четвртак, 24. мај 2018.

ЗА ДАН ПИСМЕНОСТИ 2018.

Уручена награда библиотеке ,,Милутин Бојић" из Београда. На конкурс за прву збирку поезије приспело 126 рукописа, награду освојила Александра. Честитамо!

















(фотографија са уручења награде Златно перо, за есеј)

Александра Батинић
Рођена у Азањи, 1992.

РЕКВИЈЕМ

Сва наша чињења
и разчињења,
у еолском, бледом муљу
оставиће неки траг...

И зар ће неко
једног дана знати
души очи раскопати
прашинчити и гатати
што смо се с ветром и змајем
обесно, лудо играли
посрнули лажном надом
да смо вечни, па заспали...

И хоће ли препричати
извоштени, шупљи, нем
De gloriae mundi
тужни реквијем...

Да ли ће желети, умети неко
између тринаестог ребра
и сребрног зуба
да нађе голуба,
или се само шести прст броји
код оних што су весели, будући
али никад наши,
и никада моји.

Да ли ће знати изгрцати
извоштени, шупљи, нем
De gloriae mundi
дуги реквијем...

И хоће ли препознати
градинари бивше кости
све радости и пакости
и грехове опрости,
све што беше злато, блато
блажено што снива испод папрати
у бескрајном је кругу
искупљења душе
којом Земља, добра мати
свако раз на аз врати.

Да ли ће моћи прећутати
извоштени, шупљи, нем
De gloriae mundi
вечни реквијем...

Песма објављена у Изворнику 2012, Књижевног клуба 21.


уторак, 15. мај 2018.

Ана Ристовић (1972)























 
ВИДИШ ЛИ?

Све време мислили смо да живимо међу људима
а то је у ствари било осакаћено дрвеће
које се истргло из земље
стремећи наопачке ка висинама:

Та глава с косом – видиш ли? –
корен са жилицама
удови оно што је остало од
посечене крошње –
трагови једног давног масакра.

Све време мислили смо да смо и сами нешто друго, али,
Видиш ли? – јагодице својих прстију:
и на њима су годови мајушних стабала
која су исувише дрско
гледала у небо.

А мисао? Она измаглица што се
ујутру јавља над земљом, пролазна,
а с времена на време присутна
као и тестера која се забија у кору
немилосрдно
мада и на њој може да се свира
танго.


Добитница књижевне награде за 2018. годину коју додељује Задужбина ,,Десанка Максимовић“ за свеукупни допринос српској поезији.

недеља, 6. мај 2018.

Нена Радуловић (1931 - )























ДРУГАРСТВО СЕ ВЕЛИКИМ СЛОВОМ ПИШЕ

Кад имаш друга негде у свету
Који те чека или ти се нада
Пошаљи другу по птици у лету
Другарске поздраве из родног града.

Тако праве радости полете
Добар ти дан другарски свете.

Од почетка севера до краја југа
Исто је сунце, исте боје хлеба
Буди ми друг ако немаш друга
Који те чека или те треба.

Тако нове радости полете
Добар ти дан радосни свете!

Када станемо друг до друга
Бићемо ДРУГАРСТВО које дише
Бићемо радост великог света
ДРУГАРСТВО СЕ ВЕЛИКИМ СЛОВОМ ПИШЕ!

                        
ПСТ! ПСТ!

Шта се шуња
ко то цуња
крај слатка од дуња?

Пст! Пст!
то је мали
кажипрст.

Шта то шушка
усред мрака
крај пекмеза
од шипака?

Пст! Пст!
то је мали
кажипрст.

Шта се мота
крај компота
где се купа
трешња скупа?

Пст! Пст!
то је мали
кажипрст.

После свега
тако редом
ко направи
русвај с медом?

Пст! Пст!
то је мали
кажипрст.

         
ГЛАДНИЦА ПЕЦА

Јутрос рано
врти се Пеца
врти се Пеца
око креденца.

Зашто, зашто...

Бечи очи
и шапуће:
Кнедле вруће!
Немогуће!?

Ох, ох... ох...

Ох, ох, ох
Мирише и кох!
још гладница наш
омириса сутлијаш!

Пааа..!

Пст!
Ја колико знам
све је то Пеца
још вруће: њам...њам..!


НЕНА РАДУЛОВИЋ, рођена 1931. године у Тобуту (Република Српскa). Ствара поезију и прозу. До сада објавила пет збирки песама: „Ивицом несна“ (1981), „Само за тебе“ (2001), „Још увек сањам“ (хаику поезија, 2003), „Кад ја порастем (1976), „Радоснице“ (2003), роман: „Мушкарача“ (1985) и збирку прича за децу „Невенчице“ (1998).
Добитник је бројних награда за књижевност од којих се издвајају: награда за књижевност „Јован Поповић“ 1986. године, награда за најбољу причу за децу Радио Београда 1988. године, награда за радио драму на Фестивалу „Курирчек“ 1975. године, награда за најлепше стихове лирске поезије Радио Београда.
Члан је Књижевне заједнице Југославије, Удружења текстописаца Србије за музичко стваралаштво и Књижевног клуба 21, Смедеревска Паланка.

Верица Тадић (1949 - )


***
Уз слику моје
мајке приљубљен лептир.
Нешто јој шапуће.

***
Врапче, завеса
којом си био сплетен чува
дрхтај твог срца.

***
Киснем. Не мари.
Трешњин цвет још није
расуо ветар.

***
Кад ме природа
преслишава, редовно,
падам на испиту.

***
На голе стене
талас баца мрежу
од сунчевих нити.

***
Сунце испија
капи росе са крила
белог лептира.

***
Укрстили гране
јасен и храст. Заједно
чекају птице.

***
На старом пању
последњи пут плешу
два липова листа.

***
Умива се тмурно
вече у белини
лабудових крила.

***
У врту станује
поветарац. По цео дан
милује траве.

www.vericatadic.com


ЂОРЂЕ Р. РАДОВИЋ (1936-2011)























ЉУБАВ У ЛЕВОЈ ПРЕТКОМОРИ

Волети птицу у кавезу,
пса окупаног у кади,
вештачко цвеће у вази...
Грех је за покајање!

Љути корен детињства!

Очи које заборавио сам,
додир који добио нисам,
писмо непрочитано...

Ипак,
(морам да верујем!)
љубав постоји!
Скривена међу ,,Седам Влашића“.

Слутим само расцвале трагове у левој преткомори...

И то мора бити знак,
у време неверника,
да себи дао сам лепоту!

ДРУГА СТРАНА ЖИВОТА

Бежао сам у непознате пределе,
са чергама пио,
са просјацима спавао,
робијаше бивше тешио
над поломљеним вратима плакао,
пуштао дамаре да свој посао раде,
себе лагао...
само да бих пронашао,
време незаустављено,
пролаз неоткривени,
што на другу страну живота води!

И кад схватих,
уклети песник да сам,
врата се сама отворише.

ПРОЛАЗНОСТ

Славимо богове земаљске
а заборављамо шапате у трави,
рику младог јелена у дну шуме,
лице непољубљене жене...

Све пролази као зла годишња доба,
Као сенке на зидовима осамљене собе,
А крик пролазности тек у предвечерје зачује се!

Једино песма траје!
Тешим се.

Објавио збирке песама Покушај бекства (1982), Пропадање земље (1989), Јабланови на путу за небо (1998), Друга страна живота (2008) и књигу афоризама Афоризми за неписмене (1998). Члан Удружења књижевника Србије.