понедељак, 25. фебруар 2013.

(Кшиштоф Карасек, 1937)


(...) Младост одлази
као роде ујесен са кућног
димњака
али плач остаје. Прелази
са колена на колено,
једини је прави наследник.
И остају речи. Сакривене,
успаване,
разапете.
То што измиче, буди се,
сели се, развија. А касније
улази у тебе
у мене,
у наше језике
да шире славу.

Ми смо зрнасто светло, делић
метеора који се неопрезно
ближи  земљи.
           (превод Гжегож Латушињски)

Међународна награда за књижевност – Нови Сад за 2012. годину, песнику, романсијеру, есејисти и антологичару, за допринос савременој поезији у амбијенту сила историје и политике, што је битно утицало на модерну пољску културну реалност, што га сврстава у најистакнутије савремене песнике пољског језика.

уторак, 19. фебруар 2013.

ДАРИНКА ЈЕВРИЋ (1947-2007)


ЉУБАВ

иглом истога мука корачамо упоредо
утишам звона
опозовем вријеме
собом преклана
ватром рођена
палим румене тајне пролазника
и нема побијеђених
нема побједника

КРУГ ЉУБАВИ

знам унапријед исход ове битке
мјесечина се стеже у омчу око грла
круг љубави
круг таме
букнуће у пожар вјечан
угљевља нема потом
само ће букнути ватра под трепавицама срца
обала је нестварна међа између нас и воде
свијест о логици и законима теже
гњила ријечи на језику
сушта и свевишња
не могу да те прозборим а јеси спасоносна
залуд се присјећам молитве
бесједа пророчанских
на стару рану привјенчавам млади калем
о сви су исходи исти сва врата маглена

МОНОЛОГ ПЈЕСНИКА 

Шта сам то зидао?
плашим се да именујем
около распршена грађа: старинске књиге, пороци,
снови, године, живи креч — најприје разлажеш
па сабираш значења тајна —
таквим малтером спајах опеке пролазности —
уз саму ивицу неба видиковац постављах
да птице слете на озарење,
сврати и одахне сам Бог.
Тапије и скице нијесам прибављао,
никаква уздарја — увијек
почињући ни из чег: чежњу сам у облик преобраћао,
жудњу трепераву — ко древни неимари.
Па гдје је грешка?
висак се вазда у понору њише
обноћ темеље нагриза мјесечина
виле бацају чини.
Шта сам то зидао и
гдје бијах подучен грешно.

ГАЗ

Ми нијесмо бранили мостове
Мањкало је манекена
Са шаторских шатри примадона
Видовитих пророчица
И осталих величина нац.
Ми нијесмо бранили мостове
Јер немамо моста
Немамо чак ни ријеку
А упонорило нас некако
Па не дишемо ни на трску
Дубок је газ
Ми смо пука сиротиња
Ни поруку у боци не можемо да одашиљемо

Рођена је 21. октобра 1947, у селу Глођани код Пећи (Метохија). Четврт века радила је као новинар Културне рубрике у приштинском дневнику "Јединству". Била је дугогодишњи хроничар овог листа, уредник поезије у часопису "Стремљења" и члан уредништва новосадске "Сцене". Даринка Јеврић је једна од ретких српских интелектуалаца која је после јуна месеца 1999. године остала да живи у Приштини.
Била је изузетно плодан писац која се појавила на књижевној сцени 1970. године са песничком збирком "Додир лета" - заједно са Ратком Делетићем
и Браниславом Тодићем. Следе "Преварни тишином" (1973), "Нестварни записи",
"Хвостанска земља", "Слово љубве", изабране песме "Јудин пољубац" "Дечанска звона и друге песме" и последња "Псалам бездомника и друге песме" (2006).
Песме су јој превођене на више страних језика; заступљена је у антологијама савремене српске поезије у Русији, Украјини, Турској, Индији, Шведској, Чешкој, Италији, Јерменији, Енглеској итд. Добитница је бројних књижевних награда: Грачаничке повеље, "Милица Стојадиновић Српкиња", Матићеве повеље, Печат вароши Сремскокарловачке...
Децембарску награду Косова је, међу првима, одбила.
Умрла је 16. фебруара 2007.године у Београду.
Остаће упамћена као једна од највећих песникиња српског језика.
Даринка Јеврић је ушла у антологије пре него што је објавила прву самосталну збирку, и по томе је јединствена у целокупној српској поезији.

понедељак, 11. фебруар 2013.

PESMA NAM ŽIVOT ZNAČI, Desanka Maksimović


Ej, ti zaboravila sam ti ime
na poslednjoj stanici ludila
Čuj me
Kroz krvotok mi poezija teče
neko je rekao život mi pesma
A tebi
a meni
Pospane oči na pločnicima večnosti 
piju, misli nam bdenje odnose
i bolesna jesenja noć u umiranju
nađe lek

A ti, a ja 
Neko nam snove otima,
moj putokaz u ludnicu vodi,
tebe ruševine dave...

Još uvek mi kroz krvotok najezda teče
Znaš šta?
Pesma nam život znači
život nam nije pesma

NEMAM VIŠE VREMENA

Nemam više vremena za duge rečenice, 
Nemam kad da pregovaram,
Otkucavam poruke kao telegrame. 
Nemam vremena da raspirujem plamen,
Sad zaprećem šake zgorela žara. 
Nemam više vremena za hodočašća, 
Naglo se smanjuje putanja do ušća, 
Nemam kad da se osvrćem i vraćam. 
Nemam više vremena za sitnice
Sad treba misliti na večno i neobuhvatno. 
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
Mogu stići jedino kudgod u blizinu. 
Nemam vremena da išta izučavam, 
Nemam vremena sad za analize,
Za mene je voda sada samo voda
Kao kad sam je pila sa kladenca; 
Nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
Vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe, 
Ni svoga nisam dobro upoznala. 
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
Mnogo mi je i starih deset zapovesti. 
Nemam više kad da se pridružujem 
Ni onima koji istinu dokazuju. 
Nemam kad da se borim protiv hajkača. 
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

GRAČANICE

Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti,
ko Bogorodice Mileševe i Sopoćana,
da druga ruka kraj tebe travu na plevi,
da ti vrane ne hodaju po paperti.
Ili tvoja zvona da bar ne tuku
ko srca predaka, Gračanice,
da bar svetitelji s tvog ikonostasa
nemaju naših neimara ruku,
ni anđeli Simonidino lice.
Da bar nisi toliko duboko
ukopana u tu zemlju i nas same
da se nismo privikli u tebe kleti,
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla u visine uzneti.
Gračanice, da si nam bar jabuka,
da te možemo staviti u nedra
i zagrejati studenu od starosti,
da nam bar poljima oko tebe nisu 
predaka divnih rasejane kosti.

Da te bar možemo podići na Taru,
u kaleničku portu te preneti,
zaboraviti likove po tvom oltaru.
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti.

16. мај 1898. – 11. фебруар 1993.

Дуга се ретко рађа
(Десанки Максимовић)

Драга моја са висине плаве
чекаш са чежњом
витеза зеленог
уцветалих мисли
време не мериш на сате

Коме да се тужимо
разграђују црквене порте
нестају бајке и месечеве зоре
уместо браће и сестара
деци дарују играчке скупе

Више нико времена нема
и не тражи помиловање
за покошене траве и посечене главе
за погубљене успомене
за избрисане дане

Заборављамо како изгледа
излазеће сунце
како дише земља после кише
шта то беше стисак
пријатељске руке

Трајемо са стрепњом
и мирисом далеких лепота
жедни  разговора     
у земљи некој
на брдовитом Балкану

Хвала ти за даровану тајну
за реку од немира
за музику речи што у мени свира
за поздрав што га донесе песник
испод твога шешира

Љиљана Милосављевић


недеља, 10. фебруар 2013.

Two Steps Only, Ratka Bogdan, Florida


I have long asked
in light and darkness
how far I must travel
to reach you,
not to be lonely.
When all that was needed
were two steps only.

How many nights
I wondered about
what am I to you,
what are you to me,
whether I’m a flash
in your thoughts
or you are just
my faded glory.

Oh, how naive
how pointless to spend
yourself on earthly sorrows.
When life is just a game,
waiting around the corner
only two steps before us.

Ratka Bogdan
DVA KORAKA SAMO 

Dugo sam tražila
u svetlosti i u mraku
koliki put ima do tebe.
A potrebna su bila
dva koraka samo.

Koliko sam se noći pitala
šta sam ti ja, šta si mi ti
da li sam bljesak
u tvojim mislima
ili samo
senka moja ti si.

О, кoliko je to naivno
toliko besmisleno
trošiti sebe na
ovozemaljske jade,
a život je samo igra,
za okukom čeka
dva koraka dalje.

Четрнаеста , Славиша Крстић

А ако крочимо према излазу, схватићемо да се налазимо на васионском телу оптерећеном толиком силом гравитације да све на њему лежи. Да је стаза као предлог за смер нашег кретања још увек ту, иако је читав амбијент знатно другачији него у ходнику који се налази унутар свемирске капсуле. Да смо закорачили у један свет кроз који треба да проведемо своје животе најисправније што можемо. Да смо бића из свемира.

Међу такозване свемирце сврстава се и једна веверица које на овој фотографији нема. Она се налази десно од стазе која одлази на леву страну и креће се у задивљујуће великим скоковима. Једна од њених најважнијих особина јесте та да се никоме није попела на главу, нити ће икада. Она живи своје скокове и своја пентрања по дрвећу не знајући шта се о њој говори када окрене леђа.

Стабло по којем се можда некада пентрала веверица која се никада никоме није попела на главу, нити ће икада, сада се привило уз шумску стазу. Оно, као бајаги, воли ту стазу, топло се угнездило у њену благу кривину, али ми знамо у чему је миг који нам је, препознавши нас, упутило.

Има људи који путују аутомобилима, искључиво асфалтним аутопутевима и булеварима, све друго је изван њихових интересовања. Има оних који се сналазе и у шетњи, који умеју ходати уличицама где је гужва мања, па чак и шумским стазама. И оних који ће прихватити позив да са шумске стазе скрену и ходају по обореном стаблу поред ње. У балансу првих корака по њему може се препознати тестирање тежње да се у тренутку необазривости других, оних који би се томе успротивили, нестане с тог стабла, нестане са свих познатих стаза, просто нестане, негде у шуми.

А када дрво, макар и оборено, препозна некога свог, оно му поклони пољубац који је у њему из године у годину растао, из года у год преливао своје чекање на њега. У овом случају на нас, јер само ми знамо, и нико други, његову причу. И једино смо ми, и нико други, у стварном свету били надомак пољупца које је дебло у том тренутку послало (део тог пољупца, његова горња усна, снимљена је у дну једне фотографије на којој се налази шумска стаза и стабло које прати њену благу кривину.) И једино смо ми, и нико други, приметили његов миг.

Јер бића смо из свемира,
и поседујемо чудновате особине.

четвртак, 7. фебруар 2013.

B O L N I C A IV, Miloš Radović


Ponekad sam stvarno odvratan prema prijateljima,
ljudima koje volim
i onima koje mrzim.

Isto je i sa stvarima
i sa životinjama,
uspomenama...
Čak i sa mnom.

Izgleda da nisam svestan koliko su mi potrebni.
Izgleda da ću to shvatiti tek kada ih izgubim.
SVE!
Kada izgubim i sebe.

Uvek je tako.
Neko nema strpljenja,
nekome nedostaju reči
a neko,
jednostavno zakasni.

(www.Alternativna poezija)


уторак, 5. фебруар 2013.

Žak Prever - 04. o2. 1900. - 11. 04. 1977.


Francuski pesnik Žak Prever / Jacques Prévert /, rođen je 04. 02. 1900. godine. Anarhista, odmetnik i sanjar, Prever u svojoj humornoj i humoristički angažovanoj lirici, kao svojevrstan moralista i kritičar društva, kazuje o životu i njegovim različitim aspektima. Prever ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće koju malograđani, klerikalci, militaristi i političari stalno ugrožavaju.

ZA TEBE LJUBAVI MOJA

Išao sam na trg ptica
I kupio sam ptice
Za tebe
ljubavi moja

Išao sam na trg cveća
I kupio sam cveće
Za tebe
ljubavi moja

Išao sam na trg gvožđa
I kupio sam okove
Teške okove
Za tebe
ljubavi moja

A zatim sam otišao na trg robova
I tražio tebe
Ali te nisam našao
ljubavi moja

Gotov sam. Nema mi spasa! Ne mogu da čitam, ne mogu da pišem! To više nisam ja nego neko drugi! Neko drugi što gleda onog pređašnjeg sebe bez ikakvog interesa uostalom.
- Jedne noći marta 1977.

понедељак, 4. фебруар 2013.

ĆILIM, Branka Zeng



Od slova da ispletem
reči da utkam u potku
rečenica da im da smisao
misli koje je rođena
iz želje da ostane kao boja
postojana od cveta i zemlje
rukama žuljevitim darivana
semenom rasutim da daje
trajno onoliko koliko ima
očiju koje će čitati napisano.

недеља, 3. фебруар 2013.

Драган Јовановић Данилов


Светска економска криза у Београду 

 

Снежни дан, завејан парк између зграда.
Неколико дечака из Дома за слепе
пуни неизрецива, младе среће,
трче за лоптом у којој циличе звонце.

Задрибанда паса, опасних, разједињених,
ничијих, улеће у контејнере и гости се костима
и јучерашњим хлебом; ови глобтротери једу
разумно, не смућује се никаквом страшћу,
као да светска економска криза није доспела и до нас.

Додајемо овом призору још један детаљ:
кокош којој је домаћица отфикарила главу
дивља по оближњем дворишту, остављајући
полоковски цртеж у снегу.

Очи наше све то виде; у самотном сутонском
часу седимо крај ватре, на концу овог
избрисаног дана; у близини, неко је испустио душу;
душе и тела наша бедна живи су све док речи
још уносе немир у њих.

субота, 2. фебруар 2013.

Sve što raste... Dušan Radović


Sve što raste
htelo bi da raste
- Neka raste
i treba da raste!

Sve što cveta
htelo bi da cveta...
- Neka cveta
i treba da cveta!

Neka gleda
sve što ima oko,
svako krilo
nek leti visoko!
Leteti, leteti, lepo je leteti!
Živeti, Živeti, lepo je živeti!

Sve što leti
htelo bi da leti...
- Neka leti,
i treba da leti!
Sve što peva
htelo bi da peva...
- Neka peva,
i treba da peva

Neka skače
sve što ima nogu,
neka trči
svi koji to mogu!
Skakati, skakati, lepo je skakati!
Živeti, živeti, lepo je živeti!

Sve što trči
htelo bi da trči...
- Neka trči,
i treba da trči!
Sve što kljuca
htelo bi da kljuca...
- Neka kljuca,
i treba da kljuca!

Neka peva
sve što ima glas,
niko lepše,
vedrije od nas.
Pevati, pevati, lepo je pevati!
Živeti, živeti, lepo je živeti!

петак, 1. фебруар 2013.

SOLEIL * SUNCE, Veselinka Stojković


photo David KOWALSKI   

СУНЦЕ

Дотрчала сам
Сунцу
Тугу да му кажем своју
Смешком се наклонило
И у ноћ
Дугу
Тугу моју је понело
У ноћ дугу
Веселинка Стојковић
*

SOLEIL

J'ai couru vers
le Soleil,
lui conter ma tristesse.
En me souriant
il s' inclina,
et dans la nuit
longue
ma tristesse
il emporta.
Dans la nuit longue


Veselinka Stojković
Français Zorica Sentic
*

DIE SONNE

Ich lief
Zur Sonne
Um ihr meine Trauer zu sagen
Sie verneigte sich mit dem Lächeln
Und in die lange
Nacht
Nahm sie meine Trauer mit
In die lange Nacht
Veselinka Stojković
Übersetzung: Radmilo Ristić
*
photo David KOWALSKI


СОНЦЕ 
 
дотрчав до сонцето
тагата своја да му ја кажам
со насмевка тоа се наклони
и во нокта
долга
тагата моја тоа ја понесе
во нокта долга 
Веселинка Стојковић

Македонски: Лена Митевска


*

SOARELE

Am fugit spre
Soare
Să-i spun tristeţea mea
S-a înclinat cu un surâs
Şi în noaptea
Lungă
A dus tristeţea mea
În nopatea lungă.
 Veselinka Stojković
(În româneşte Eugenia Bălteanu)

photo David KOWALSKI 


СЛЪНЦЕ

Дотичала съм
При слънцето
Тъгата си да му изкажа
Подсмихвайки се, се поклони
И в дългата
Нощ
Тъгата ми отнесе
В дългата нощ

Веселинка Стоjкович

Превод са српског на бугарски: Ани Стаjкова – Иванова. 
*

СОЛНЦE

Я подбежала
к Солнцу,
Грусть свою сказать ему.
Оно с улыбкой мне поклонилось.
И в ночь
Долгую
Мою грусть унесло
В ночь долгую.
Ночь.
 
Веселинка Стојковић

Руски језик: Радмило Ристић