,,КАЈМАКЧАЛАНСКА 11" КЊИГА СА 11. КОНКУРСА КРАТКИХ ПРИЧА
Зоран Тодор
Тачка
Гледам у црну тачку на зиду.
И овог јутра, пред свитање, сав
градски мрак прелази код мене.
Па нестаје тише од мисли.
Да ли је то била тачка или
остатак претходне ноћи?
Тату
Жена
која пролази, носи бол и тату прекривен косом.
На
голе ножне прсте ниже уздахе дечака.
Док
гаси светлост неона и пали жеље, остајем прасе на њеном врату.
Љиљана Милосављевић
Врата
Водила су некада на терасу. На
тераси се шепурили лимунови, палме, мушкатле, дрво живота... И мачак се
излежавао на сунцу. Мушкатле овог лета не цветају, не знам шта им је. Лимунови
у комшилуку. Један је педесетогодишњак. Деца су говорила, ево у саксији расте
лимунада. Врата остала без терасе, скинута са шарки, са кључем у брави,
прислоњена о зид. Спушта се вече, високо је, али ући ће мрак. А тужно је
гледати рупу како зјапи. Прислањам врата на довратник, да га мало заварам.
Завесу не стављам, јер ни врата бивше терасе не закључавам. На промају не
рачунам. Отворих јутром прозор и тресак ме на њу подсети. Сложило се стакло у
силне бодеже, крај мушких црних дубоких ципела којима су правиле друштво сличне
женске, само друге боје. Што ти је живот.
О записаном
Записано. Тренутак спасења.
Тренутак незаборава. Тренутак који смо поделили сами са собом. Богу хвала, што
нам је дарован. Дарован да га проживимо. Ако смо га записали, живећемо са њим.
Живећемо и ми и тренутак и после нас. Зашто машемо њиме како смо га најлепше од
свих записали? Да ли је заиста најлепши или смо га Божјом промисли, најлепше
обојили. Да трајемо.
Нема коментара:
Постави коментар