четвртак, 26. фебруар 2015.

ВИСЛАВА ШИМБОРСКА

Терорист, он гледа

Бомба ће експлодирати у кафани у тринаест и двадесет.
Сада је тек тринаест и шеснаест
Неки ће још стићи да уђу,
Неки да изађу.

Терорист је већ прешао на другу страну улице.
Та раздаљина штити га од сваког зла,
а призор - као у биоскопу:

Жена у жутом жакету, она улази,
Човек с тамним наочарима, он излази,
Младићи у фармеркама, они разговарају,
Тринаест и седамнаест и четири секунда.
Онај нижи има среће и седа на скутер,
а онај виши улази.

Тринаест и седамнаест и четрдесет секунди.
Девојка, она иде, са зеленом траком у коси.
Само што је онај аутобус одједном заклања.
Тринаест и осамнаест.
Нема више девојке.
Је ли била тако глупа и ушла, или није,
то ће се видети кад буду износили.

Тринаест и деветнаест,
Некако нико не улази.
Зато још излази један дебели ћелави.
Али ено, као да нешто тражи по џеповима и
у тринаест и двадесет без десеет секунди
он се враћа по те своје бедне рукавице.

Тринаест и двадесет.
Време, како се оно вуче.
Ваља сада.
Још не сада.
Да, сада.
Бомба, она експлодира.

понедељак, 16. фебруар 2015.

МИЛЕНА МАРКОВИЋ, књижевница


Малена Бањска

кренула сам у митровицу ибарском магистралом
тамо су чучавци и трактори и дрвеће
отежало од воћа
и девојчице са голим пупковима
стигла сам до косова одакле је моја мајка и
њена мајка
и сестра ми се тамо родила а доктор је био пијан
видела сам америчке војнике
гузати су а један је носио
бифокалне наочари
доста су мали можда неке веће шаљу на
друга места
свуда су висиле заставе
мени то не значи застава је застава
у војску нисам ишла а нисам ни способна
и велика сам кукавица и лажем кад зинем
а трава је била толико зелена да убада
и небо је било тако близу да успава
сладак сан на пустом пољу
и шта ће ту ти гузати војници наоружани до зуба
и онда сам видела знак са десне стране
на њему је писало бањска
и ту ме је стигла и баба и мајка и сестра и земља
и гробље и ибар вода и ту ме је стигло и
неће да пусти
и никад неће да пусти јер сам се сетила
усред ноћи би се сетила
и никад нећу да заборавим бањску
зато што
неко беше страхињићу бане
беше бане у маленој
бањској.

Милена Марковић (1974),  драмски писац, сценариста, песник, овогодишњи је добитник Награде „Одзиви Филипу Вишњићу”,  која се додељује за родољубиво песништво. Награда ће јој бити уручена данас, на Сретење, у Орашцу, у Марићевића јарузи. Задужбинарско друштво „Први српски устанак”, објавило је њену нову књигу песама „Малена Бањска”.
Милена Марковић, дипломирала је на Факултету драмских уметности у Београду – Одсек драматургије. Аутор је драма: „Павиљони или куда идем одакле долазим и шта има за вечеру”, „Бог нас погледао – Шине”, „Шума блиста”, „Брод за лутке”, „Наход Симеон”, „Жица”, „Змајеубице”. Аутор је и збирки песама: „Пас који је појео сунце”, „Истина има терање”, „Црна кашика”, „Птичје око на тараби”, „Пре него што све почне да се врти”, „Песме за живе и мртве”.

 (Политика, Култура, 15. и 16. фебруар 2015.)

петак, 13. фебруар 2015.

БРАНКО МИЉКОВИЋ (29.1.1934. – 12.2.1961.)






ПЕСМА ЗА МОЈ 27. РОЂЕНДАН 

Више ми нису потребне речи, треба ми време;
Време је да сунце каже колико је сати;
Време је да цвет проговори, а уста занеме;
Ко лоше живи зар може јасно запевати!

Веровао сам у сан и у непогоду,
У две ноћи био заљубљен ноћу,
Док југ и север у истоме плоду
Сазревају и цвокоћу.

Сањајући ја сам све празнике преспаво!
И гром је припитомљен певао у стаклу.
Не рекох ли: ватру врати на место право,
А пољупцу је место у паклу.

И хлебови се под земљом школују;
Ја бих се желео на страни зла тући;
Па ипак, по милости историје,
Повраћајући и ја ћу у рај ући.

За пријатеље прогласио сам хуље,
Заљубљен у све што пева и шкоди.
Док ми звезде колена не нажуље.
Молићу се побожној води.

четвртак, 05. фебруар 2015.

ЖАК ПРЕВЕР (4.2.1900. - 11.4.1977.)


БАРБАРА

Сећаш ли се Барбара,
падала је киша непрестана над Брестом тога дана,
а ти си ишла насмејана
покисла, устрептала, блистава
под крупним капима кише
сети се, Барбара,
сретох те у улици Сијам
смејала си се – и ја сам се ти се осмехнуо
сећаш ли се, Барбара?
Нисам те познавао,
а ниси ни ти мене
сећаш ли се,
сети се ипак тога дана
и не заборави га.
Један човек што стајао је под стрехом,
заклоњен
зовнуо те, Барбара
и ти си потрчала њему по киши
покисла, устрептала, блистава
и бацила му се у загрљај.
Сећаш се тога, Барбара,
и не љути се што ти кажем ти
јер кажем ти сваком кога волим
чак и кад га не познајем.
Сећаш ли се, Барбара
и не заборави никад –
ту мудру и радосну кишу
на твом срећном лицу
ту кишу над морем,
по бродоградилишту
над лађом из Цезана
Ох, Барбара
каква је свињарија тај рат
и шта је са тобом сада
под кишом од гвожђа,
од ватре, челика, крви.
И онај који те је стезао у загрљају,
заљубљено, страсно
да ли је мртав, нестао или још жив.
Ох, Барбара
још увек киша пада над Брестом
као што је падала некада.
Али није то исто, јер све је порушено.
То су само посмртне капи ужаса и очаја
то више није ни пљусак
гвожђа, челика и крви
већ само облаци који нестају као пси
као пси што промину
воденим струјама дуж Бреста
да иструну негде далеко,
врло далеко од Бреста,
од кога није остало ништа.