среда, 02. септембар 2020.

Љиљана Милосављевић (1952) - НОВА КЊИГА

Snaga reči – Branka Zeng




Osvrt na „Okreni se gde sunce greje“ Ljiljane Milosavljević

Prosipamo reč, u nameri da svoju misao, osećanja, izrazimo. Govorimo belini papira, ili kako je to sada praktičnije, svetlucanju monitora. Čuvamo zapise, uspomene, u zaboravljenim kutijama, izviru u nevoljnim trenucima. Imamo  samo sebe, i dug pristigao na naplatu, dug ljubavi pružene ili je to obaveza života za život. Kako god bilo, zatiče nas nepripremljene, možda ponešto i znamo ali iz priče drugih, lično iskustvo je sasvim druga slika. Postavljamo se kao zaštitnici svojih najmilijih, stavljamo sebe na prve linije svakodnevne borbe, rata koji je unapred izgubljen, samo što još nismo svesni da je kapitulacija potpisana, jedino je njen datum neizvestan, nepoznat. Noć, tu  dugu neprolaznu tamu živimo, dok dan proleti kao ptica kraj prozora.

Šeststo pet dana, šeststo pet noći, naplate, posisanog majčinog mleka. Tuge i revolta, nemoći da se u svakom trenutku postupi na pravi način. Pritisnuta godinama, životom koji prolazi kraj nje, Ljiljana Milosavljević živi za svaku kaplicu znoja koji je njenu majku oblio dok je ogajala svoju decu, sina i ćerku. Sve te godina ubrzano promiču kroz sećanja njene majke, ljudi, imena, događaji, i sve to u jednom košmarnom ringišpilu koji se nepredviđeno okreće, menjajući smer. Kako izdržati i pravedno postupiti, pritiska i majku i ćerku. Majka nesvesna, tek u nekim trenucima vrati se stvarnosti, ćerka, pritisnuta realnošću, bori se sa nevidljivim i nepredvidiljivim neprijateljem koji joj otima majčinu nekada zdravu i jaku pamet. „Okreni se gde sunce greje, ne gledaj gde kiša pada“ izbijaju misli u rečima starice, poruka, proživljenog teškog života. Jedino sunce koje Ljiljani Milosavljević tih šeststo pet dana jeste reč, ona reč koja ostaje zapisana i koja daje snagu da se preživi noć i dočeka dan.

Čitala sam zapise Ljiljne Milosavljević, tih dana dok je trajala borba unapred izgubljenog rata, čitala sam ih i posle kada se dvoumila da li da ih ukoriči, da im da oblik književnog dela. Pročitala sam ih, ukoričene, „Okreni se gde sunce greje“ odzvanja mi u mislima, i nemam suze u očima, ne, nije to ni tuga. U pitanju je jedano duboko osećanje koje je teško pravilno protumačiti. Zapravo pitam se, koliko snage ima u osobi koja šeststo pet dana i noći bije bitku sa životom, izgubi rat ali, na svojim ramenima iznese pobedu nad iskušenjima koja je uspešno savladala a iznad svega, sačuvala sebe, vratila dug svog rođenja i pokazala veliko čovekoljublje.

„Okreni se gde sunce greje“ je književni dokument vredan pažnje, možda i kao priručnik za one koji će se možda jednog dana obreti u sličnoj situaciji, neiskusni i nepripremljeni da roditelju treba da budu roditelj. Svi mi na početku smo u pelenam, poneki na kraju... mnogi toga nećemo biti svesni, deca, u međuvremenu odrasli i već u pododmaklim godinama, teško prihvataju činjenicu da se uloge menjaju...  

понедељак, 10. август 2020.

Miloš Sakić (1970), NOVA KNJIGA



.
***
Znam da gubitak postoji
i u istini beskonačnoj.
Leto je šareno i zimi,
ne traje,
ali boje za mene
su uvek tu...

***
Čini se da sam pogrešio vreme...
pre će biti ljude,
jesam i to što nisam,
a svetlost već zagrlila snenost moju,
slobodan naizgled,
a drugima tuđ...

***
Tako tumaram okolo,
i jure me neke čudne misli,
sebi sam došao, išao prečicom,
da li da odustanem,
ili u susret da joj krenem?

***
Čuo u sebi glas,
glas se vratio,
tražio odgovor,
odgovora nema,
sebe izgubio,
da bih tebe našao...

***
I bi nebo,
i još jedan dan,
ali sebe u svanuću
dočekati nismo mogli...

***
U snu sam te video,
snovi moji
sada su mi bliži,
zavoleo sam ih trajno...

***
Rekla je da je ptica,
a ja da hoću da delim
sa njom deo neba...

***
Priđi.
U tamu se ogrni,
ili ostani svetlosti u zalog...

***
Gledam na zidu
stare slike,
mene nigde nema...

***
Samo jedna reč,
i eto nas među zvezdama...

***
Vreme zastalo,
trenutak je uhvatio pogled...

***
Išao sam napred,
pogleda unazad...

***
Dajte mi sobu za plakanje,
i jutro za kajanje...

***
Ćutanje, osmeh,
u vremenu trag...


уторак, 26. мај 2020.

ПОДСЕЋАЊЕ (25.5.1975 - 25.5.2020)


Најлепши стихови 75
Седма по реду – књига песама младих југословенских песника, у издању редакције другог Програма Радио – Београда и редакције листа Савеза социјалистичке омладине Југославије ,,Младост“, у част Дана младости 25. Маја.

ПРЕД ЧУДОМ ПЕСМЕ

Да ли је човек, на почетку своје чудесне и опасне авантуре пред пут кроз сопствену, до ужаса неизвесну историју, прво проговорио или пропевао? Или се то дивно чудо догодило једновремено – проговоривши, човек је пропевао. У лову, пред непогодом, пред изласком сунца, пред листањем дрвећа, пред рађањем, смрћу, пред свим чудесима отворених људских очију, човек је певао.
Кроз ратове, болести, земљотресе, поплаве, таме и светлости, у ропству и на слободи, човек је певао.
У затишју битке, у очекивању писма од куће, од вољене, у возу, у авиону, у радости и тешкој патњи човек је певао.
Певају земљорадници, војници, обућари, лекари, лифтмонтери, ловци на ирвасе, чобани, планинари, дрвосече, рудари, професори, пчелари, димничари, конструктори васионских бродова – сви певају.
Можда циљ поезије и јесте баш то – да сви певају.
Од срицања првих стихова, до истинске песничке уметности, пут је дуг, и трновит, често.
Песник је увек у опасности да буде жртва својих песама.
Па ипак, и можда баш због тога, поезија једивно опредљење живота.
Пред нама су песме најмлађе неафирмисане књижевне генерације. Младићи и девојке, спремни да своје животе изједначе са песмом. Авантура дивна и неизвесна. Многима ће, кад мину године, дани кад су писали песме бити само далека и лепа успомена; многи лепи позиви и корисна занимања одвући ће их у другом правцу.
У поезију нико не верује вером млаих песника.
Они верују да је поезија - ,,учитељица живота“. А није. То са животом и учитељицама није тако једноставно.
Њима је речено да су песници, ,,пробуђени део народа“. И то се не може узети здраво за готово. Народ је будан.
Поезија је вечна свежина света. Јесте, али у мери у којој су то и сликарство, и грнчарство, и математика, и земљорадња, и философија, и музика и бродоградња... Ништа изузетно.
Па шта је онда поезија?
Жорж Помпиду, бивши председник Француске Републике даје један од безброј могућих одговора: ,,Када песма, или пак неки стих, изазове код читаоца известан потрес, повуче га из сопствене затворености, увуче га у сањарење, или супротно, некако га примора да се што дубље спусти у сопствено биће, и да се, најзад, суочи са животом и судбином, онда се под тим знацима препознаје поезија...“
Једно је извесно: и кад говори о смрти поезија је афирмација живота.
А у годинама кад се почиње, у годинама песника са којим се упознајемо, вера у СВЕМОЋ и НАДМОЋ поезије, јесте Енергија.
Јесте нешто што поседујемо само једном у животу.
Бранислав ПЕТРОВИЋ


РЕЧ НА ПОЧЕТКУ

Нимало случајно, ова збирка носи наслов ,,НАЈЛЕПШИ СТИХОВИ“, јер ово су одиста најлепши стихови... Најлепши су јер су први, али не почетнички. Драж првине не оставља нас пред њима хладним и незаинтересованим, а могуће неравнине и неуједначености, не посматрамо строгошћу циника и критичара већ нам и оне изгледају често, непатворено и непосредно блиске. Истинско и топло саопштавање својих интима карактеришу ове песме у највећој мери.
Нема у њима вештих камуфлажа и персифлажа професионалаца и артиста, у њима има истинског грча и правих речи бола и одушевљења.
Ако ништа друго, иза њих стоји потреба да се нешто некоме каже, некоме чије лице и не знамо, нити пак живот и навике, али знамо да је и он човек потреба, комуникација.
Најлепши стихови су за све ове песме најприкалднији наслов и из разлога да ове песме теже ка лепом, али без унапред постављеног циља. Лепо се у њима подразумева као нормалан пратилац емоционалног напрегнућа.
Многи од аутора ових песама написаће артифицијелније стихове, чистије песме. Али драж првине, драж тренутка када се освајао простор речи и језика светлиће над њима као звезда водиља и указивати да су могући падови и честа тумарања на самом почетку, врло често, моменти који се не заборављају, који се памте.
Уколико било ко од ових песника једнога дана буде као већ оформљени писац бацио поглед уназад и уколико му из тих, понекад заборављених година почетништва, заблиста сјај свих почетака, онда је зборник ,,НАЈЛЕПШИ СТИХОВИ“ испунио извесну сврху. А до тога ће, као и до сада што је, доиста долазити.

Драгомир БРАЈКОВИЋ


ПОВРАТАК ПЛАВЕ ПТИЦЕ
Нена Радуловић, Смед. Паланка

На плавом своду
Као сновиђење
Гори пламен.

Људи скривају
Очи
Небо гори!

Ја гледам.

Животиње
Галопом беже.
Пожар ће бити!

Ја чекам.

Море бесни
Таласима
Потоп се спрема!

Ја знам.

То у очима
ПЛАВЕ ПТИЦЕ
Гори рубин
Залазећег сунца
Док се враћа
У свој храм.
(Избор: Бранислав Петровић)

СТИДНО МИЛВО
Мошо Одаловић, Приштина

Није ово никакво полувријеме мозга
Ни паметно одјељење Сорбоне –
Ово је жестока љубав – дабоме

... А кад избачени из ноздрва
Утрнемо између трске и трсике
Трсиће нас
Као сламу наравно
Као леблебију што на непцима оста
Као петне и гласне жице
Као христоване бодљикаве скитнице

Пронијели смо спаљену дјецу
И остале биљке
Изнад вашаришта

Гроктали смо
Гроктање од грокота грома
Кад је отаџбина у пролазу добацила
У љубави сте ништа
Дјецо моја бона

Крвави Платон подарио нам мазгу
Да у тврдо вријеме
Тврду постељу возамо
Да метиљаве теореме
С месом и љубављу срозамо

Постала је у мени
Па остала у дојкама њеним
Двоспратна сојеница за групну игру Словена
Постала па остала
Вишеспратна воденица
За стидно мливо манијака и жена

Није ово никакво полувријеме мозга
Ни пометено одјељење Сорбоне –
Ово је жестока љубав – дабоме.
(Радио Приштина, српска редакција
Избор: Марко Словаковић)

КОЛИКО ДО ПОВРАТКА
Данило Јокановић, Титоград

Ријеч је оквир, стег.
Под челом, кроз вене, вене,
Провејава кроз бријег,
У извјесност би да скрене.

У мене, Ни прољеће,
Ни путоказа у санти леда,
Са бродом од прућа
Бујица се уставити не да.

Не враћа се она мору
Што је жубор тамо пречи,
Но не може слушат гору
Цио вијек како јечи.
(Радио Титоград – програм за младе
Избор: Слободан Рацковић)

ПИСМО
Небојша Деветак, Сисак

јучер
од моја два брата
писмо примих
на отвореним ми рукама
синуше избраздана плећа
далеке Баније

моја браћа
ноћу
кроз уснуло село
проносе запаљене звијезде
моја браћа
(кад им се хоће)
до бесвијести пију
румену крв мјесечине
а ујутру устају свијежи
и ојкање гласно
пуштају у зору

ех браћо моја
кад ћемо загрљени
закорачити кроз рутаве груди
наше Баније
(редакција листа ССОЈ ,,Младост“
Избор: Драгомир Брајковић)

четвртак, 30. април 2020.

Владимир Перић (1976)
























МАЈА

Кроз тешку белину, старог мутног јутра
у сновима клавир тихо свира мол,
док свод се над нама љушти, расте бол
и спори адађо слути нежно сутра.

Снег нам подно стопâ, сиви смо и голи
лица нам се стопе, дрхте хладни сни
док ми хладно плешемо по плесни
што мирисну позну јесен воли.

Ту меланхолија нас спушта и диже
у валцерски нам круг: у круг у круг у круг
у бескрај нас води све ниже и ниже

степениште психе и симбола луг.
Ти си моја маја, моја илузија
у радости спокој, у самоћи друг.

                                                            (1996)

МОДУЛ

Ти си корен моје усмерености
и степен на који дижем љубав своју
кад у широком луку постајеш тангента моје кривине.

Ти си једначина са две непознате
Мој лимес кад несрећа тежи нули
а глад за тобом ка бесконачности.

Ти си нелинеарна прича
експоненцијалне ентропије мог имагинарног ја
које се шири из природног у цели
из целог у реални
из реалног у ирационални скуп жеља.

Ти си транзиција моје (само)рефлексије
која се опире интегралности
која стално прави изводе
диференцијалне патуљасте кораке душе моје.

Па ипак, пресликавам се у тебе 1 на 1
Твоја се душа ротира око моје
Твој угао заљубљености је комплементаран мом
кад мисли нам се у транслацији стопе.

                                                            (2001) 

ОСТРВА

Ми смо острва
неудаљена.
Међуљудни међупростор бришемо.
Острво смо.

Пријатељи се
по вертикали траже.
Селективно слепило.
Блажени резервати.

Из уста ми птица у главу ти.
Из уста ти ветар у мисли ми.
Пучину не дотичемо.
Ланчано искре палимо.
Телепатски.

Трајекторије су јаке.
О(п)стајемо.

                                                           (2012)



понедељак, 27. април 2020.

Томислав Маринковић (1949)

БУЂЕЊЕ

Пробуди се.
Светлост омириши
на рубу јастука.

Узми алат.
У башти иза куће
закопај време усамљености.

Мисли на пролеће,
на плодове
који ће проговорити
твојим језиком.

Не заборави птице.
Једном ћеш, можда,
и ти с њима одлетети.

РАЈ

Замишљам овако могући рај:

Шеф паланачке станице
Излази на перон да пропусти воз
И махне црвеном заставицом.

Испраћа воз са само једним путником.
Сутрадан изјутра га дочекује.

Опет је весео и звиждуће песмицу без краја.
Опет жени говори умилне речи, које
Тутњава воза прогута и испљуне у равницу.

Самоћа нема ништа са таквим местом.

Она, нечујно, кроз градске капије пролази.
У вишеспратницама, чија срца су лифтови
А вене свежњеви каблова, она станује.

Чији прозори су продорне и хладне очи јастреба,
Најусамљеније птице на свету.

ВРТОВИ, РЕЧИ, КОПИЈЕ

Ниси се ти окружио само крошњама липа,
Травом, руменим латицама. Не.

Вечити полазник у школи трајања,
Још један врт стасали ограђујеш кришом.
Походиш га и плевиш, као да сенку за сенком
Уклањаш из мрачне поспаности шума.

Па реци отворено: као на тепиху хумусном,
У језику је верно прекопирана флора:
Вртови бујни и истрајни; упорнији
И од травки, што се у грозничавом трансу
Разодевају и мрзну у пукотини асфалта.

И реци још и ово: улична ценкања
И људски бофл, не саблажњавају те
Као продавци и купци половних знања,
Роба што преко екрана се пресипа и базди,
А симболи времена улећу у очи као плева.

Па добро, памтиш још окрајке учених разговора,
И то што је кроз сито, спрам месечине,
У вртовима сабласним измуцало време,
Ал све, и да није тако, своди се на једно:

Исцеди сок из речи — сок,
Или ћути.

СВЕТОВИ

Насеља једнолична,
Путеве што кроз њих пролазе
(Као артерије које се рачвају,
А онда сливају у мрежу крвотока)
Видимо јасно, поглед их
Немо упија.

Видимо реку и део обале
На другој страни, чамце
Усмерене ка врбама које се њишу,
И димњаке и смеђе небо,
Ствари у покрету захваћене временом.

И друге очигледности, тако блиске,
Сваки покрет, сваки трептај.

Али још многи светови остају невидљиви,
А један од њих је наш: док између
Обала плутамо, желећи да дотакнемо
Сопствено постојање, живот свој,

И прозирнији и удаљенији од других.

Преузето са сајта: Ризница српска – књижевност , децемра 2010.


субота, 25. април 2020.

Нађа Ђоковић (1994), Ужице
















Диши

(Посвећено борцима)

Вини се, полети, мој соколе сиви,
од окова ноћи у светло се сјати,
ти удишеш живот свему што не живи
и радошћу купаш све оно што пати.
Крила су ти седа, а летови чедни,
зенице ти златне врховима ходе,
душа ти је извор свему што ожедни,
а дланови меки – пути од слободе.
Диши, ослободи пламенове страсти,
са земљице црне ка сунцу заплеши!
Најлепше ће летет тај што уме пасти,
најбоље ће знати ко уме да греши.
Сводове обоји коренима својим
и свуда где тренеш – зора нека сване!
Гласно небу реци: „Не, ја се не бојим
да живот што искри у мени сад плане!“

Искра

Око моје снено, ти зраку у сопству,
зеница ти звезда, рапсодијом сија.
Мој лабуде бели, крило у свем ропству,
од твојег ми бивства душа већма клија.
Сенко моје сени, мој пресвети гралу,
кроз руке ти теку сва спокојства моја.
Твоје лице даде оду моме жалу,
као сунце шуми плашт од златна кроја.
Од мириса твога, мој багреме бели,
цвета пуста земља, рођена у сени.
И што суза беше, то сад ме весели,
сад кад живот песме ти живиш у мени.

У шетњи са песницима

 Знаш...

Одувек је требало да ти пишем... Још од оног првог пута када си хармонијом дотакла моје мрежасте нити неразвијене душе. И учила ме да дишем... И како сам само лако одлазила од тебе тада, знајући да ћеш ме чекати.Опет и опет... Ваљда сам знала да смо све рупе ове прашњаве цесте пролазиле некако заједно, саме себи исувише честе корачале бисмо као једно, свака у своме – сада. И свакој је писана по балада... Свака је тражила своју сену. И колико год пута бисмо се окретале, не бисмо успевале да станемо себи на раме, да ухватимо сопствени корак, и будемо главне улоге скоро сваке драме: у чиновима кад је светлост прогутала мрак. Твоји су одласци још увек тријумфални: са достојанственошћу оног ко зна да се чека – корачаш... Је’н, два, три, два, два, три... Мени би остављала по три корака мека... И тако пола века... Ко зна ког века. О чекању тебе Деса ми је писала... И јесте лепа ова срећа коју сам чекајући дисала. Одувек си постојала. У грохоту његовом и њеном, у кораку свих пређашњих водича и свих ренесансних прича... У песми свих романтичара... На прозору Јулијином, у души Хамлетовој, као одговор на његову дилему – Бити. Постојати. Борити се и болети – Тебе волети. У Дучићевој дворани огледала: и даље у сваком боравиш по једна. Иако остајеш света, скоро недогледна...

Док јадала сам се Бећковићу, једном на кафи, он ми се насмеја и рече: „Шта ти је, луда жено?! Она ништа није имала, а све је било њено!“ И док сам ти немо корак 28 пратила, срела сам Диса – чежњом се огрнуо и још једну паклу обрнуо. Дуго је пре мене стајао под прозором твојим. Погледом ме питаше: „Да л’ се и ја бојим? Видех где је бледа светлост на завесе ти пала. Рука му на твоме зиду беше. „Па, Владе, њоме се и ја бројим. Њоме дишем и постојим. Али куда даље, брате?“ Зеницом заигра ка мени, заплесах кô у Микиној сени: „Где год њени кораци прате, где год ме води линија њеног длана.“ Кренух полако... И ево нас опет... Поред твога стана... Не би требало да овако касно стојимо близу – то је бар јасно.

„Ал’ од њене слике мени луди глава.“ Разумем те, брате, али тише причај! Она „Можда спава“. И данас је корачала глатко, изнад тла, јер и будна „спава изнад сваког зла“. „Црно је доба...“, Јакшић је претио, „и зао, врло зао час.“ Клону главом, очи баци на пут, док сопран иза зида даде нама скут: „Ал’ какав глас?! О, душе! О, мила сени! О, мајко моја! О, благо мени!“ Певала си славујима, поноћ те је љубила, и романтичарску рану си порубила. Тешки му беху кораци и поче убрзано да дише:„Црњански, каквом тугом твоје перо пише?“ „У тишини слутим да јој се ни имена не могу сетити никад више.“

Њено је име наше завештање, њоме се зове наше бивствовање. Под истим се прозором сјатисмо ко птићи – уметност је права на тебе наићи. Песма је наша огледало твоје и све ренесансне Монализине боје и сваки јад и радости што постоје и бисерне ноћи што се броје – све је Твоје. А ти си Песма, Инспирацијо света, а песма је вечна: и срећа и сета! 29 Браћа по перу Теби су ме водила, и све сам цесте са твојима сродила, да ти и данас име пишем, и да за љубав црвено дишем. И данас ти љубим скуте и славим ти песмородне путе:
„Санта Марија дела Салуте!“

Сепија

Гледала сам своја брда
наслоњена на небески јасен,
дишући живот подземне птице.
Гледала сам своје пољане,
чекајући девојчицу
да потрчи земљом плодном
а за њоме процветају лета.
Тишина и свемир...
Речити споменици
минулих детињстава.
На сваком је горела свећа
коју нико палио није.
На моје је зелене врхове
пала сепија. Похабани ваздух
који сада дишем злокобно
ме сећа на радост
и све фениксе мојих снова
који ми пепелом табају стазе.
Гледала сам како живот путује,
а ја седим под мојим јасеном.
Моји су возови остали
тамо где никог нема,
никог сем земље
која плаче
за маленим ђоновима
великих људи.
А ђонови све већи...
А људи...
Ех, људи...

Славуј

А ти чемер узе, као да га нема,
и из моје сузе – потече поема.

Ти мило ме гледа, а речи ми роди,
очима од меда сликаш по слободи,
коју сада носим у грудима птице,
и ногама босим сад остављам клице.

Ружичасто моје, моја хризантемо,
песме ми се роје док певаш ми немо!

Међ зенице меке желим да ти спијем
и са твоје реке радости да пијем.

Ти, пролеће моје, моја срно мира,
ноћима ме поје воде бога Лира.

Ти млеком ме купаш, а облачиш медом,
у ноћи ми ступаш с месечином бледом,
и већ зору видим на трептају твоме,
од спокоја бридим – нашла сам те, доме!

Ако пружиш руку, за тобом ћу поћи,
у твоју ће луку сви спокоји доћи.
Ти певај, не престај, мелодију пратим,
да дочекам смирај – да се теби вратим!

Уметник

Навикни се, увек ћеш бити сâм.
Шта очекујеш? Ти си уметник.
Певао, свирао, писао, играо...
Увек ћеш бити сâм.
Не можеш ми рећи да си срећан;
нико срећан није писао.
Не можеш ми рећи да си испуњен;
нико испуњен није певао,
нарочито не тако лепо,
ако ме разумеш.

Навикни се, увек ћеш бити сâм.
То је позив који си одабрао,
кад си у руке узео мастило,
кад си у глас донео песму,
у прсте клавир,
на папир стварност.
Навикни се, бићеш сâм,
јер другачије не умеш.
И бићеш тужан, ал’ узвишен,
ако ме разумеш.

ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ
О књизи И славуј запева – Доба свитања Нађе Ђоковић 
Да живи у неко старо време, на Нађу Ђоковић би се гледало као на миљеницу богова због бројних талената којима је обдарена. Нађа пева, компонује, рецитује, беседи и глуми, бави се уметничком фотографијом и пише.