среда, 07. октобар 2020.

Биљана Станисављевић, Параћин


 










МРАЗ
 
Да преноћим и презимим
смртну казну празних листова
Умотавам се тобом
као жељом чуваном
у лицидерском срцу
под јастуком
Колико мрака по пустошима
док ћарлијам у твојим грудима
као враголасти брђански ветар
пун меда и месечине
Пун жара којим можеш
потпалити тај дуван
који завијаш
Мраз је по мојој хаљини
у којој сам ти се обећала
јер ме не грле твоје руке
веће од васионе
Колико ће требати
сунчаних медаљона
да откупим излазак на светло
да преноћим и презимим
смртну казну закаснелих писама

Извињавамо се нашој драгој колегиници што је дошло до пропуста у прошлогодишњем Изворнику 9, и одабрана песма није одштампана. Надамо се да ће је на овај начин допрети до много више љубитеља поезије.

уторак, 06. октобар 2020.

Синђелићеве чегарске ватре 2011-2020


Радмила Кованџић
ПОСЕТА МАНАСТИРУ
 
Немир ветра
Би јачи
Од немира векова.
 
Варка.
Трен се треном обоји
И у вечност утопи.
 
Ана Марјановић
ДАХ ЖИВОТА
 
Славујева песма лугом прелама пој
и дан и ноћ сећањем ум заталаса,
док свици пале светло у житу што класа,
велик и стамен јутром рани деда мој.
 
Лице му красе линије тешког живота,
у два три маха ливаду росну коси,
у џепу сакрио снове а само воду носи,
част и поштење његова су лепота.
 
На јастуку извезена ружа, оживи трен,
двоје избораних руку, лица им сен,
зором, часовник стари на рад позива.
 
Из рерне мирише проја, зрневља траг,
тај дах топлине зноја, премио и драг,
док хладном водом лице деда умива.
 
Љиљана Милосављевић
НАДА
 
Волела бих самотна
Да ти се радујем
Као јутру птица
 
Да не започињем
Ткање дана окачена
Над нашом празнином
Као паук о сопствену нит
 
Радосне песме за твој џеп
У мени одавно нема
Шта да ти донесем
 
Ишчупаће нас из погледа
Са птицом и кровом
Остаће у сећању само
Осмех као измаглица
 
Чекам нови дан
Да нам песма порасте
Достојна плавих висина
 
Миодраг Милуновић
ПОЈИЛО
 
Од костију наших
Начинише појило
 
И догнаше говеда
Од комшија
Отетих
Да жеђ утоле
 
Ороговише облаци
Обешени о ревер свевидела
Изатканог
На рубу сећања
 
Залуд су трокраке камџије
Љубиле уморне сапи
А пољупци
Као презреле чауре мака
Пуцали немуштим пољем
 
Загледано у безумље
Море рогатих
Ћутало је сећање
Чекајући
Да се господар огласи.
 
Светлана Нешић
ИМА ДАНА
 
Има дана када пишем,
има дана када волим.
 
Има дана – само дишем
за здравље се Богу молим.
 
Има дана кад утихну
звуци што се пре чуше.
 
Има дана кад извори
ко од шале сви пресуше.
 
Има дана када нада
пригрли ме изненада.
 
Има дана када слутња
из прикрајка се прикрада.
 
Има дана када лако
наоколо све се збива.
 
Има дана када желим
да осетим да сам жива.
 
Милован Мићо Петровић
ЗАЉУБЉЕНЕ САЊАЛИЦЕ
 
Успомена животних слика
Свевидиком искри чежњу...
Сјајем верне зенице
Љубав уснама казује.
 
Доспела си у срж моју
Радости блиставог мира,
Заљубљене сањалице
Цветном оазом, крилима лептира.
 
Волим те! Бесконачно небо да чује
Скривена у зрну скривеног цвета,
Трептају душе одана тајна свака
Дарована љубав, чедног даха.
 
Отвореној срећи, чаробне речи
Витешка лепота душом доказана
Љубав срце пољупцима храни,
Нежностима испуњени сни и дани.
 
Живомир Мића Стевановић
ПРЕВАРЕН САМ КАСНО САМ САЗНАО
 
Нисам био на Голом отоку,
Нисам иш׳о на отоке друге,
Ал׳  ,сам горке пилуле гутао
Срце ми је пуно, пуно туге.
 
Све сам дао: младост, снагу, вољу,
Све за друштво и будућност бољу,
Мислио сам да сви тако раде
Од фабрике, школе до ливаде.
 
Преварен сам, касно сам сазнао,
Тек сад видим колико сам дао,
Гледам многа та моја Признања
И Дипломе од разних Медаља.
 
Шта од тога имам пред крај века,
Сиромашног старост да ме чека,
Да ме чека жена крај душека
Истрошеног, нервозног човека.
 
Зато и сад можда касно није
Да се пева и нешто попије,
Нек ми душа живне и ојача
Али више без туге, без плача.
 
Стојковић Милко
ТО ШТО ВИ ЗОВЕТЕ УМИРАЊЕ
 
То се зове умирање
на зиду очев сат ћути
само време стане и певање
и ништа се више не може чути
 
земља ће поцрвенети од стида
што ме сахрањујете недовољно мртва
не скидајте очев сат са зида
можда ћу у смрти бити победник, а не жртва
 
над закопом мојим јаукнуће курјака сневање
као очев сат зауставиће се моје певање
остаће отворена књига на осмој страни
згаснуће недогледане слике и стихови недопевани
 
У овој књизи заступљено је 745 аутора писане речи, са по једном песмом, из последњих десет међународних манифестација ,,Синђелићеве чегарске ватре“, као и  чланови Књижевног клуба 21.

недеља, 04. октобар 2020.

НИКОЛА ПЕШИЋ (1952) - нове књиге


,,ХИМАЛАЈИ“

,,Немој да прескочиш нешто са списка који сам ти дала!“ Биле су последње речи његове жене које је деда чуо када је затворио врата стана за собом.

,,Ни лифт не ради“, тужно је уздахнуо док је неколико пута безуспешно притискао дугме лифта.

* * * 

Деда се вратио из куповине и сео на клупу испред солитера. Из торбе је извадио све што је купио, а онда из џепа узео списак. По редоследу са списка је вратио купљену робу у торбу и задовољно се осмехнуо. Све са списка се налазило у торби.

Тужно је погледао према врху солитеру, неколико пута дубоко удахнуо и устао.

 – Не вреди да седим. ,,Хималаји“ ме чекају.

До првог спрата се попео без застајања. Стао је, спустио торбу и неколико пута дубоко уздахнуо. Придржавајући се за гелендер, попео се још један спрат. Поновило се исто. Стигао је до четвртог спрата. Направио је дужу паузу. Онда попола спрата, па пауза. Дошао је до осмог спрата где су живели.

,,Ух! Најзад.“ Погледао је на сат и ушао у стан.

,,Бабо! Треба да ми даш орден јер сам успео пешице да дођем, уз степенице, за двадесет минута.“

,,Лепо је то када неко полуди на време па му је све лако“, прошапутала је баба док је из торбе вадила купљене ствари и штиклирала у списак.

19. жетвар 7528.

1.8.2019.

Смедеревска Паланка 

(Из књиге, 21 прича)

Никола Пешић је рођен у Ћуприји 23.12.1952. године где је завршио основну и средњу медицинску школу. Након одслужења војног рока преселио се у Смедеревску Паланку 1973. године где се запослио у Општој болници ,,Стефан Високи“. Установа га је упутила у Београд на дошколовавање где је стекао звање рендген техничара. Радио на одељењу радиологије све време до пензионисања. Члан Књижевног клуба 21.