четвртак, 03. децембар 2020.

Милијан Деспотовић(1952), ХАИКУ ПОЕЗИЈА












Мој поглед маме
час ружа у вази, час
снег који веје.

Зимска месечина:
панталоне дечака мокре
а сенка сува.

Поруку коју
исписах на снегу, ветар
учини себи разумљивом.

Старица вуче
храстову грану по снегу
мете своје стопе.

Ветар отвара
врата колибе да уђе
летња месечина.

Јесењи сумрак.
Са стазе скочи жаба
у извор тишине.

Латице трешње
падају у реку: плива
и мој поглед.

На рукавцу реке
крекет жаба прекида
дуга сенка роде.

Млади борови.
Ко јуче, они шуште,
не чух ти корак.

На пролећној
киши, кисне девојка
и њене мисли.

Преплаших птицу,
док се окретох она је већ
постала тачка у небу.

Дрво на хоризонту.
Уместо лишћа, на њему
јато селица.

Лахор што пири
додирује и твоје прсте
у мојој коси.

Јесење лишће
познаје твој ход, па ми
шуштањем јавља.

Дођи ми у врт,
једну ружу више хоћу
овог пролећа.

Наше сенке се
већ среле, а руке тек
једно другом пружамо.

Капи летње кише
речите су као и
наши пољупци.

Девојчица не
убра цвет крина, али
понесе мирис.

Наздравих добро
вече пријатељу. Позва
ме на јутарњи чај.

Пешачим уз
Месечину. Облак ме
За трен сакри.

Милијан Деспотовић је рођен у Субјелу, код Косјерића, 1952. године. Пише поезију, прозу, афоризме, књижевну, ликовну критику, бави се белетристиком. Радови су му превођени на:
италијански, француски, шпански, енглески, немачки, мађарски, словеначки, румунски, русински, пољски, бугарски, македонски, турски, руски, јапански, грчки и јерменски језик. Заступљен је у више антологија савремене и хаику поезије, код нас и у свету. Канадски часопис „Levres urbaines“ је 1997. године посветио свој 29. број поезији Милијана Деспотовића (у преводу Мирјане Михајловић из Ниша) и канадског песника Адре Руа.
Објавио је 49 књига. Награђиван. Живи и ствара у Пожеги и Субјелу. (Издавачка кућа Алма, Библиотека Савремена књижевност, књига 323, 2019)

Нема коментара:

Постави коментар