уторак, 23. април 2019.

Честитка


Књижевни клуб 21 свим поштоваоцима писане речи честита Светски дан књиге и ауторских права.
,,Изгледа и у уметности, нарочито у списатељству треба одредити лигу као и у спорту, да се задовоље сујете. Разлика је у томе што је у спорту – време, увек судија у тренутку остварења, а за уметност су понекад потребни векови.“ Матијевић  (27.9.2018.) 


петак, 19. април 2019.

Конкурс (2019-04-25): 34. ФЕСТИВАЛ МЛАДИХ ПЕСНИКА ЗАЈЕЧАР



ФЕСТИВАЛ МЛАДИХ ПЕСНИКАДАНИ ПОЕЗИЈЕ 

Установа НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ ТИМОЧКЕ КРАЈИНЕ –
ЦЕНТАР ЗА КУЛТУРУ „Зоран Радмиловић“ Зајечар
расписује
  
К  О  Н  К  У  Р  С
  
за учешће на 34. Фестивалу младих песника „Дани поезије“.
Циклус од десет необјављених песама, потписан шифром,
(решење шифре, у посебној коверти, доставити са пријавом),
умножен у четири примерка, послати на адресу:
Установа Народно позориште Тимочке крајине –
Центар за културу „Зоран Радмиловић“ Зајечар
Ул. Тимочке буне 16, 19000 Зајечар,
са назнаком "за Фестивал младих песника".
Право учешћа имају песници до 30 година старости
који пишу на српском језику а немају објављену књигу.
Пријаве доставити до 25.04.2019. године.
Песници чије радове одабере Стручни жири Фестивала
стичу право учешћа на
34. Фестивалу младих песника „Дани поезије“
који ће се одржати од 22. до 25. маја 2019. године у Зајечару.
Лауреат Фестивала стиче право на објављивање књиге.
Рукописи се не враћају.
Додатне информације:
тел: 019/425-426
mail: centarzakulturu019@gmail.com

четвртак, 18. април 2019.

Деца пишу


Глас младих, лист ученика ОШ ,,Херој Радмила Шишковић“, Смед. Паланка
Број 81. 17. април, 2019. (поводом 65. година од оснивања). Честитамо!

Школа нас учи

Кад од куће кренем,
лептир полети, он ме води
и код школе слети.

Ту су другари моји,
учитељица,
ту учим да читам, пишем и
бришем,
ту певам, цртам и бојим,
ту се љутим, певам и
ћутим.

Школа ме учи да имам
знање,
да друга волим и
другарици помажем.
И када кући кренем,
учитељичин поглед дуго
ме прати,
а онда лептир тихо полети
и код моје куће нечујно
слети.

Нина Милутиновић II2


Школа

Школо драга, школо мила,
Ти си једна добра вила!

Сваког ђака у крило си
привила,
знањем си му главу
напунила.

Од доброг детета још боље
си направила,
а лоше дете на боље
поправила.

Свачије си срце загрејала
јер си образовањем
обасјала.

Стефана Јелисавчић II2


Школа

Лете нам дани у школској клупи,
на час се жури кад дневник лупи.

Памтимо игре и ђачку шалу,
Журимо сада у спортску салу.

Пише се и учи, задаци и теме,
Школа је моје животно семе.

Лазар Пантелејић II2


Лист богат и садржајан. Избор је овом приликом пао на најмлађе.


понедељак, 15. април 2019.

Лела Милосављевић (1966)

Удовац

Мој Жика и ја живимо у браку тридесет година. Волели се и поштовали, кућили и децу одгајали. Већ смо прешли педесету и, као већини у браку, некад беше лепо, некад смо мислили да и лепше има. Порастоше деца, Жика остаде без посла, завлада нека апатија и у нашој кући и међу народом. Све мање нам неко бане на кафу, а и ми ретко где идемо. Деца отишла својим путем, у потрази за послом и животом. Ми се осамили и ућутали.
Негде скоро каже Жика отворио Фејсбук, нашао другове из Војске, па неке наше старе пријатеље што одоше преко света, те са њима мало размени поруке и убије време. Тако ја кад дођем с посла, скувам ручак и све обавим, таман да мало проговоримо, али мој Жика гледа у телефон и не проговара, ко ова данашња деца.
Решим ја да пропратим ситуацију, па и сама направим профил на Фејсбуку. Ставим слику неке згодне жене са рекламе из новина, па додам и још пар на трави, на плажи, онако издалека, само да се фигура назире. Наденем јој име, напишем да живи близу, па пошаљем Жики захтев. Прихвати мене Жика за пријатеља, па ми као прави џентлмен посла поруку да ме поздрави и пожели добродошлицу. Руку на срце, Жика је увек био добар домаћин и волео госте, док су нам долазили.
Тако, муж и ја почнемо да се дописујемо.
Тада ја први пут чујем да мој Жика воли здрав живот, озбиљну музику, а вели и књиге воли, него не стиже да чита. Смела бих се заклети да Жика воли печење и сарму, да се згражава на фитнес и пахуљице, о књигама и музици и да не говоримо... Но, добро, прихватих ја игру па му уделих комплименте и напоменух да је данас све мање правих џентлмена. Тад он мени потанко описа колико је он савршен.
Пиосле пар дана упитам ја Жику је ли његова супруга одушевљена што има таквог делију, кад ми он на то одговори да је његова супруга, веселница, преминула пре две године!
Ауу, кад то прочитах дође ми да одем у собу, где он, као гледа утакмицу, и да га убијем, па да мало ја будем удовица, али некако се уздржах. Кад ми исприча како о деци сам брине, по кући све ради, ма би ми жао Жике што сам му ја умрла.
Кад одем на посао Жика вредно пошаље поруку мени, па се јави и жени, ваљда да умири савест. Додуше, жени само кратко – купи хлеб. Или – одох ја на пецање.
Са мном би, да је времена, поваздан писао. Пита ме и како сам спавала и шта сад радим, а и како се осећам. Пошто то одавно никога није интересовало, све ја Жики потанко испишем. Кад ми дође да се некоме пожалим одем у собу, легнем и пишем мужу у дневном боравку. А било је дана кад поподне седимо на два краја угаоне гарнитуре и дописујемо се. Мој муж и ја. Понекад ми се Жика толико допадао да сам заборављала да са њим живим тридесет година. Понекад ме потера ђаво па га питам је ли покојна жена била лепа.
Била је, болно напише Жика.
Приупитам ја о тој покојници свашта, али он вешто избегне да се о њој дуго прича. Радије пише о мом мужу, за кога му написах да по цео дан гледа у телефон а на мене не обраћа пажњу. Е, њега Жика изгрди по пропису! Како може овакву жену да запостави, вели шта би он дао да није сам и јадан. Шта би он дао да има овакву жену крај себе!
Пролазе дани, а ја чекам поруке од Жике и кад стигну обрадујем се. Почели смо да се кријемо по кући и да се дописујемо. Нешто се мислим, ко је овде луд? А не знам ни шта да радим...
Да ли да убијем Жику, па да ми се на оном свету придружи, или да му пустим класичну музику и спремим овсену кашу за ручак, кад већ воли? Ако овако наставимо заказаћемо састанак, па куд ћу онда. А све ми се ћони да ће ми се уцвељени удовац и покојна жена заљубити...
Ипак мислим да је најбоље да што пре раскинемо, иначе ће враг оденети шалу...
                                                                
*** Прва награда за најбољу сатиричну причу „Вуко Безаревић“ на фестивалу хумора и сатире у Пљевљима.
Лела Милосављевић је аутор књига ,,Трагови босих стопала“ и ,,Плес међу свицима“. Живи и ради у Ужицу.

четвртак, 11. април 2019.

Милко Стојковић (1959)



   ЧИТАЧ
   Одведем јуче дете код лекара.
   Уђемо у нову зграду са страхопоштовањем. Ново, чисто, цакли се. У чекаоници тек неколико пацијената, Шуњали смо се на прстима од врата до врата као да смо нешто велико скривили. Није то више некадашњи дом здравља што је више личио на зграду аутобуске станице него на лекарску ординацију. Не смеш ништа ни руком да пипнеш, а камоли да коракнеш без устезања и грча. Приметио сам да ми се чак и поглед негде грчи и застајкује, а негде неконтролисано клизи и бежи мимо моје воље. Изговорен глас као да није мој, некако ми стран. Све укалупљено по строгим мерама. Овако некако сам, као дете, замишљао унутрашњост свемирског брода.
   Доктор млад, лепог лица, савршене мере. На први поглед без мане, као да је и он избачен из неке шеме и калупа. Одмерен, озбиљан, види се одмах да зна шта хоће, али љубазан. Додуше одмах се види да није од оне старе гарде доктора који дирају децу по носу и траже им стрине, тетке и ујне.
   - Који је ваш проблем?- упита тек овлаш бацивши поглед према детету лупкајући прстима по екрану паметног телефона.
   - Докторе, он чита! – Сопствени глас ми зазвуча некако непознат.
   - Чита?
   Ту се сама по себи начини кратка драмска пауза.
   - Кажеш, чита!? - као да тек сада допре до његовог мозга оно "чита", па подиже поглед према детету. - Чита, а!? Кажеш чита!?
   - Чита, - потврдим ја, а просто ми нелагодно што је то баш моје дете.
   - Шта чита?
   - Све. А највише књиге.
   - Књиге!? Чита књиге!? Кад сте то први пут прметили?
   - Увек је имао склоности према читању, - ту сам се опет осећао непријатно као лопов ухваћен на делу, - али се времено појачавала. Веровао сам да ће то временом само по себи исчезнути.
   Доктор одложи телефон и  поче брзо да куца по тастатури компјутера. Ентер и ... Вирнем левим погледом на екран и видим: БОЛЕСТ ЧИТАЊА: болест која никад није успела да узме превише маха на овим просторима, више се може рећи да су то били појединачни случајеви и може се рећи да је сасвим искорењена.
   Замисли се доктор, стави прст на чело. Извине нам се, изађе и врати се са једном старијом женом, претпоставио сам докторком, која направи широк лук око нас колико је простор дозвољавао, као око нечег заразног и опасног.
   - Причајте, - скоро заповедничи ми се обрати. - Имате ли још деце? Чита ли још ко у вашој породици?
   - Имам ћерку, али она нема тај проблем.- Ту ми би лакше што и ја имам лепу вест, - Гледа телевизор, користи компјутер, лаптоп и мобилни телефон.
   Наш одабрани лекар је у међувремену телефоном окренуо неколико телефонских бројева, па се у ординацију сјати још гомила, све бих рекао, докторске елите. То ми је у неку руку и одговарало више него да ме шаљу од ординације до ординаци је и да сваком испочетка образлажем разлог посете. Она строгоћа од докторке, касније сам сазнао да је начелница дома здравља, је само добовала прстима по столу и испитивачки посматрала и мене и пацијента.
   - Замислите како је мени у аутобусу градског превоза пуном путника. Сви пипкају мобилне, само моје дете окреће странице књиге. Идемо улицом, сви држе телефоне на ушима, моје дете стеже књигу. Дођу ми драги гости на ручак, па сви уз главно јело превлаче прстима преко екрана и кикоћу се на фотомонтаже, мој наследник води рачуна да не измасти енциклопедију.
   - Шта сте учинили да не дође до тога? - прекиде ме један од придошлих доктора.
   - Телевизор имамо од када памтим за себе. Компјутер сам му купио када је имао четири године, лаптоп у петој, а мобилни телефон већ у шестој години. Чак и склањао књиге да му не буду на оку, али слаба вајда. Помишљао сам чак и да их спаљујем, - некако као да ми би лакше у души што сам се изјадао, као да сам се исповедао.
   Осећао сам њихове сажаљиве погледе на мени и детету.
   - Да ли икада користи неко од савремених средстава комуникације? - упита глас из другог посматрачког реда.
   - Компутер, али само за читање. Мобилни телефон, али само са разговоре.       Активирали смо му twiter налог, отворили профил на facebooku. Пре извесног времена је за рођендан добио паметан телефон, али..., али..., али...
   Тог тренутка чуо се хорски уздах свих присутних.
   - Свадбе, крештења, рођендани, пунолетства. Сви типкају, пипкају, превлаче, буље у екране, разговарају са апаратом, само га моје дете држи у џепу. Нема тог славља које ми није горакнуло у души. Ето, пре неки дан, биле задушнице. Зева он у споменике уместо у екран. Почели људи због њега да нас заобилазе, да круже око нас. Чак га је и сам свештеник богобојажљиво загледао.
   Неки од присутних специјалиста су задржали сажаљиве погледе, а неки погледи су се преиначили у научничко посматрање.
   - Много је али у вашем образлагању, драги господине, - јави се брадоња у зрелим годинама са прстом наслоњеним на слепоочници, - требали сте о томе раније мислити. Баш ме живо занима где сте били до сада.
   Гомила доктора се као по команди повуче из оринације на већање и усаглашавање ставова.
   - Размотрили смо проблем са више аспекта и наша коначна одлука је да, за сада, не дижемо то на виши ниво. Ви ћете пратити ситуацију и редовно нас извештавати о променама, нарочито ако се стање погоршава или се, не дај боже, појави још неки читач у вашој породици или ближој околини, - издекламовала ми је начелница дома здравља, као да саопштава вест од државног значаја.
   Иако нерешеног проблема, из зграде сам изашао као да излазим из божјег храма са великим олакшењем и са надом у боље сутра.

Милован Мићо Петровић (1951)


























Отаџбино моја

Отаџбино моја
на ветрометини брдовитог Балкана,
омеђена долинама, планинама,
језерима, кривудавим рекама, бригама...

Крвљу натапана, сузама умивана
животима предака дарована
у звона православна
миленијумима овенчана.

Брани се хлебом и умом,
белим голубом у руци.
Благородна буди
не дај да те растргну вуци.

Мајке да сузе не лију
да умукну невоље јауци,
у миру рађали се
синови и унуци!

среда, 10. април 2019.

Славко Митровић (1942)


Ветар

Чудан овај ветар
Свеједно да ли је
Са југа или севера
Прелети преко мора
Преко много
Река и језера
И кап воде не попи
Сигурно не зна да плива
Па на воду не стаје
Само је мало узбурка
Ваљда се палши
Да се не утопи
Јутрос рано
Кад стиже до моје
Зелене ливаде
Онако жедан
Сву росу попи

недеља, 7. април 2019.

Саша Угринић














ПРВИ ПРОЛЕЋНИ ДАН

На измаглици росе изнад слапова
рајских водопада
Tтвоја бела сенка шаље ми вилински осмех.

Са првим пролећним даном
улази у мене твој обрис, (само најмањи
прстић његовог стопала касни јер се
загледао у топлоту ваздуха)
и ја дозивам кʼ памети
         
               оно што ме је распаметило,

правећи торту од дуге,
са јагодом на врху од пољупца.

четвртак, 4. април 2019.

Тања Милутиновић, Београд


ОРУЖЈЕ

Кажу ми
Погледај мало око себе
Не затварај очи
Ко ће да говори о битним стварима
Ако не ти
Земљани лонац кључа
Крчка правду и неправду
Гле ватре у Гази
Масакр у Дамаску
Бомбаши у Кабулу
Изгладнели збегови
Одсечене главе
Распарчани лешеви
Расељена лица
Смрт у мећави
Смрт у земљотресу
Смрт у поплави
Смрт црног дечака
Смрт у побуни
Смрт од болести
Пошаст у Африци

А сад погледај
Мало око себе
Ко ће да пева о томе
Ако не ти
Опљачкани смо
Јадни смо и робови
Бесни гладни подивљали
Убијамо једни друге
У својим домовима
У својим двориштима
По друмовима
И бацамо се са кровова
Високих зграда
И тржних центара
У дворишта луксузних ресторана
На блиндиране аутомобиле
Затамњене ветробране
О томе певај
Кажу
Треба да певаш
О битним стварима
И ја послушно седам
Узимам свеску
И једну оловку
Своје инструменте
Несуђено оружје
Мислим и мислим
И почнем да пишем
О твојим најлепшим
Црним очима.

Политика, субота 31. јануар 2015.
(Култура, уметност, наука)


среда, 3. април 2019.

Александра Батинић (1993)

























Расковник

У великом свету
на четири ноге
од истине врата тражим
прозор бар да отворим,
ал' одавно кључеве сакрише мудраци,
оставише само лажи...

Посети ме снова танкопређа,
сновиђењем тихо гуди
неки чудни месечев тропар,
даде ми тајну земље и људи
расковник древни-на дар.

Дадоше шумски духови
зујећи песму умилну,
ону прастару, прву,
што и дан данас
кроз дњепарску трску јечи
ветровим крилом
свима на дар
– а нико не зна речи...

А кад у леглу вучијем
свих седам кожа промених
и све их спалих на олтару Свевида,
ту, на згаришту моме,
кад зора дозори,
немушти језик проговори.

У трену разумех сва сагрешења
и виде се јасно где се рађа јад
– што препуној мешини
прелива се глад
– што ратове љуте води
свевременска црна зјапа
– што нам свуда зрно, кап
за грош мери сатрап
– што их бодри бледа смрт
док најбоље жетве жање
У задња времена...

Сад разумем ненадање.

***
Све дарове вратићу
духовима шумским.
Мудраци су знали
да нису за нас,
јер истина је тужна,
нема и проклета,
издахнула једном давно
на почетку света.
Пошкропљена, освештана
крвљу с руку Каина,
и све прекри рђа
вечног светогрђа.

***
Врата нема, ни прозора,
ни истине нема.
Све су то само привиди,
лажног пророка глас.
Постоје само неми зазиди
од мене до мене...
Од нас до нас...

Очи

Моје очи више нису моје.
Игличасти прах
у њима бразда зене.
Све удахнуте
и узбуркане боје
вајају у песку
ждралове извијене.

Првородне, благословене,
птице бејаху скривене од свију,
од огледала, од сенке своје.

Отуђише се тако
и сад нису моје



понедељак, 1. април 2019.

Добрица Ерић (1936 - 2019)

аутор фотографије: Бранислав Ђека Ђековић

















Да л’ још неком ноћас ово злато смета

Да л’ још неком ноћас ово злато смета?
Ова суснежица небеских трешања?
Ноћ је отворена на све стране света.
За снове; а мене, знам нико не сања.

Сан је био мој ход, мој корак и сенка
много сам се невичан у свој сан уздао,
прокоцк’о сам песму к’о коња Зеленка
кога никад нико није зауздао.

Па нека ми руку лизне бар тај верни
пас месеца што је са мном израњао
из облака берићетних снохватица, јер ни
ове ноћи нико није ме сањао.

Сан је био мој ход, мој корак и сенка
много сам се невичан у свој сан уздао,
прокоцк’о сам срце к’о коња Зеленка
кога никад нико није зауздао…

Бројим бледе пламичке поноћних петлова
и испране камичке по небеском дну,
Ја, што свима отварах врата својих снова
не нађох свој кутак ни у чијем сну…

Добрица Ерић