среда, 23. новембар 2016.

ДМИТРИЈ ЉВОВИЧ БИКОВ (1967)

Доста је ђаволу угађања

Доста је ђаволу угађања
Али он има послугу строгу
Што пујда једне на друге
Оне који без другог могу.
Мада свет потиче из исте клице,
Свуд га разбацали срамно
Лево и десно, на Исток и Запад,
И вертикално и водоравно.
Пријатељица вертикала живе људе једе,
Сестра Хоризонтала их на друге муке меће.
И крст би оне одавно већ раставиле
Да га не држи распеће.

( са руског превео Миодраг Сибиновић)

Романсијер, песник, есејист и новинар. Један је од најзначајнијих и најплоднијих савремених руских писаца. Аутор је чувене биографије Бориса Пастернака (2005). За ову биографију  је добио престижне руске књижевне награде „Национални бестселер“ и „Велика књига“. Написао је и биографије Максима Горког и Булата Окуџаве.
Биков пише за новине, има емисију на радију, био је домаћин утицајног ТВ шоуа. Главни је уредник месечног књижевног магазина Шта читати.
Најважније књиге прозе: Оправдање (2001), Правопис (2003), Како је Путин постао председник САД: Нове руске бајке (2005), Евакуатор (2005).
Најважније књиге есеја: Хроника предстојећег рата (2005), Уместо живота (2006), На пустом месту (2008).
Најважније књиге песама: Последње време (2006), Писма среће (2007), Нова писма среће (2010).

среда, 16. новембар 2016.

ARKADIJUŠ FRANJA (1973)

* * *
Ne želim da budem nemoćni starac
sa tri noge
koji se seća boljih vremena
kada se čovek divio
crvenoj nutrini
i
grudima komšinice

Ne želim da pišem dnevnike
donosim zaključke
podsećam se
praštam

zato
sutra idem na trg
da ostatke
svog života darujem
golubovima

* * *
kažem
iz glave mi raste
grana jorgovana
ali ja se ne osećam
kao drvo

kažem
iz tela mi dolaze
strujanja
ali ja se ne osećam
kao izvor

kažem
rastu mi ruke
dlake u nosu
ali ja se ne osećam
kao čovek

* * *
na drugi sprat
može se ući ili utrčati
može se uspuzati
ili se popeti na kolenima
zahvaljujući za svaki stepenik
za svaki metar rukohvata
koji pesnik ne ispušta
iako govori da svet nije u materiji

a ja jeretik
verujem u
plavi šal
cipele koje prokleto žuljaju
otok koji dodirujem zbog čmička na oku

STARI PESNIK

stari pesnik miriše na naftalin
neoprani ostaci kreme za brijanje
odmaraju se iza ušiju
nokti koji su nekada milovali
u sazrelom obredu
probijaju rupu u džepu
oko vrata visi ključ na crvenoj traci
u oku se reflektuje odbljesak lampe
seda kosa besprekorno začešljana
usta spržena talogom sveže ispijene kafe

lice ispucalo kao zemlja
stari pesnik požuteo je
kao list papira
sa prvom pesmom

raspada se kao lišće
od dodira vremena

iza prozora osvit napaja mlekom
crno nebo

u glavi rodila se poema
o prvoj ljubavi
drveću psu

* * *
može li se napisati pesma
bez reči

može

najbolje je
uzeti
granu mladog jorgovana
ugnezditi na nju vrapca
i
čekati
dok ptičja pesma
zaseče nežnu tkaninu tišine

kroz prorez
kao kroz otvorena usta
istisnuti propali svet
da ide pod ruku sa
bogom lokvanja

* * *
imam sve što je neophodno
za smrt

nizak pritisak
jedva primetan puls
oštećen mozak
nedostatak vazduha

tobože imam sve
ali nekako nisam srećan

Iz zbirke pesama ,,Na sudnji čas zakasni” (2016) – prepev sa poljskog Olga Lalić – Krowicka i Vesna Denčić

Arkadijuš Franja
Poljski pesnik, pisac, književni kritičar. Objavio pet zbirki pesama, tri knjige proze i četiri toma književne kritike. Na Šleskom univerzitetu 2003. odbranio titulu doktora za humanističke nauke u oblasti književnosti. 


















fotografija preuzeta sa www.poezija.com.pl.

понедељак, 07. новембар 2016.

МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ (1946)

Песма коју никада нико није написао

Најбоље су оне песме које нису написане (М.Ц.)

ДАНИМА,вековима, размишљам
О песми коју још нико није написао
Веле да је Тагоре на самртном часу
Молио Господа да га још остави у животу
Да напише песму коју је желео
6000 песама били су покушаји да се
Напише само једна песма
Песма унутрашњег збивања

Од прве песме коју ономад
На пећинском зиду угарком нацрта песник
Да поручи да је све
Што ће бити већ било

Реч је о песми коју још нико није написао
Савршеној као јутарња светлост што
Таму ноћну универзално бистри
У слику дневну коју онај пећински песник
Оком стихова у
                           Цртеж вечности претвори

Верни мој читаоче ако л
Чујеш само светлости дашак
Из стихова које у себи налазиш
Поезија је нашла свој дом
И живот што кроз векове
Љеска се у огледалу том
                        Том и мом

 
Добитник награде "Златна струна", 47. Међународног фестивала ,,Смедеревска песничке јесен"

недеља, 06. новембар 2016.

ДРАГАН ДРАГОЈЛОВИЋ (1941)

Бубашвабе

Ово је време ноћи,
време дубоког мрака.

Не виде се кухињски сто,
столице и судопера.

По мрачним угловима
крију се онемоћали вампири.

Одавно на под није пала
мрва хлеба, чак ни мрва соли.

Ипак, у касне сате,
чује се шум у тој празнини.

Упаљена светиљка
открива чопор бубашваба.
У тренутку се примире, па нестану.
Шта би овај свет да их нема?

субота, 05. новембар 2016.

47. СМЕДЕРЕВСКА ПЕСНИЧКА ЈЕСЕН

Кад глумци путују
Слободанка Живковић

Кад путују, глумци путују скромно:
сендвич и вода у ранцу или флаша јогурта
који само у комби превозу има мирис и укус
домаћег сока од шљива.
Глумци путују као кловнови, љубавници,
убице или будале, и празни и смешни,
и изгубљени или не изгубљени
у духу – бескрају отвореном за све,
у стању да буду нико.
И сви друмови су њихови, и сви тунели
и сви предели, не толко Земље колико живота
и Времена које тече полако, а понекад као уназад,
и нимало се не устручавају да гргоље док пију,
да мљацкају док једу, да се смеју и певају
пуних уста чипса и реплика, да вриште, или дремају,
или да рецитују своју поезију. Неки то баш воле
иако их нико не слуша. Рецитују, рецитују
као да покривају ране, као да им се од Песме разум одузео,
и нимало, баш нимало им не смета што комби
свечано шкрипи и дрма се магистралом
као да превози резанце од цвекле,
док приколица с декором и гомилом костима
скакуће за њима чувајући им душу
да је обуку после.

Песма коју никада нико није написао
Мирослав Тодоровић

Најбоље су оне песме које нису написане (М.Ц.)

ДАНИМА,вековима, размишљам
О песми коју још нико није написао
Веле да је Тагоре на самртном часу
Молио Господа да га још остави у животу
Да напише песму коју је желео
6000 песама били су покушаји да се
Напише само једна песма
Песма унутрашњег збивања

Од прве песме коју ономад
На пећинском зиду угарком нацрта песник
Да поручи да је све
Што ће бити већ било

Реч је о песми коју још нико није написао
Савршеној као јутарња светлост што
Таму ноћну универзално бистри
У слику дневну коју онај пећински песник
Оком стихова у
                                  Цртеж вечности претвори

Верни мој читаоче ако л
Чујеш само светлости дашак
Из стихова које у себи налазиш
Поезија је нашла свој дом
И живот што кроз векове
Љеска се у огледалу том
                                   Том и мом

Неизоворена
Видак М. Масоварић

Са врха оштрих зуба
силази реч.
Према рубу усне би,
али јој уздах не да:
неизговорена ће
док траје дан,
а после -
сан јој слутим
и тихост заласка.

Силаи реч,
по њој слух подешавам и,
чујем: извражило се.

Реч као камен
сањиво лењ:
из таме вири,
нкако да прхне
у свет:
у њој плач
и смех,
и грех.

Сонет о заједничком писању
Славиша Крстић

У паралелама наших погледа
десно се око у левом, лево у десном,
као океан у своду небесном,
из којег лије киша, огледа.
Две невидљиве црте, два споја,
две линије утекле с дланова
из јаве међу боре из снова,
моја несаница и сненост твоја,
упредају се у кафу однету са стола
и чај до чијег дна још гутљај оста.
Две инспирације стале на пола
пута између океана и неба.
Две видљиве обале невидљивог моста
с којег, као речи у песме, полеће јато зеба.

 
Добитник награде "Златна струна" Мирослав Тодоровић из Трешњевице за песму "Песма коју никада нико није написао"
Награде публике - Слободанки Живковић из Алексинца за песму "Кад глумци путују"


У пет одабраних још
,,Неизоворена” - Видак М. Масоварић
,,Сонет о заједничком писању” - Славиша Крстић
,,Песма са вечног жала” - Милан Младеновић

четвртак, 03. новембар 2016.

ПАУН ПЕТРОНИЈЕВИЋ (1936-1962)

НЕИЗБЕЖНО

Ти ничеш из мога меса, траво зелена,
ја у цвет и трн претворен пружам лишће,
блажим и озледе правим на стварима,
кости ме моје косе у пласт зрела сена.
У сласт ме преживаш краво, птицо, птиће
најбоље је стави у гнездо, од мене неће зима.
Где остадох да никнем и да процветам.
Очи попиле небо, језери се плавило трајно,
не зна се шта ј е дубље и шта од чега веће.
Простор или поглед луд у свом соку,
зид ли то папирни заклања бескрајно
звезде (што назвасмо их тако) стојеће и летеће,
маленкост истичу свемиру дубоку,
капци тренутно помрачење створише у виду.
Ти ничеш из мога вида сунце већ опевано,
травом крв твоју гасим, па соком опет рађам,
трњем пеге правим и ноћи помрачења,
уживамо док се истежемо и цвећем зевамо,
у камен име своје клешем и погађам
месечеве мене убачене у точак старења,
Из мога меса трава, из вида сунце ниче.

   28. фебруар 1961. год.

ЗАСЕЈ МЕ ЦВЕЋЕ МОЈЕ

То се круг живота отвара препун широких стаза.
Чашице мириса пуне, маме нас и плене
да их удисајем милујемо, паримо прашнике зреле,
за семе, које ће других година кругом без излаза,
опет да нам цвета, опија, блажи и нахрани,
нектаром здравог биља да нас белодани.
О, цвеће, свих боја засеј се на моје чело.

Пружам руке и враћам – нећу да додирнете
нежност чудних боја, плашим се да не кварим -
већ очима те љубим и врелом зеницом жарим,
најлепша твоја недра што сунца топла злате;
- и бојим се, бојим да не свенеш ми болно
од тога гледања мога које је чудно, зорно.
Еј, мириса ти твога, засеј ми вреле руке.

    17. фебруар 1961.год.

ПРИЛАЖЕЊЕ

Сви су људи добри на свој начин – исто.
Они су живе ствари којима треба умети прићи
са потребне стране. Јер сваки је на свој начин негде прист´о,
па ће, опет, свако и на свој начин отићи.
Зато је потребно свакој ствари с важне стране прићи...


* * *

У кап козјег млека згуснута ми кани
зоро, мелем биља да излечи
јабуку натрулу на грани,
у кап козјег млека згуснута ми кани.

Чујеш како ричу жиле! Вене? Шта ли
то јури – као крв да плави!
Бране да нису вали покидали?
Чујеш како ричу жиле! Вене? Шта ли...

У кап козјег млека цемент тврди кани
да чвршћу брану пред стихију стави.
Мелем не излечи јабуку на грани.
У кап козјег млека цемент тврди кани...

НЕ СМЕ ЗМИЈА ЗНАТИ

Док обавија ме – правим се да спавам,
не сме змија знати да сам свестан јаве.
Последњим напором у дрво се стварам,
мислим: неће дрво хтети да удаве.
      14. март 1962. год.
МАТЕРИЈА

Постао сам ваздух и вода па ми криво што нисам шума
а не могу да преболим јутарњу румен пустих поља
где су ме у зубима носили косци, као последњу искру ума,
да би ме ставили као поплет на оградама прошћа од коља

јер сам окрезубио бритке косе и наљутио памет
мирних сељака што су саздани од погаче и ракије,
о, нека откују косе бићу боквица и чекић да тај намет
бар за неколико часова моју грешку сакрије.

    7. фебруар 1960. год.

ОБЛАЧЕЊЕ

Ево, даћу ти панталоне.
Даћу ти капут,
и кошуљу.
Даћу ти и гаће,
тебе једнога из колене
обући ћу.
Али, шта ћемо за остале?
Реци!
Сви они сигурно знаће
и видеће
да си обучен.
А ти си у ствари
ипак наг.
Но, ти ово уради:
првога голог обуци -
наравно,
са себе одело свуци.

И мене су тако обукли: прво су
са себе одело свукли.

      17. децембра 1960. год.

ОКОВИ

Све што сликам – сликам без рама.
Свако писмо шаљем без коверата.
И песме не коричим у књиге.
Дан никад не обележавам јутром
и не завршавам га вечером.
Кажем само: ово је дан.
Дан без почетка и без краја.
И тако без оквира.
И тако без рама.
Без окова.

        8. децембар 1960. год.

Из збирке поезије РУКОМ БЕЛЕ ТАЈНЕ (Пожега – Свитак) 2011.