субота, 30. јул 2016.

МИРОСЛАВ ПАВЛОВИЋ (1952 - )

ЗАСТАВА
(Недефинисана бајка)
      У једној далекој кнежевини, на неком недефинисаном простору, живљаше један веома поштен и вредан народ. Заставом, као симболом части и угледа, поносили су се у сваком тренутку. Носили су је увек високо подигнуту изнад главе, ценећи тако лојалност према својој кнежевини и оданост самом кнезу. За време парада и војни, посебно су јој одавали почаст и поштовање. Међутим, вероватно због временских неприлика и нехигијенских услова, застава се у међувремену запрљала до те мере да се боје на њој, а нарочито симболи, уопште нису распознавали. Кнез, видевши небригу својих поданика, нареди да се застава темељито опере.
    Одмах је ангажовао најпознатије и најстручније праље у својој земљи. Добро плаћене и већ афирмисане праље узеше најмоћније сапуне, најновија средства за бељење и са већ скинутом заставом одоше на најбистрију реку у кнежевини у којој су се одувек пралa значајна обележја . Колико је прање трајало, то нико и до дан данас није сазнао (само скептици су могли да претпоставе), али се сигурно зна да је застава коначно опрана када су праље уморне и исцрпљене изашле на обалу. Поред реке, на челу са кнезом, стајали су уважени великодостојници, телали, жбири и остала камарила. Сви су очекивали свечани тренутак када ће опрана застава блеснути испред њихових очију. Главна праља је уз помоћ својих девојака поносно држала заставу, распростревши је да се суши на сунцу. У еланском заносу, није ни приметила да су се са прљавштином, са заставе заједно скинуле боје и слепо вољени симболи. Тачније речено, застава је била потпуно бела, а њена белина пресијавала се пред изненађеним погледима присутних. Кнез је забезекнуто гледао у обично бело платно које се лелујало на ветру. „Одане моје праље, шта је ово, где нестадоше боје?!!! Где су симболи?!!“
    „Сигурно су сапуни за прање били сувише јаки, светли кнеже, једва чујно проговори главна праља. Ово се до сада никада није догодило. Али не брините, светли кнеже, обојићемо је поново, насликати симболе и биће опет као нова“. Кнез је, одахнувши са олакшањем, све то слушао и већ је видео нову заставу како се поносно вијори. Међутим, после неколико тренутака схвати да се он лично уопште не сећа боја и симбола који су били на њој.
    Одмах је сазвао све мудраце и учене људе из своје кнежевине да му опишу како је изгледала застава. Свако понаособ од ових учених људи поче да описује изглед заставе, али су се њихове приче разликовале, ако не драстично, оно бар у неким ситним детаљима. Уствари, нико тачно није знао да опише како је изгледала вољена им застава. Кнез одмах расписа проглас не би ли се неко јавио да реши овај проблем. Јавише се одмах разне новоучене главе, стручњаци за заставе и симболе, али и разни преваранти који су очекивали велику награду. Међутим, било је толико различитих мишљења и одговора на ово деликатно питање да се кнезу од свих тих хаотичних мудрости просто замутило у глави. Помешаше се све боје, свакојаки симболи, па му је све то личило на један огроман спектар дугиних боја у коме су плутали разни мачеви, штитови, једноглави и двоглави орлови и остале птице, све то помешано са разним словима и бројкама. Од силне беде која га је снашла, кнез се у мукама презнојавао размишљајући како да реши овај проблем, јер требало је ускоро, како је договорено, у госте да му дође суверен једне велике и моћне царевине. Размишљао је како ће да дочека тако уваженог госта без часног обележја своје надалеко чувене кнежевине. Како ће да оправда своју лојалност према једном таквом великом цару и свом великом пријатељу ако га не дочека са заставом у руци свога стегоноше? Због великих брига, сан му није долазио на очи. Чак ни у староставним књигама, које је данима и ноћима читао, није могао да нађе право решење за ову невиђену заврзламу, јер и у тим књигама било је насликано на десетине разних застава са сијасет различитих симбола. Саветници, учени људи, у које је кнез имао највише поверења, предлагали су му да на крају одабере неку заставу из историографије ове кнежевине и тако најзад реше проблем.
    Недељу дана су заједно са кнезом прелиставали оне исте књиге и старе рукописе, али без резултата. Тамо где им се свидела застава, није им одговарао симбол, или обрнуто, ако им се свидео симбол, боје на застави нису одговарале њиховој традицији. Ако им се нешто и свидело, такву су заставу већ имале суседне кнежевине. А дан доласка великог цара уваженог царства се приближавао. Тада му учени и мудри саветници предложише да пошаље добошаре и телале по свој кнежевини са цртежима неколико застава, па коју заставу народ изабере, нека буде на част и углед њиховој дичној земљи, а у међувремену да свог уваженог госта дочекају са белом заставом, без икаквих симбола. Ако цењени гост којим случајем упита коју реч о застави, рећи ће му у чему је ствар, заправо, мислили су да ће добити на угледу када велики цар чује како њихов народ одлучује о часном обележју, а да је сам велики кнез лично, у међувремену, решио да се за извесно време користи чисто бела застава како никога не би увредили и довели у забуну народ који ће о томе да се изјашњава.
    Тако и би. Тог ведрог и сунчаног дана уваженог госта велике царевине свечано дочека кнез лично са својом свитом. Поздравивши се са Његовим уваженим височанством, обојица кренуше у обилазак гарде, на тренутак заставши да поздраве заставу коју је стегоноша поносно држао. Бела застава се пресијавала на сунцу и лелујала на летњем поветарцу. Сироти кнез ове још недифинисане кнежевине је очајан размишљао: „Јао јадном мени, шта ли ће рећи моћни владар, мој драги уважени гост?! Али велики цар је мирно, достојанствено стао испред заставе, поздравио је салутирајући, остао немо да је посматра неколико тренутака, а затим са домаћином наставио обилазак гарде. Они који су овај протокол посматрали из близине могли су да виде израз одушевљења на лицу уваженог госта. Театрални осмех се ширио са изразом задовољства на лицу кнеза ове мале кнежевине и на остале присутне из кнежеве пратње. „Боже, помисли срећни домаћин, он уопште није увређен, погледајте га, па он нам се чак и диви“! Наравно, са страхопоштовањем је очекивао реакцију овог светског великана. Али овај моћни цар, кога је и даље красио осмех, достојанствено је одржао говор испред френетичне масе одушевљеног народа, не кријући да каже коју реч о њиховој застави. Говорио је, да је задивљен и да овакву заставу у свету још нигде није видео и, као у шали додао да је много љубоморан што се у његовој царевини нико није сетио да осмисли и сашије овакву заставу. „Али шта је ту је, рече цар, изум је ваш и будите срећни што имате оваквог кнеза и овакву заставу. Држите је увек високо подигнуту и више никад немојте да је мењате! Саслушавши овај хвалоспев, стојећи иза говорника, домаћин је сијао од среће. Мудро, клањајући се великом госту, кнез је до небеса хвалио његову милост коју му је дотични цар учинио посетивши његову малу кнежевину. На свечаном ручку у част овом великом цару, наздравивши, кнез је обећао да ће послушати савет Његовог височанства и прогласом озваничити заставу своје кнежевине као заставу чисто беле боје. Нико неће смети намерно да је упрља, а ако би се случајно и упрљала, одмах би најбоље праље ствар узеле у своје руке, јер на блештаво белој боји није смела да се види ни једна једина мрља. После одласка великог цара, кнез изађе пред свој народ и саопшти им ову радосну вест. Маса је са одушевљењем клицала и аплаудирала свом кнезу, а још је веће одушевљење било када им је саопштио да је добио похвалу владара и царева из целог света, мада су, како је рекао, кнежеви суседних кнежевина били помало љубоморни, али ко им је крив, нека нам завиде, то је њихов проблем. Добитком овакве заставе радост се најзад уселила у овај вредан, поштен и од тада веома срећан народ.
    И дан-данас, ако којим случајем прођете поред кнежеве палате, можете видети белу заставу како се вијори на поветарцу и кнеза како је са свог балкона са уживањем посматра и диви јој се.

Мирослав Павловић, Крњево

 
2. награда на Конкурсу за кратку сатиричну причу - ,,Нушићијада” 2012. год. у Ивањици.

субота, 16. јул 2016.

НЕ БИХ ДА ОДЕМ У НЕДЕЉУ, Слободан Ђекић

ПЕВАЋУ ЖИВОТ

Певаћу живот,
реча моја стрина.

Каснимо на њено венчање.

Живот уме све да искрене,
у рефрен оде.

Лете сватови
низ Бело брдо,
каљаво,
и ђаво,
и коњ лети
када живот закасни,
као ми,
на њено венчање.

НЕДЕЉНА ПЕСМА

Ослоњен
на лакат своје двојности,
бројим недељом муве.
Другим их данима
не примећујем.

Огледала су запрашена,
досада нема лице.
Виолина је изгубљена.
Пробушио сам рупу на каишу
да ми се не вуку панталоне.
Више се нема куд.

Изостављам овај дан
из своје биографије,
да не би било питања
везаних за муве
из ове недељне песме.

ЗАКАСНИО САМ

Опет се надам
цвркуту деце.

Хтео бих неку
бору смејанку.

Купање желим
рано, јутарње.

Безводни поток
пије равницу.

Сутра је остало
дубоко у венама.

За златну сам рибицу
закаснио.

НЕ БИХ ДА ОДЕМ У НЕДЕЉУ

Може бити умирање
Може бити ништа
И као такво у прах
Кога је брига за моје

Не бих да одем недељом
Од суботе дремљиве курве
Листају гузовима
Распукле излоге
Бесмислена трговина

Зна ли ико
Да улицу не прати мој поглед
Загледан у своје ништа

СЕЛИДБА

Вест о селидби стиже јутром.
Девети пут циганско кљусе
вуче улицом наслеђени орман
ка непознатом.
Корачамо поред ђубришта.

Главу горе!
Довикује ми гарави власник запреге,
Није то за бригу.
Возићу ја и бесплатно, само реци – куда?

Не знам златнозуби.
Вечити подстанар
нема великих надања.
Дајем ти орман на поклон
па ћу да одем – нигде.

Хвала ти, брате, до Бога
али, задржи своје ствари.
Селио сам се милион пута
па кад ја кренем – нигде,
твој ми шифоњер смета.