућни праг,
док предајеш ми последњи зрак пећи ће те пламени језичак,
пржиће ти срце док тамо путује онај који ти је драг.

На мом обележју процветаће тишина,
нићи ће травке само нама знане,
између нас ће се испречити никад већа даљина
без наде да насмејано јутро сване.

ОТЕТО ОД УМИРАЊА

Једну планину снежну,
једну реч нежну,

али не планина било која,
и не било чија реч но твоја,

над планином парче плавог неба,
и звезда једна у том плавом треба,

али не плаво што се јави чудом,
но плаво и звезда у њму над Грудом,

извор и поток, песмом птица да се јави,
жубор воде и шуштање ветра у трави,

не тражим превише, не иштем много,
ако ми судите не судите строго,

обичне, а не велике ствари срце ми сања,
у дану отетом од умирања.

ОЦУ

Циглане нису могле
да укалупе толико блата
колико га је отац мој
могао повезати у зидове.

Узидавајући циглу
зидао је свој дом
градећи вечност
коју ће појести време,

ал знајући га, верујем да
и дан данас зида
небеске и божје дворце
печалбарећи спокој за потомство.

ЛЕКОВИТА ПЕСМА

Мој деда,
онако прсат и снажан,
кочоперио се пред бабом,
обигравао и правио важан

оставио њиву да чека,
баталио волове и рало,
па је у журби журбастој,
у којој му је само до бабе стало,
да ону лепоту од жене
сковитла пос собом,

заплете гуњем у глог,
па сочно опсова чуо је и бог,
љут и бесан одмах скреше трх,
толико је био строг,

и онда плакао за посеченим глогом
и извињавао се постиђен пред богом
не могавши да опрости себи строгом,

а баба женском игром,
уплашена дедином бригом,
намигне поветарцу, скакавцу и мраву,
па на дедине груди наслони главу
и сву му ноћ женском месечином што снива
ране видала,
јутарње сунце је затекло деду
где у осмеху плива.

РАМ ЗА МОЈУ СЛИКУ

Могла си бити
рам за моју слику
па кад ми наиђе зло
у твоје да се уоквирим руке.

ТВОРАЦ

Тебе, најлепшу,
саздах од мириса и сени,
па тако и себе створих од истог,
јер све што ти дадох
вратило се мени.

ОНО ШТО ЈЕСАМ А НИСАМ

Да јесам
оно што нисам,
као што нисам
оно што јесам,
имао бих то што немам,
као што немам то што имам.

Милко Стојковић (1959), Преслап, Црна Трава, живи у Смед. Паланци. Објавио је књиге: Утеривање демократије; Ја о теби, јао мени; Мастило и цигла; Гурај, Сизифе, гурај; Завичајна узглавка; Љуљајући безобразлук; Мисли на раздељак;