недеља, 30. новембар 2014.

ДАРИВАЊЕ






КРАЉИЦА СЕНКИ - Весна Денчић
,,Алма“, Београд, 2011.

ЗАВЕШТАЊЕ

Запиши почетни стих
време гласја
и безгласја
време сапето
умртвљено
прострујаће укотвљено
пробити бране
и забране
неспутано
певати улицама
напајати сасушено
избрусити небрушено

Запиши наметнути стих
умили се боговима
додвори моћнима
двери отвори
раскалашнима
одежду саткај
најсјајнију
засени
мисао
најмрачнију

Запиши последњи стих
и стави тачку
на лудило!
 

ПРИВИД

Сакупља праскозорја
везивно ткиво преде
кроз обданице
расуте ноћи
премеће
кроз наговештаје
опустела поља
буди
кроз нараштаје

Руком невидљивом
наслеђе прекраја
ситним бодом
оскудицу пуни
трошни капут
свилом поставља
цвет у ревер
провлачи
заводљивост слике
да назначи




ПЕРСПЕКТИВЕ

Ноћ
измиче контроли
мрачнија
бити не може
ни тиша
лавеж замукао
воњ немани
ноздрве пара

у неком другом свету
у неком другом веку
одојче цокће


недеља, 23. новембар 2014.

ПОДСЕЋАЊЕ



Ја
Јован Ћирилов

Једног мање је на свету. И то мога ја. То сви други знају, осим мене који више не постојим. Лакше је не постојати, него постојати. Тело је једино станиште сваког ја, али телу није лако што у њему пребива једно ја. Ја мучи тело, а тело мучи – ја. Они су у грчевитом загрљају док постоје. Ја је свесно да не може без тела, а тело не зна ништа. Оно просто постоји не због ја, али као да је ту због ја.
Откако је људског рода, било је безброј непоновљивих ја. Свет постоји док га једно ја самоспознаје. И кад њега нема, као да нема ни света. А има га. Колико је за нашег живљења отишло разних ја из живота, и свет је наставио да постоји без тих ја. То је довољан доказ. Ето, мене више нема, а свет постоји.
Аз буки вједи је почетак црквенословенске азбуке. А Б В ... ,,Аз буки вједи“, нису то само слова, него имају значење: ,,Ја слова знам“.
Ја је сродно са хеленским и латинским ego, готским ikk, немачким ish, литванским aš, и хетитиским ukka. Није случајно да је реч која означава сопство тако кратка. Као да је у тој краткоћи усредсређена сва суштина самопостојања., тврдо језгро непорециве егзистенције. Јер животно постојање док траје је апсолутно. Не може човек истовремено и да јесте и да није. Круни се његова грађа, али живљење као живљење је у једном тренутку дато у свој својој пуноћи и јединственој непоновљивости, без колебања између бића и ништавила.

Политика, субота 22. новембар 2014. (Култура)
(Последња колумна Јована Ћирилова коју је за живота послао недељнику НИН да се објави после његове смрти)

четвртак, 13. новембар 2014.

ДАРИВАЊЕ



ИЗМЕЂУ III
Татјана Дебељачки

Одело је предуслов за флеке. Као душа за ране.
Извадити црва из јабуке не значи ратосиљати се греха.
Пољубац између два трептаја изазвао би сузу.
И тумачи ратова били су страшљиви.
Множе се разлике између сваког од нас.
Љубавници најбоље познају значај – између.
Превише времена је нежност изложена грубости.
Сваки нови додир заснива се на старом.
Нема приближавања забораву док се сећање обнавља, свакодневно.
Предмети немају трајан облик.
Само се Свецима не може заузети место.
И поред свега звезде истим сјајем сијају.
Негде између...

,,Вршачка поетска сусретања“ – Зборник 2014.

среда, 12. новембар 2014.

ПЕСНИЧКИ РУКОПИС



ЛЕДЕНО ПОРОДИЛИШТЕ
Драган Јовановић Данилов

Ништа није казивало да ће кроз Божја врата
пристићи времена тамног блуда и неуспелих
васкрсења; да ће ово породилиште постати
хангар у коме тек борави ветар.
Коначно, сцена је гола;
Нико овде не улази и нико не излази из мемле
да зарије плач у сунчан дан.
У празном живећемо граду, на празном тргу
без иједне труднице – тек племкиње
и распичојле излазиће из затамњених џипова и шетати овуда.
И монаси ће нам бити на озлоглашеним местима.
А наша деца? Где су наша будућа деца,
дарови наши од Господа Пуноће што увек покаже
своју дарежљивост – пита глас с висине на којој крстари орао.
Нигде оца сокола да остави сину око!
Нигде пекара да завешта кћери врелу векну!
Ни курве нема да остави свету курвиног сина.
Ником овде више неће бити родни град осим
несносним ноћним птицама и њиховим празним
проповедима – овде се догодио невидљиви покољ.
Па хоће ли онда вибратори са својим перформансима
Направити ново поколење од блата, за нас, већ начињене од блата?
Дабоме, најмање познат међу малим свецима
је мишић – све један претрчава другог, коти се
мишји свет, надиру поплаве да нас надути пацови надвладају.
Све су то камере Јавног сервиса снимиле!
Па хоћемо ли онда уместо одојчади пацове
у колевкама њихати и певушити успаванке?
И хоће ли овде пацови постати нови домишљат народ
а ми се претворити у неуочљиву дивљач?
Наше је породилиште од слепих зидова у којима смо зазидани.
Као за ругло, нас је преварио зао дух!
Какво се то проклетство у нама стани?
Није далеко дан када ни нас неће овде бити, пући ће све нити
које вежу мртве са још нерођеним, пријатељи моји,
све ће остати расемењено, и више неће бити ничег да се доји.

Политика, субота 25. октобар 2014. (Култура, уметност, наука)


четвртак, 06. новембар 2014.

КОД АЛМЕ НА САЈМУ КЊИГА 2014


,,КАЈМАКЧАЛАНСКА 11" КЊИГА СА 11. КОНКУРСА КРАТКИХ ПРИЧА

Зоран Тодор

Тачка

Гледам у црну тачку на зиду.
И овог јутра, пред свитање, сав градски мрак прелази код мене.
Па нестаје тише од мисли.
Да ли је то била тачка или остатак претходне ноћи?

Тату

Жена која пролази, носи бол и тату прекривен косом.
На голе ножне прсте ниже уздахе дечака.
Док гаси светлост неона и пали жеље, остајем прасе на њеном врату.
  
Љиљана Милосављевић

Врата

Водила су некада на терасу. На тераси се шепурили лимунови, палме, мушкатле, дрво живота... И мачак се излежавао на сунцу. Мушкатле овог лета не цветају, не знам шта им је. Лимунови у комшилуку. Један је педесетогодишњак. Деца су говорила, ево у саксији расте лимунада. Врата остала без терасе, скинута са шарки, са кључем у брави, прислоњена о зид. Спушта се вече, високо је, али ући ће мрак. А тужно је гледати рупу како зјапи. Прислањам врата на довратник, да га мало заварам. Завесу не стављам, јер ни врата бивше терасе не закључавам. На промају не рачунам. Отворих јутром прозор и тресак ме на њу подсети. Сложило се стакло у силне бодеже, крај мушких црних дубоких ципела којима су правиле друштво сличне женске, само друге боје. Што ти је живот.

О записаном

Записано. Тренутак спасења. Тренутак незаборава. Тренутак који смо поделили сами са собом. Богу хвала, што нам је дарован. Дарован да га проживимо. Ако смо га записали, живећемо са њим. Живећемо и ми и тренутак и после нас. Зашто машемо њиме како смо га најлепше од свих записали? Да ли је заиста најлепши или смо га Божјом промисли, најлепше обојили. Да трајемо.