петак, 21. март 2014.

СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ

                                   
ЖИВОТ
Стеван Раичковић

Ту више нема бега
Свет је затворио круг.
Па нека и биљка
И птица
Буду као човек
Друг.
И грана већ да постанем
Моје би лишће мислило.
(О не би се само у јесен
Крваво злато
Лило.)
У камен да се претворим
Већ не бих нашо заборав.
Био бих на обали једини
Камен замишљен
И плав
Ту више нема бега
Живот је склопио круг.
Па нека и брег
И сутон
Буду као човек
Друг.                                  
                                                                                   
ЉУБАВНА
Ева Зоненберг

Ти си најлепши фрижидер у који убацујем боровнице јагоде пасуљ и грашак
Ти си најсавременији ласерски штампач фирме Халвет-Пакард
који штампа скандалозне фрагменте из живота несуђених мистика
Ти си најтоплији радијатор на свим спратовима света
Ти си најскупља бочица парфема на Јелисејским пољима
Ти си савршени уређај Техникс за репродукцију
Шубертове "Незавршене" или Бетовенове "Судбинске"
Ти си најдужа дуга париског неба
Ти си конкорд који одлеће са неземаљским убрзањем
Ти си најтврђа коштица у сочном месу бургунца
Ти си демографски раст на космичкој скали
Ти си најлепша квака у овом граду
Ти си сви краљеви и краљице заједно
Ти си неодиграна партија шаха током светског првенства
Ти си ненаштимовани клавир у психијатријској ординацији
Ти си сензационална витрина у центру Лондона и пажње
Ти си најелегантнији улаз у хотел у читавој мрежи хотела Хилтон
Ти си најклизавија страна магазина Вог
Ти си најцењенија виљушкица на свечаном ручку
Ти си најинтересантнији садржај књиге позајмљене на неколико минута
Ти си најефикаснија вакцина против беснила и грипа
Ти си озбиљан као Тауер у Лондону
Ти си слатка као шећер у коцки
Ти си велики као највећи облакодер у Њујорку

Из: Стање приправности, антологија савремене пољске поезије, 2008. Превод: Александар Шаранац
                                                                                
Непоправљивост моје прошлости
Фернандо Песоа

У бесаној ноћи, природној суштини свих мојих ноћи,
Присећам се, будан, у нелагодном дремежу,
Присећам се оног што сам учинио и што сам
могао да учиним у животу.

Присећам се, и нека тескоба
Подилази ме као језа или страх.
Непоправљивост моје прошлости – то је леш!
Сви остали лешеви можда су само варка.
Сви мртви можда негде другде и даље живе.
Сви моји властити минули тренуци можда још увек постоје,
У привиду простора и времена,
У лажној пролазности.
Али оно што нисам био, оно што нисам учинио,
што чак ни сањао нисам;

Што тек сад видим да сам морао учинити,
Што тек сад јасно видим да сам морао бити –
То је оно што је мртво,
                                 упркос свим Боговима,
То – што је заправо било најбољи део мене –
ни Богови више не могу да оживе...
  
Одговор
Марина Ивановна Цветаева
Стихови посвећени Блоку (3)

Ти одлазиш на сунчев запад,
сјај ћеш вечерњи видети благ.
Ти одлазиш на сунчев запад,
снег ће твој завејати траг.

Крај прозора ћеш мојих - без страсти -
проћи кроз неми снежни крај,
ти, мој праведник божји, прекрасни,
ти, моје душе тихи сјај.

На твоју душу - немам права!
Неизменљив твој је ход.
У руку, бледу од миловања,
нећу забити чавао свој.

Нећу пружати руке ни звати,
нећеш од мене чути крик.
Поклонићу се само, већ кад ти
промине воштани, свети лик.

И, док полако пахуље лете,
у пречисти ћу клекнути снег,
и у твоје ћу име свето
предвечерњи пољубити снег -

онде где сред гробне тишине
твој узвишени прође ход,
тихи сјају - пун величине -
сведржитељу бића мог.

малена бањска
миленa марковић

кренула сам у митровицу ибарском магистралом
тамо су чучавци и трактори и дрвеће отежало од воћа
и девојчице са голим пупковима
стигла сам до косова одакле је моја мајка и
њена мајка
и сестра ми се тамо родила а доктор је био пијан
видела сам америчке војнике
гузати су а један је носио
бифокалне наочари
доста су мали можда неке веће шаљу на
друга места
свуда су виселе заставе
мени то не значи застава је застава
у војску нисам ишла а нисам ни способна
и велика сам кукавица и лажем кад зинем
а трава је била толико зелена да убада
и небо је било тако близу да успава
сладак сан на пустом пољу
и шта ће ту ти гузати војници наоружани до зуба
и онда сам видела знак са десне стране
на њему је писало бањска
и ту ме је стигла и баба и мајка и сестра и земља
и гробље и ибар вода и ту ме је стигло
и неће да пусти
и никад неће да пусти јер сам се сетила
усред ноћи би се сетила
и никад нећу да заборавим бањску
зато што
неко беше страхињићу бане
беше бане у маленој
бањској.


четвртак, 20. март 2014.

ПОЕЗИЈУ УЗИМАТИ КАО ЛЕК



Амир Ор (Тел Авив, 1956), песник, есејиста, уредник и преводилац. Песме Амира Ора до сада су преведене на више од тридесет језика. За своју поезију Ор је, између осталог, добио Премијерову награду, Бернштајнову награду и Фулбрајтову стипендију.
ЗАДАТАК поезије је да лечи, било да је политичка, љубавна или егзистенцијална. Кроз њу можете протестовати, учити, показати се свету, и она вам помаже да напредујете. У овом смислу домовина једног песника је поезија сама - рекао је недавно израелски песник Амир Ор, представљајући своју збирку изабраних песама „Похара“ (издавач „Архипелаг“, превод Давид Албахари и Вида Огњеновић), у просторијама српског ПЕН центра.
У данашње време, по Оровим речима, потребан је напор да би се читала поезија, односно да би се уопште читало. Онима који владају светом одговарају потрошачи који не размишљају много. Отуда толика помама за телевизијом и компјутерским игрицама. Да не буде забуне, ни ТВ ни компјутери нису сами по себи лоши, напротив, али начин на који се претежно користе је погубан јер охрабрује човека да буде глуп. Не треба заборавити да је поезија суштаствена. Треба интелектуално бити спреман да би је примили. Дакле, ако човек чита поезију то значи да је биће које слободно мисли.”


ИЗ ШУПЉЕГ У ПРАЗНО
Дејан Алексић

Једно шупље срело једно Празно,
Па му каже: ,,Баш си безобразно!“

А празно ће из сопствене дупље:
,,Ти си једно врло ружно Шупље!“

Онда Шупље од увреде зину,
Па удари Празно у празнину.

На то Празно, лако к'о да плеше,
Узврати му где најшупље беше.

Већ се не зна ко ту кога лема,
Јер, напросто, свршетка и нема,

И не зна се никад ко је јачи
Кад се Шупље са Празним докачи.

Ја то пишем, а знам: ништа глупље
Од сипања из празног у шупље!


ЈЕДИНА ЖЕЉА
Милош Јанковић

Да сам ајкула, фотеља, краставац,
каца за купус, да сам марсовац,
да сам тролејбус, ексер, патофна,
да сам кобасица, укусна крофна.

Што нисам качкет, полуга злата,
кликер, точак, упаљач, пертла,
на лудници прозор или врата,
рам за слику, од прућа метла.

Да сам се родио као јелен,
као гуштер – дугачак и зелен,
или да сам лав, чак и од папира,
астероид што лута тамом свемира.

Да сам коцка леда у чаши,
навиљак сена, дечија играчка,
стрела што никад циљ не промаши,
ех, да сам мачка, тачка, значка...

Да сам било шта – сем ово,
нешто што има сврху и смисао,
жалио бих, знам, што нисам слово,
јер ја живим само да бих писао.

BITI SRETAN
Herman Hesse

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti sretan.
Samo smo zato na svijetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
rijetko činimo jedno drugoga sretnim,
jer i sebe time ne činimo sretnima.
Ako čovjek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svijetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svijetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svijet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.


ЗАКЛИЊЕМ СЕ
Бранка Зенг

Створићу ново корито реке.
Безброј вирова биће замке
у које Те нећу хватати.
Пуштаћу своје воде
твоја колевка да постану.
Тећићу мирна, трома,
да Те не пробуди удар таласа,
а обала која ме обликује
Теби пут нека буде.
Тећићу мирна, трома,
нећу Те у замке
вирова хватати.
Скренућу ток протицања.

                                                      ISPOVIJEST POSLIJE SVIH
                                                      
Avdo Mujkić

                                                      već godinama ne mogu da se javim
                                                      onoj nesretnici iz grada pored obale
                                                      gdje nema mora i gdje rijeke nema
                                                      i kao da mi se neprimijetno prikrada smrt
                                                      odlazim u nepovrat sam go i bos
                                                      već godinama se u meni nešto krade
                                                      nestaje me po malo i svjesno
                                                      prodajem skromnost prodajem vid
                                                      pod jednom savijenom brezom
                                                      go i bos   

   ČUDO NAJKRAĆE TAJNE
Čarls Bukovski

Znaš, bilo je mnogo dobro.
Bilo je, bolje nego bilo šta.

Bilo je, kao nešto,
što možemo da podignemo,
držimo, gledamo i
 onda se smejemo,
zbog toga.

Bili smo na Mesecu.
Bili smo u Mesecu,
imali smo ga.

Bili smo u vrtu,
bili smo u beskrajnom ponoru.
Nigde nema takvog mesta.

Bilo je duboko,
i svetlo,
i visoko.

Primaklo se tako blizu ludila,
smejali smo se bezumno.

Tvoj smeh i moj.

Pamtim kad su tvoje oči,
glasno rekle volim,
sada, dok se ovi zidovi,
tako nečujno ljuljaju.

ДАВНО ИЗГОВОРЕНЕ РЕЧИ
Драган Јовановић Данилов

Не говорим речима већ ћутањем
за које ми је потребан ођек.
Огледало је мој саговорник
застрашујуће ћутљив, а моја обавештеност
толико савршена да одмах заборављам
шта се малочас догодило и која је реченица
напустила моја уста.
Али, наше се давно изговорене речи
нама враћају из дубоких кланаца,
са планинских врхова прекривених снегом,
из предела који су постали ненастањиви
и, дабоме, из шумног градског врења,
ужаснуте сазнањем да још увек постојимо
у неком кутку града.
Наше нас давно изговорене речи посећују
сваке ноћи, израњајући из тамних бездана,
хотећи да нас венчају са нама самима.
Али ми не можемо чути оно што смо изрекли,
нити знати зашто смо још увек овде крај завесе
коју на полуотвореном прозору ветар повија,
доносећи лишће на коме никада нећемо
написати свете књиге.

ДУША
Александар Ристовић

СВОЈУ САМ ДУШУ ПРЕОБРАЗИО У НИШТА.

РАЗГОВАРАЈУЋИ, МИСЛЕЋИ О ОВОМЕ И О ОНОМЕ,

ПОМИЊУЋИ ФИЛОЗОФЕ, БЕСМИСЛЕНО СЕ СУПРОТСТАВЉАЈУЋИ
ЗНАЊУ КОЈЕ МИ ЈЕ ОСТАЛО НЕПОЗНАТО, ЧАК
НЕДОКУЧИВО,

ЖИВЕО САМ У УВЕРЕЊУ ДА ЈЕ ОНО МАЛО ШТО
ЧИНИМ

ОДИСТА МНОГО, И ОНО МНОГО О ЧЕМУ МИСЛИМ
УИСТНУ МАЛО. ЗАМЕМАРЉИВО.

ДУША МИ ЈЕ ИСЦУРЕЛА КРОЗ РУПИЦУ НА НАПУКЛОМ ЛОНЧЕТУ

СЕБЕ, ДРУГОГ, ДРУГИХ.


субота, 08. март 2014.

ПОБЕДНИК на конкурсу "Жени и вино 2014" у Софиjи, Бугарска



ВИНО  И  ЉУБАВ


По грожђаној крви, крвоток нас брзи носи.
Притиснуто зрењем, пуце нам по пуце, пуца.
Окаснелог жара лоза, молебаном проси
љубав по сред винограда, још би да светлуца...
Стожери чокота, у омамљујућем слету
загрљаја наших, благонаклоно нам жмире,
производе радост неку, најтишу на свету
кап по кап. И чекају на преображај шире...

У овој чаши је вино.
                                  Није га пио свако.
У овој чаши је опори
                                     говор нас опораша.
У овој чаши је тежња
                                     а да нико не зна како.
У чаши је одзвонило.
                                     У чаши је само чаша.

Огрезли у грожђаној крви а избегли суд,
ни осврнули се нисмо на жути, лозин лист.
На чокотову зебњу коју је притисла студ.
На папир без баладе, празан, бео и чист.
На изостанак свирца – неће ноте да прља.
На утихнуће славине. На бачвин тужни зјап.
На изгужвану кошуљу, пуну винских мрља.
На искапале године пијанства.
                                                     Кап по кап.


Тања Ђурђевић је рођена 1968. године у Ваљеву. Пише песме, приче, сатиричне форме. Награђивана. Објавила две књиге поезије, у припреми има књигу са причама.
                    Ради као посластичар. Живи у Великом Градишту.

четвртак, 06. март 2014.

ПОДСЕЋАЊА


Животу у лице – кратко и јасно

У канцеларији Књижевног клуба „21“ крајем прошле године, одржано је књижевно вече за које је  иницијативу дао наш суграђанин Милко Стојковић, афористичар. Његове гошће биле су Деана Саиловић из Сремских Карловаца и Павица Јовановић-Вељовић из Сурчина. Подсетимо се како је то изгледало:

 Председница Књижевног клуба „21“ Љиљана Милосављевић, у чијој организацији је вече реализовано отворила је дружење и поздравила госте.
Током вечери, на задовољство свих присутних, чуло се прегршт духовитих минијатура. Изузетна промишљеност, јасноћа и бриткост одлика су прочитаних афоризама који су сковани првенствено на рачун самих аутора. То истиче и  Игор Чобановић  који види Саиловићкино изражавање  као „оштро, прецизно које никога не штеди, понајмање њу саму“.  Овај „ментални  тренинг“ како пак Павица види своју кратку форму, само је један од начина изражавања представљених аутора. Они се баве истовремено писањем поезије и прозе.
Оно што је, наравно, пријатно изненадило паланачку публику је стваралаштво домаћина Милка Стојковића, чији афоризми, сажети, језгровити, изузетно духовити не остављају слушаоца равнодушним. Аутор има обимну библиографију, а на богаћењу свог књижевног опуса и даље ради.
Милко Стојковић, објавио је до сада књиге афоризама „Утеривање демократије“, „Ја о теби, јао мени“, „Гурај Сизифе, гурај“; гњигу прича „Мастило и цигла“; књигу легенди „Завичајна узглавља“. У припреми је књига „ Љуљајући безобразлук“ збирка пословица, изрека и загонетки.

Стојковић је заступљен у свим антологијама српског афоризма и сатире. Објављивао је у бројним листовима дневне и периодичне штампе. Превођен је на руски, немачки, пољски, македонски и бугарски језик.  Сарађивао је на црногорском речнику, а тренутно су му пословице, изреке и загонетке на припреми у Институту за српски језик при САН-у.