ИЗБОР ДЕЧЈЕ ПОЕЗИЈЕ

Захваљујући Друштву учитеља Смедеревске Паланке и Културном центру, као издавачима настала је збирка ,,Где руди тајна“, у част проф. др. Александра Јовановића. Сачињена је од песама ученика који су се одазвали на конкурс.

Стиже зима

Стиже зима, е па нека!

Одавно се на њу чека.

Да ће доћи, ја сам знала,

прва сам је дочекала.

На децу је зима љута

кад јој приђу без капута.

И да будем зими мила,

добро сам се утоплила.

Капут, капа, све ме греје,

да уживам кад снег веје.

Сташа Вељанчић, трећи разред

ОШ ,,Олга Милошевић“

Играчке мога деде

Данас постоје играчке многе:

коцкице, медведићи и аутићи.

Док је мој деда био мали,

нису се таквим играчкама играли.

У шуми и на зеленој трави

мој деда и његова браћа највише су се забављали.

Клиса и машке су се играли,

а замислите, телевизор и компјутер нису имали.

Димитрије Ђорђевић, трећи разред

ОШ ,,Херој Иван Мукер“

Дете

Дете мора да се пази
разуме и воли.
О томе нас уче
чак и у школи.

Мама, тата, дека, бака,
детету је потребна
љубав свакојака.

Хелена Ивковић, четврти разред
ОШ ,,Станоје Главаш“

Шта детету треба да расте до неба

Да би дете расло до неба
потребна му је велика нега.
Потребна му је љубав без стега
и игра пре свега.

Да би дете расло до неба,
пуно маште му треба.
Мама и тата да се воле
и другарство после школе.

Да би дете расло до неба
тако мало њему треба.
Да га волите и разумете,
то жели свако дете.

Дамјан Рајичић, пети разред
ОШ ,,Станоје Главаш“

Дарови живота

Замислите, децо, имао сам среће
да добијем Живот на дар.
Такав се поклон не одбија.
А шта је најлепше у животу?
Најлепше је што нисам сам.

Живот ми је даровао… сунце,
јутро, светлост, вече,
месец и чаробне звезде.

Замислите, децо,
добио сам на поклон и Облак.
Широко цветно поље,
иза поља шуму,
иза шуме, планину
на којој се Небо одмара.

И знате шта?
Могу све да видим, чујем, додирнем и осетим.
Замислите, децо,
могу да загрлим дрво.

Уз Живот сам добио најлепше
насмејане другарице у шареним хаљиницама
и другове који воле фудбал.

Стефан Стојковић, шести разред
ОШ ,,Олга Милошевић“

Божић – празник радости

Код нас празници
славе се често,
али Божић у мојој души,
заузима посебно место.

У цик зоре ране,
полажајник у кућу долази,
док бадњаком ватру џара,
укућанима лепе жеље пожели,
негује се тако традиција веома стара.

За божићним ручком заједно смо сви,
весели, зрави и радосни,
док мајка мирисну чесницу доноси.

Свако од чеснице добије део,
а најсрећнији је укућанин онај
ко добије новчић сјајан и бео.

Зато сви Божић волимо
и у сусрет њему журимо.
Нека нам овај празник донесе
мир, срећу и здравље,
то нас учи наше православље.

Лазар Шапић, шести разред
ОШ ,,Олга Милошевић“

Црвене чизмице

Ми смо две заљубљене, гумене, црвене чизме,
купљене у Нишу,
да би несташној Неди служиле за кишу.
Неда често шета и када киша пада,
не би ли срела Сашу,
најлепшег дечака овога града.

Навуче нас на ноге, па само шљапа, гази плитке воде,
а када се појави прелепи Саша, она право у бару оде.
Увече, док Неда о Саши сањари,
ми смо обичне ствари.

Њена мама нас опере
и употреби мирисне шампоне,
па смо лепше и слађе од сваке бомбоне.

Ујутру, кад нас Неда поново види,
сва срећна нас зграби, на ноге навуче,
јер зна да је велика љубав наша,
а њена симпатија је један прелепи Саша.

Сандра Кристај, осми разред
ОШ ,,Олга Милошевић“

Шта је са њом

Мама и ја смо стално тату исмејавали

и говорили како ће му стомак пући,

уместо меса, салате давали

јер је био најдебљи у кући.

Забранила му је мама и слаткише

зато што они гоје највише

и терала га стално вежбе да ради,

а он је кукао да ће црћи од глади.

Ал' задњих месеци, мама једе све од реда,

на своју линију уопште не гледа,

а тата се њеном дебљином поноси

и јела по наруџбини јој доноси.

У мојој глави сада је збрка, лом,

уопште не знам шта је са њом,

стомак јој је све већи и већи,

ако овако настави и тату ће прећи!

учитељица Благица Живковић

ОШ ,,Вук Караџић“

ПЕСНИЧКИ МАРАТОН У ПАРАЋИНУ

                                                                 Јелена и Катарина

Демитологизација

Јелена Меселџић Хаџи-Видановић

Годо је стигао

На силном вранцу

Са узенгијама од жеженог злата

Владимир и Естрагон су се разишли

Један погнуте главе други у чуду.

Испод њиховог дрвета најмудријем

Међу нама

Послужена је млака вода у прљавој чаши

А он се Хадовом кочијом око поноћи

Ишуњао из древног града.

Заратустра се причестио

И замонашио

Јуда је купио вилу од три стотине квадрата и

посадио маслину

Само је Мајстор задовољно чешкао лево

уво

Гледајући како на свим трговима света

каменују

Изнова

Марије Магдалене

Како су вриштале

Од смеха.

И све то

У оној једној секунди

Када се Господ правио

Да дрема…

Награда ,,Венедикт Цреповић“

Не стишавај ме

Катарина Ковачевић

Пре тачно четрдесет година
регрутовани смо за живот овде.
Овде где су шуме старих стабала,
где су реке ракије
и окамењена традиција.

За пут дали су нам по парче хлеба и књигу с правилима,
коју су писале униформе, одоре и народне ношње (баш свако),
руку ојачалих од пушке, скиптара и грабуља.
Правила понашања за нас још немуште,
који смо учили да читамо из издиктираних речи,
који смо своје гласове вежбали на песмама
што славе борбу и страдање.
То певање било је мучење младих душа,
за коју годину потпуно анестезираних инјекцијама
беде, наређене тишине и морања.
Увек тог проклетог морања,
што нас је хватало за шије и вукло нас на земљу
кад су нам расла крила.
Колико је само болело док су нам их секли,
али унутра, болело унутра,
јер смо знали да сву снагу сад морамо да бацимо у Саву.
Баш тамо да бисмо патили док гледамо како полако одлази у неку туђу бару.

Уместо да полетимо учили смо како да пузимо кроз муљ,
за који су рекли да је лековит, да нас јача.
Ојачао је само нашу жељу да и сами постанемо муљачи у блату
које нам је порасло већ до препона.

Ипак, нисмо постали ни то!

Јача је била наша музика,
са звучника који никада нису пропустили
ништа што личи на химну.
Наше ноте ван нотног система,
ноте чија имена имају много више од два слова.
Свака је настала од плача, оргазма, дреке и шапата.
Јачи су били наши стихови у љубавном споју са псовкама.
У кошуљама рашивеним бранимо своју ноћ.
Тако је то: кад си танко обучен одебља ти кожа
и твоје је тело сада пећински зид -
- црташ по њему своје жеље и пороке,
да их испуниш и отелотвориш.
Тако је то: они што мало лете имају јачи глас.
Зато ме не ућуткуј више.

С ружама у наручју идем онима који су се борили без оружја.

Награда ,,Мирко Бањевић“

На двадест деветом песничком маратону, који је одржан 28. јануара 2024. у Параћину, којем је присуствовало преко шездест песника из Прокупља, Бјељине, Лознице, Београда, Крагујевца, Сокобање, Смедеревске Паланке, Лесковца, Крушевца, Сталаћа, Милошева, Багрдана, Јагодине, Ћуприје и Параћина. Са екипом Књижевног клуба 21, песма ,,Демитологизација“, Јелене Меселџић Хаџи-Видановић, освојила је награду ,,Венедикт Цреповић“, а песма ,,Не стишавај ме“, Катарине Ковачевић награду ,,Мирко Бањевић“.