понедељак, 30. октобар 2017.

СА АЛМОМ НА САЈМУ КЊИГА



НЕВИДЉИВА ПАУЧИНА
Најлепша остварења са ХVI конкурса
за најкраћу кратку причу
(Приредио Ђорђе Оташевић)
A
Alma
Београд, 2017



      ПРЕДГОВОР
      Међу причама пристиглим на ХVI конкурс за нај-
краћу кратку причу, који је организовала издавачка кућа
„Алма”, Дејана Јовановић, Драгана Лазић, Алма Оташе-
вић и Ђорђе Оташевић изабрали су, по њима, три најбоље
приче. Приче послате електронском поштом или потписа-
не приче нису биле у конкуренцији за награде, али су,
уколико су својим квалитетом то заслуживале, уврштене
у овај зборник.
I награда: Миодраг Лазаревић, „Невидљива паучина“
II награда: Жељка Башановић Марковић, „Игра мува“
III награда: Слободан Р. Мартиновић, „Чудна прича (или
можда не?)“
  
     Данијела Васиљевић
    ДОПИСИВАЊЕ СЕБЕ

    На полици за књиге, оној на северном зиду собе,
уметнуто је и неколико албума. Набрекли од количине
фотографија заударају на мирисе кућних испарења и ната-
ложене влаге из ћошкова.
   Жени већ неколико дана тежају у рукама док бри-
ше прашину да пусти свеж ваздух међу странице како би
протерао мемљив задах.
   А данас, данас јој се чине лакшим, као прочишће-
ним. Отвара албум. На фотографијама ње нема. Нема је!
Као да није ни постојала. Да ли је уопште постојала? – пи-
та се.
   Враћа се првој страни. У руци оловка, иако обична
– графитна, оставља трагове; дописује је. Предати се без
борбе – равно је самоубиству. Она хоће да је има, захтева
да је има, бар онолико колико је живела, ништа више.
   Иако зна да треба да се помири са својим нестаја-
њем, да затвори албум и врати га на полицу на северном
зиду собе она чврсто држи оловку у руци, укоченим пр-
стима.

Илија Веселинов
PARTY MORTALE

веје страх кроз стуљену свест
ума прах – језа баца мрест

уза зид гмиже лишај жут –
дажди стид куд год крене пут
(Мирослав Јозић)

      Погреб. Тужан догађај. Осећање губитка. Нестанак
неког ко је био жив, као ми сада, буди свест о сопственом
ништавилу. Иза немоћи навире очај.
     После сахране такозвани ручак. За неке прилика да
се једе, попије, забави, да се добро проведе. У сали ресто-
рана, сујеверну скрушеност и тајац, са послужењем прве
ракије, ремети жамор. После друге, треће и ко зна које ча-
шице наступа сахранијада. Жамор прераста у галаму, до-
викивање, препирку.
      Мушко пијано друштванце дуелише око свега и
свачега: ко може више да попије, ко је тежи, ко јачи. Нај-
зад дођоше и до теме – Жена. И, некако логично, наметну
се питање; да ли жену треба тући? Сви се изјаснише. И
појединачно и групно. Изнесоше своје примере, лично и
туђе искуство, аргументе, и све то рекоше више пута. Има
се и времена и ракије. Не жури се кући, а и зашто кад их
тамо чекају те, такве, жене. Алкохол потискује разум низ
црева и бешику, коју повремено празне у смрадном ресто-
ранском нужнику.
— Да, жену треба тући — сложише се на крају.
— И треба да буде рата. И не може нам нико ни-
шта, јер смо јачи од судбине.
    Дохватише чаше, и таман да наздраве, кад, један од
њих, повишеним тоном, показујући прстом ка небу, рече:
— Жену не треба тући! Ја сам моју тукао и ништа
не вреди. Она то не разуме.
   Друштво се насмеја. Куцнуше чашама.
— Живели!
   Поред њих седи сестра покојника, гледа у празан
тањир и плаче.

   Љиљана Милосављевић
   МОГЛА САМ И ДА ПРЕЋУТИМ

   Љиљо, Љиљана... чујем из друге собе ме дозива.
— Ту сам, шта ти треба?
— А ти си? Исто се тако зове и моја ћерка – каже ми.
— Ја сам, мајка, твоја ћерка.
— Извињавам се, не познајем те – рече, тужно.
   Што ли јој рекох, кад то одавно знам.
  
   Милко Стојковић
   РОМАН У ЉУДСКОЈ ВЕЛИЧИНИ

   Написао сам роман. Није научна фантастика, али
се радња одвија у будућности. Мојој будућности. Једна
топла људска прича без много ковитлања, вртоглавица и
главобољки.
   Временом сам приметио да роман није више ни та-
ко обиман, ни садржајан као што је написан у првој вари-
јанти. Појединих поглавља уопште није било, а многа де-
шавања су имала сасвим други ток. Чак су се и многи ли-
кови изгубили и нестали, а појавили су се, не мојом во-
љом, нови, непланирани, самодошли.
   Једног тренутка роман се свео скоро па на припо-
ветку. Није ништа више било као у роману писаном за бу-
дућност. Ајд, што су споредни ликови добили истумбане
улоге, него ни сам главни јунак није више био исти, нити
је могао контролисати своје догађаје. Сама прича му је,
временом, променила и лик и карактер. Тамо где је некад
био нежан, сада се то испољавало као грубост, а постао је
танак и кидљив баш тамо где је најмање очекивао.
   После много година, од читаве писаније, остао је
само афоризам. Са заплетом и неочекиваним обртом. И
тачка. А онда је и он полако бледео, било га је све мање,
док га није сасвим нестало.
   Остала је само тачка, а и она је временом ишчезла.
П.С.
   На крају крајева од свега је, ипак, остала фуснота,
до тада, срећом, непримећена ни од кога, занемарена, али
је питање времена када ће и она измаглити.
  
   Зоран Тодор
   МАНСАРДА

   Дошле су године, када затворених очију, могу да
измаштам брзину фијука длана кроз ваздух.
   Пролећни ветар и даље шамара казаљке по часов-
ницима Београда.
   На Монмартру су стале.
   Помислих, и ти си над крововима велеграда. Наша
мансарда и небо. Призор – позоришни... Играмо међу ку-
лисама од димњака. Чујем аплауз, а дланова нигде.
  И док те замишљам унет у причу о нама, примећујем
како иза мене, поред баште Коларца, кроз гужву
пријатног сутона, лупкајући дугим белим штаповима,
хитро промичу момак и девојка, држећи се за руке.

http://www.alma.co.rs/knjizevni-pregled/broj11/nevidljivap.pdf

уторак, 10. октобар 2017.

ЗОРАН БОГНАР (1965)




















АКО СЕ МРТВИ ЈЕДНОГ ДАНА ВРАТЕ

Ако се мртви једног дана врате,
никад више ништа неће бити исто,
никад више насиље неће победити разум.
Отвориће шкрињу попут отвореног неба
нудећи нам врховни досије и доказе грубе.
Ако се мртви једног дана врате,
никад више укаљане руке неће изгледати чисто,
никад више јаук неће нађачати шум.
Отвориће нам очи да гледамо како треба,
да схватимо да врат и нож не могу да се љубе.

Ако се мртви једног дана врате,
никад више коров неће бити цвеће,
никад више у дечијим вртићима гроб до гроба.
Њихове силуете зауставиће крике,
њихове речи добиће предност.
Ако се мртви једног дана врате,
никад, о Господе, никад више неће
песник бити гласник глувог доба.
Кроз рамове излетеће заробљене слике
и боје ће добити своју праву вредност.


Ако се мртви једног дана врате
и баце нам пред ноге своје посмртнице,
те личне карте са небеске њиве,
никад их више нећемо пустити да оду
у смртни вихор да их поново врти.
Ако се мртви једног дана врате,
приметићемо да свако од њих има насмејано лице,
јер они су хтели још дуго да живе.
Они ће разбистрити сваку мутну воду,
откриће нам кривце за њихове смрти.

Ако се мртви једног дана врате,
понеће са собом Ново свето писмо
и одржаће живима светолику мису.
Већ сад чујем кости како шкрињу гребу
и желе да изроне кроз натопљену земљу.
Ако се мртви једног дана врате,
бићемо са њима, ми што сада нисмо
и они што никад повредили их нису.
Многи обешчашћени тада моћи ће гледати ка небу,
а многи слављени мораће гледати у земљу.

Београд, 1992.