уторак, 18. септембар 2018.

Зоран Додеровић, нова књига
















СЛЕПИ КОЛОСЕК
Нови Сад, 2018.

Национализована имовина ће бити враћена
власницима. Нека се прво припреме покојници.

Био сам на информативном разговору.
Нема ништа ново.

Најтеже је ослонити се на послушне.
Свакога слушају.

Родитељи који мисле на будућност своје деце
не би требало да их уче поштењу.

Не дамо ми сваком да нас вара.
То могу само они с искреним намерама.

Грађани би требало да пазе за кога гласају.
Не могу више да коче планирани развој земље.

Повукао сам сву уштеђевину из банке.
Да платим комуналије.

Где је памет јефтина, јарам скупо кошта.

Данас је тешко наћи доброг радника.
Нико неће да ради џабе.

Ми не правимо разлику међу талентима.
Код нас одскачу сви који плате.

Кад су на одскочној дасци тајкуни, сиротиња
лети у небо.

У Србији има две врсте патриота.
Док једни купују, други распродају домаће.

На слепом колосеку најбрже напредује рђа.

Сумњиво лице је најлакше препознати
у огледалу.

Плате су нам никакве, а цене само такве.

Систем је скројен по мери човека.
Зато је лудачка кошуља тако тесна.

Без просјачког штапа и канапа
држава ће тешко стати на ноге.

Потоп библијских размера нас је све изненадио.
Замало да Србија добије излаз на море.

Млади су најдаље отишли у спровођењу
реформи. Неће да се врате кући.

Градимо модерну државу. Биће то највећи
геронтолошки центар на Балкану.

Ако је демократија нешто друго, онда нам дајте
оно прво.

Дављеник је давао знаке живота,
а онда се препустио матици
.
Јутрос сам обавио јавну набавку.
Купио сам хлеб од јуче.

Млади су дали велики подстицај партијском
запошљавању. Учланили су се у владајућу
странку.

Како сам постао добровољни давалац крви?
Брици је задрхтала рука
.
Лопови не сањају боље сутра. Они ћуте и раде.

Нема везе што нисте одавде.
Ђаво увек дође по своје.

Захваљујући одливу мозгова, незапосленост
смо свели на разумну меру.

Сан сваког магарца је да буде коњ који ће ући
у Скупштину.

Срби су најстарији народ. Не виде, не чују
и не памте ништа.

Нема везе што је живот кратак. Идемо даље.

,,...Афоризам, као књижевно дело, живи за себе. Аутор је посматрач и записивач. Записује оно што му стварност диктира...“ (Игор Дамњановић ДИБ)

БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Зоран Додеровић рођен је 13.04.1960. године у Новом Саду, на Подбари. Пише кратке приче, хаику поезију и афоризме. Уређивао је часопис Хаику Момент и билтен новосадског хаику клуба „Александар Нејгебауер” Хаику информатор. Објавио је велики број кратких прича, хаику песама и афоризама у часописима, зборницима и антологијама у земљи и иностранству. Добитник је бројних награда за кратку причу, хаику и афоризам. Афоризми су му преведени на енглески, руски, бугарски, македонски и мађарски језик.
Објавио је књигу кратких прича самиздат Неправилни комади (1986); Заструпљена река (2000), Апокалипса, Љубљана. Коаутор је збирке хаику поезије Раскршће ветрова (2003) и збирке кратких прича ПреЗЕНт анегдоте (2006), Пунта, Ниш.
Живи и ствара у Новом Саду.

понедељак, 17. септембар 2018.

10. фестивал поезије ,,Ћирилица слово српског лица“ 2018. Мало Црниће, библиотека ,,Србољуб Митић“


























СУЗА (похвала)
Саша Угринић

Код ћошка ока,
на трепавици,
застала у времену,
суза се клати –
лево – десно,
овамо – онамо,

пре но падне,
ил' истопи се.

Гледам је
другим оком,
у огледалу,
као странца,
док ме нешто стеже.


ЗАЈЕЗДИЛО, У НЕДОГЛЕД (похвала)
Мирослав Павловић

Задимиле урвине,
зајездио језе јед,
никако да сине.
Зрак слепила у поглед

зачумио по ваздан
и бауља у сив прах,
у неповрат, у бездан.
Дахће среће сипљив дах

и стрмекне стрмином;
уоколо реже пси;
чемер душе празнином
залутао; мргоди

замућено мислило,
вољу немоћ начиње
у недоглед, беснило
захуктава; почиње

у забрану умишта
смркавати зоре руј.
Јад сеири, а ништа,
већ увире у нечуј

и у таму немилице,
голицаво трујућ' ум;
застранило насумице
глувило у сурван друм,

те се грчи, чамује,
прашњаво, док цакли мрак:
Домовином самује
угашени угарак.


ПРЕД ПЕСМОМ ПУТ...
Влада Илић Тушаковић

Пред песмом пут, врео и горак
Чаше вина и жице што титрају
Загледан у далеко
Римујем црно на бело

Птицама одан можда сам будуће дрво
Речи приносим као да се будим
Шта је моје небо него песма

И кад ми се учини да сам без уста
Одломи се крик од камена
Језик заголицају добре речи

Капљом росе низ траве влат
Надокнађујем изгубљено
Кад нисам овде
Кад ничег не буде

Под капом кључеви тајне
Као журна сенка у самоћи и ћутању
Размишљам
Тражим пут песми у дугој ноћи

Песма је оно чега се нерадо сећам:
Преодевање речи, слова о злој зими,
Снегу и мрзлом мливу тишине
Моје лице и моје наличје
Моја светлост и мој мрак

Азбука сећања шири се, бујају слова
Као безбројна лица лепршају барјаци снова
А пред песмом једини пут, врео и горак...


У РАСКОРАКУ
Љиљана Милосављевић

Сунцу се примиче титрајима
камен у води што се варка

клижући тренутком
свако свој плен тражи

млађ рибља игром сенки
сунцу се растући удвара

плен већем постаће
кад у дубине крене

накострешене црнилом
јежеве изгледа нико неће

плаветно огледало неба
рески звук мотора сече

гладан човек време убрзава
хармонију тишине појешће


ЊИВА
Милко Стојковић

Кад мој деда
што зна да запрети грому и облаку,
што заклиње се снопом жита и кишом,
живот му лице избраздао и обојио сваку длаку,
а свађа се са злом, недаћом и непогодом
и зна да заплаче кришом,

на њиву крочи опанком и ногом,
прекрсти се благосиљајући је плахим даждом,
небом и богом,
узме грумен земље шаком пуном благости,
и клекне на бразду љубећи је молбом да донесе
дому хлеба и деци радости.

Мој деда,
ако му има боју класа јечма и ражи,
њивом ступа као да је ушао у божји храм,
док му се из руке круни земља посна,
а из погледа се просипа љубав чежњиво росна.

Три смо дуката дали за то златно земље грумење,
и овчијег сира петнаест ока,
и воденицу годину дама без ујма да меље,
и женских надница колико је аршина земље широка,
пет косача и седам сеноберача,
и најмлађе дете да се до Митровдана са стоком рве,
гвоздена српа зубљених четири и пола жетве прве,

за ову њиву хранилицу
што од овог међаша је и још педесет три растежа
уз поток дољом,
а кад се намири погодба да се реч дата
и род њивин, за вјеки вјеков, благослови божјом вољом.


уторак, 04. септембар 2018.

Владета Јеротић (2.8.1924. - 4.9.2018.)

фото:Википедија

Мудри као змије и безазлени као голубови

... Патријарх српски господин Павле у своме тумачењу Христових речи из Матејевог Јеванђеља, овако је једноставно и тачно рекао: ,,Будите мудри као змије и безазлени као голубови, значи, развијајте своје умне способности све више, под условом да паралелно развијате у себи доброту. Но ум је хладан, а доброта топла, али слепа. Стога су нам потребни и ум и доброта, да једно другом држи равнотежу, да ум не пређе у злоћу, а доброта да нам не пређе у глупост.
Мало је спорно да је сваком живом бићу, човеку највише, потребна љубав. Биљка се извија према светлости и жедна је воде, младунче се привија уз мајку тражећи од ње топлоту, заштиту и сигурност, одојче се рано осмехује мајци, шири очи и руке пут њених груди. Младић и девојка хрле једно другом у загрљај из кога као да их нико никада одвојити не може. Полна наслада, када је из љубави настала, безгрешна је... Зашто би се одрастао човек који је од самог рођења непрестано храњен љубављу оца и мајке, плашио љубави! Такав вољени човек у детињству не плаши се љубави; напротив, он је њоме тако испуњен и увек изнова испуњаван, да зна само за давање, поклањање љубави другоме...
А шта је са већином осталих људи? Нежељено рођени, без љубави одгајени, често већ у раном детињству, доживели различите шокове, рат и глад, болести, дуже одвајање од родитеља, честе препирке у браку родитеља, понављање и жестоке свађе међу њима, амбициозна и нездрава борба родитеља за придобијање љубави њиховог детета или (деце) и, најзад, растава брака, и то у осетљивом узрасту детета, таква деца кад одрасту, не знајући за љубав, не могу је ни другоме дати. Љубав је за њих цвет који нису никад мирисали или плод који нису никад окусили.
Деца одгајена ,,под стакленим звоном, од претерано брижних, уствари уплашених родитеља (често неуротичних и психотичних), који само привидно покажују љубав према детету, али изнад које љубави витла мач страха, одрасту тако да су дуго, некад доживотно, уплашена од љубави. Какве љубави? Оне која је гушила њихову самосталност, која је спутавала њихову потребу за ризиком, за природним показивањем незадовољства, гнева и љутње, оне ,,љубави која је од деце стварала ропски покорне или вечно незадовољне младе људе, који нису никада упознали ону једину праву љубав за коју јеванђелист Јован пише да је то ,, љубав која истерује страх напоље. Отуд сваки истински човек љубави који прилази другом човеку који је упознао само ону врсту љубави која је плашила, спутавала, онемогућавала истински развој, наилази у њему на одбијање, зазирање, неодлучност...


Душан Стојковић (1948)


МРТВАЦИ
мртви долазе на свечану вечеру
њихове углачане кости једина су улазница
вратар је поприлично млад
нипошто није довољно мртав
мало помало постаје повод подозрењу
неке слободније даме посивелих костију
– скоро трулеж сама –
некада несумњиво лепе
види се по тамним ожиљцима на костима
по засекотинама на лобањи
по кречњацима зуба
једна од њих на зуб је натакла месечину
и враголасто светлуца
дотичу његово снажно тело
месо им остаје у кошчатим прстима
месо гмиже у њиховим шакама
и труни се
и капље / и плаче
даме се забринуте огледају
једна другу погледају
овде би могло понешто да се улови
кртина сама – једне уздах беше
почеће битка – у ваздуху се наслућује
жене оштре кости бедрењаче кључњаче
а давно мртви мушкарци
са сасушеном травом уместо машни
али са још не сасвим осушеним жељама
жале што немају чиме да оближу
бивше усне
бивши љубавници хтели би да опипају
оружје које им је донело славу
али додирују само празнину
тишина је та која најузбудљивије говори
млади вратар натрулим ноздрвама мирише опасност
трчи али ноге се разграђују руше
срце се откида месо ландара
нема срца нема крви помоћи нема
ход је изумро стазе се загубиле
пада
а на њега падају бивше жене
као на говно јато гладних птица

петак, 13. јул 2018.

ЧИТАЈМО



Luzitanija – Dejan Atanacković

Izdavač: Besna kobila, 2017; Zemun; str. 214
                                                ***
Ninova nagrada za 1917. godinu
                                                ***
Dejan Atanacković (Beograd, 1969). Predaje više predmeta iz oblasti vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni. Sarađuje sa firentinskim Muzejom prirodnih nauka na predmetu „Body Archives“, posvećenom istoriji predstava ljudskog tela. Poslednjih godina vodi radionice zasnovane na dijalogu studenata i psihijatrijskih pacijenata. U Beogradu je, uz podršku Muzeja savremene umetnosti, pokrenuo „Drugi pogled“, inicijativu za nove narativne tokove kroz javni rad beogradskih alternativnih vodiča. Kao vizuelni umetnik, od devedesetih realizuje samostalne izložbe i kustoske projekte. Pojedini Atanackovićevi radovi deo su muzejskih i privatnih kolekcija. Luzitanija je njegov prvi roman. [Sa korice knjige]
                                                ***
Moj je život maglovit, i kad
god nastanu duge jesenske kiše s
namrštenim, mutnim nebom i
blatnjavom zemljom, mene obuzme
neodoljiva tuga i nemio, potajan bol
koji me silno i nemilosno razdire.
Tada me duša zaboli i srce zaželi da
se ukloni negdje daleko, daleko ispod
ovog sumornog, teškog neba.

            Petar Kočić, U magli (str. 5)
                                                ***
POČETKOM XX VEKA beogradski „Dom za s uma sišavše“ bio je neobična i napredna institucija. U vreme kada je u njega prvi put stupio doktor Dušan Stojimirović, goste je dočekivao odbor sačinjen podjednako od bolničkog osoblja i pacijenata. (9)
                                                ***
[Početkom Prvog svetskog rata] za sve one „s uma sišavše“, stotinu dvadeset korisnika gostoprimstva beogradske ludnice, nije bilo izgleda za organizovan zbeg i povlačenje iz bombardovanog Beograda, pa je tada tridesetpetogodišnjem Stojimiroviću dato zaduženje, tačnije komanda, da ostane u okupiranoj prestonici i snađe se kako zna i ume. Uostalom, beskorisnost ludaka u odnosu na moderno društvo okrenuto iznad svega proizvodnji i ratu kao temeljnim osnovama napretka, svugde je odredila ludnici ulogu mesta za vežbanje izopštavanja, poput neke izokrenute tvrđave, izlaganjem tela pacijenata praktičnom utvrđivanju granica bola i izdržljivosti, prakse koja će s godinama uvežbavanja dostići vrhunac u nacističkim logorima. (10-11)
                                                ***
Uostalom, pozorišne aktivnosti bolnice bile su sasvim ustaljena praksa, deo svakodnevnog terapeutskog rada, u kome je svako učestvovao prema sopstvenoj kompetenciji, sposobnosti ili dijagnozi: recitovao, pisao tekstove, gradio scenu, pevao [...].[...] razumu [se] nikad ne suprotstavlja ludilo, koje je samo jedno stigmatizovano stanje razuma, već naprosto ljudska glupost. [...] Bilo je to svakako jedno alternativno pozorište za svoje doba, po svoj prilici bez zadatog teksta, već radije neka vrsta horskog recitovanja koje se, pretpostavljamo, odvijalo na sledeći način.
U zamračenoj prostoriji, poput hora u grčkoj tragediji, jedna bi grupa, odevena u maske životinjskih lica – jazavca, vola, medveda, psa, zeca – ponavljala uglas pitanje iz naslova: „Šta je protivno razumu a što se ludilom ne da opravdati?“ Na zidu ili posebnim zastorima slike projektovane lanternom prikazivale su alegorijske scene – tipične za crteže i fotografije na staklu tog doba – komične prikaze sitnih i krupnih nevaljalstava, lopove i politikante, lažne svedoke, zadrigle bogataše i oficire, podmićene sudije. A navodna publika (navodna – jer je istovremeno svako bio i glumac i publika) ustajala bi jedan po jedan i uzvikivali svoje odgovore na ponuđene prizore: „Davati lažna obećanja! Kititi se tuđim perjem! Klevetati i lažno optuživati!“ Hor bi se slagao, i uglas odgovarao: „Glupost je protivna razumu. Glupost je bolest sveta.“ Usledio bi sledeći niz slika i odgovora. „Lažno se predstavljati! Obmanjivati sebe i druge! Prodavati tuđe!“ I hor bi potvrđivao, i tako sve dok neko ne bi razglasio da je umoran, ili javio da je poslužen obrok, ili prosto dok nekom na pamet ne bi palo da je vreme za druge stvari. (12-13)
                                                ***
Čudni su putevi ukrštanja sudbina. U osnovi, svaki je susret ravan čudu u odnosu na zbir slučajnosti što su mu prethodile i što su ga na stotinu načina mogle usujetiti. (14)
                                                ***
Prošlost, kao što je poznato, na ovom je podneblju sasvim nepredvidiva, daleko više od budućnosti koja se, na sreću ili nesreću, uvek dâ predskazati ako nikako drugačije onda izvesnošću neizlečivog ponavljanja gluposti. A ukoliko se glupost potkrepi što brojnijim i uzaludnijim žrtvama, utoliko je više zagarantovano njeno ponavljanje. (15)
                                                ***
Bio je tu jedan major srpske vojske kojem je poverena poslednja odbrana Beograda i teške odluke koje uz to idu [...]. (15) [Iz istorije (školske knjige), sećam se majora Gavrilovića kao heroja. Autor ove knjige ga predstavlja u sasvim drugom svetlu. A evo teksta sa interneta (3. 7. 2018.):]
Oko 14.30 major Gavrilović je prikupio svoja tri voda 3. bataljona i Sremski odred i pred kafanom „Jasenicom“ izdao sledeću zapovest.
„Junaci!
Tačno u 15 časova neprijatelja se ima razbiti vašim silnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao.
Vojnici! Junaci!
Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate više da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!
Uz gromoglasan poklič srpski vojnici su krenuli u kontranapad. Međutim, snažna vatra austrijskih jedinica na nasipu, podržana uraganskim dejstvom austrijske artiljerije, odbila je i ovaj napad. Major Gavrilović je teško ranjen.
Žestoki napadi srpske vojske su se nastavili sve do sumraka. Austijski položaj na nasipu je bio ugrožen i samo je noć spasila austrijske jedinice od poraza. U toku noći 7-8 oktobra Austrijanci su nastavili da prebacuju pojačanja preko Dunava.
Između 8-9. oktobra jedinice Kombinovanog odreda više nisu branile prelaze preko Save i Dunava već su se izvlačile na rezervne položaje. Austrijske snage su 9. oktobra 1915. godine istakle austro-ugarsku i nemačku zastavu na zgradu Starog dvora.
Preživevši odbranu Beograda, [major Gavrilović] povukao se zajedno sa srpskom vojskom na Krf, a posle proboja Solunskog fronta, vojvoda Petar Bojović ga je predložio za viši čin, međutim to nije prihvatio vojvoda Stepa Stepanović uz obrazloženje da je previše mlad.
Nije bio omiljen među oficirima, jer nije pripadao nijednoj tajnoj organizaciji. Posle rata polagao je generalski ispit u Štipu 1930. godine i pao je. Uvređen nije hteo da ga opet polaže.
Njegov govor je švedski hevi metal bend Sabaton 2016. godine pretvorio u pesmu „Last Dying Breath“. [Tekst sa interneta - Vikipedija]
                                                ***
Tako se dogodilo da je prilikom tog kratkog boravka u Rači, dok su se ostali saputnici odmarali u obližnjoj mehani, ser Lipton rado prihvatio poziv da učestvuje u spiritističkoj seansi, u kući izvesne gospođe R., čiji je zet, šifrant kraljevske vojske, učestvovao u povlačenju i prelasku albanskih planina, a potom netragom nestao, i sada je bilo na gospođi Anđelković da se obrati svetu umrlih, ne bi li od tog, svakako bolje obaveštenog ambijenta, dobila pouzdane informacije o njegovoj sudbini. Na poziv gospođe Anđelković, javlja se duh izvesnog g. Teofilovića – o čijem su tragičnom slučaju domaćini saznali iz dnevne štampe – stradalnika u nedavnom potapanju tada najvećeg putničkog prekookeanskog broda, Luzitanije, i jedinog srpskog putnika koga je nesreća zadesila da bude svedok te strahote, te da i sam završi kao žrtva besmislenog napada. (30) [Nesreća se dogodila „šestog dana plovidbe Luzitanijom, u petak 7. maja“ (str. 39)]
                                                ***
BEZMALO CELOG ŽIVOTA GOSPODIN TEOFILOVIĆ zamišljao je svoju smrt. Tačnije, zamišljao je svoje trajanje u smrti, ono što će, po konačnom času, iza njega ostati kao večni dokaz njegovog postojanja. [...] [...] već tokom prvog, useljeničkog putovanja u Ameriku, pretposlednje decenije XIX veka, uplovljavajući u njujoršku luku kraj nerazumljivog i zamršenog čeličnog kostura budućeg Kipa slobode, u mladom Teofiloviću obznanila se ideja o grobnici koju će sebi podići u rodnom Beogradu. (35)
                                                [...]
Putem posrednika u Beogradu, početkom prve decenije XX veka na beogradskom Novom groblju, tada nedavno uređenom, telegrafskom transakcijom zakupio je parcelu dovoljnu za gradnju pozamašne kapele, po veličini slične omanjem stambenom objektu, ugovorivši prethodno sve pravne detalje o posedu i karakteristikama budućeg zdanja. (37)
                                                [...]
Bio je, bez sumnje, dobro situirani samac, kako se to uobičajeno kaže, u poznim četrdesetim, sa sigurnim poslom i ustaljenim navikama, kada je, krajem aprila 1915. godine, odlučio da iznebuha i bez viška reči u pismenoj izjavi, napusti mesto projektanta u njujorškom studiju i prekookeanskim brodom zaplovi ka ratom zahvaćenoj Evropi i Beogradu. Najverovatnije se ova iznenadna žurba ticala ničeg drugog sem namere da, kao građanin Sjedinjenih Država, zemlje neutralne u ratu, obezbedi sigurnost svog poseda na beogradskom groblju, u nadi da će, nezavisno od političkih i ratnih okolnosti, pa i nezavisno od toga u čijim će rukama zateći Beograd, naići na razum i poštovanje pravnog poretka, bilo jednih, bilo drugih vladara. (37-38)
                                                ***
[...] apsurd kao malo šta ima moć da ulije čoveku strah u kosti [...]. (62)
                                                ***
[Sa korice knjige, citat iz romana:]

PACIJENTI SU SE UTRKIVALI KO ĆE najpre toj reči smisliti značenje, jer, kako raskošna mašta umno obolelih nalaže, ništa u životu ne može da bude samo jedna stvar, a da istovremeno ne bude još stotinu drugih. I ako bi nekom palo na pamet da tih poslednjih dana septembra 1915, neposredno pre početka bombardovanja, u bolnici sprovede anketu sa pitanjem: šta je Luzitanija?, odgovora bi bilo koliko stanovnika ove ustanove zajedno. Za neke je to bila reka, za druge drvo, treći su je smatrali naslovom neke antičke komedije, četvrti retkom bolešću. Neko ju je smatrao ženom, neko pticom, a bilo je i mišljenja da je reč o najdaljem kutku hiperborejske zemlje. Tačnije, svako je, bez sumlje, znao da je Luzitanija jedna ogromna potonula barka, ali je ujedno svakom bilo jasno da ta barka, na mračnom morskom dnu, daleko od pogleda, sada u sebi nosi tu neobičnu mogućnost da bude bilo šta.

Dejan Atanacković strpljivo gradi radnju i vodi čitaoce kroz kompleksne hodnike imaginacije. Saramagovskom naracijom ukršta likove i događaje, i svakom stranicom dokazuje da iznenađenjima nema kraja. Maestralno baratajući apsurdom, stvara svet inverzije normalnosti. Luzitanija je roman o utočištu, gde svako može naći svoje mesto i smisao. 
                                                                   -Nikola Dragomirović

                                                ***
Odviše crnila, beznađa. Užasna je pomisao da nam ludnica bude utočište, makar i metaforično.
Toliko negativne energije, toliko apsurda odviše je za mene lako ranjivu.
Nekada, davno, Kafkin Proces mi je bio kultni roman. Naravno, ne samo meni. Danas, u ovim godinama, ne verujem da bi me oduševio.
Za roman Luzitanija ubeđena sam da je zaslužio našu najprestižniju nagradu, da je autor izvanredno naslikao vreme koje nam preti ili u kome već jesmo, ali ja sada nemam snage za pesimističko viđenje sveta. Da li ću ikada imati snage da se vratim tekstu Luzitanije, vreme će pokazati.
Juni 2018.                                                                         R. K.



понедељак, 09. јул 2018.

Јасна Стефановић (1978)





















ТЕМА

И данас
журиш.
Испијаш кафу
на брзину.
Обично се тако
сталожи у мени.
Не, неће ме
угушити зидови.
Можда ћу само
ћутати дубље.
Па, нисмо први пут,
говорећи о небитном,
сасвим случајно
промашили тему.

ИЗ СЕНКЕ

Бојим се,
јутрос поново будимо
поспано сунце.
Бојим се
да се не разлију
боје на марами,
да се опет у мени
плавиш хладно.
Бојим се
да ме не одају
гласови из сенке
и затворе ме у круг
из кога бежим.
Опростим ли бол
остаћу овде
да дубим ходнике
бесмисла.

ОЧЕКИВАНИ СЕ НИКАДА НИСУ
ПОЈАВИЛИ

Очекивани се никада нису појавили.
Узалуд смо ослушкивали
како корачају по магли.
А трајало се
и даље.
Мрштили смо се на године
и лишће.
Понекад долазила јутра,
рађала радости,
никад потпуне.
Очекивани се никада нису појавили.
Можда не смедоше
несигурним мостовима
између срца.

СЕДАМ МИНЂУША

Моја осамнаестогодишња девојчица
није се вратила синоћ.
Имала је карирану кошуљу,
бледоплаву,
када је излетела из куће
на ,,десет минута“
да препише лекцију.
Не знам чак ни с ким се виђа.
Моја осамнаестогодишња девојчица
има седам минђуша
на левом уху.
Касно долази из града.
Мени се то не допада.
Дању је увек поспана
и нервозна.
Морате је препознати,
моју пегаву девојчицу.
Па мршава је и бледа.
Стид ме је,
као мајку,
што вам више не могу рећи.
  
Из збирке поезије ,,Сусрет огледала“ (1998), Студентски културни центар, Крагујевац.

уторак, 03. јул 2018.

Гордана Влајић (1959), Панчево





















Поновљено

Те беспрекорне шаке
Које се измакну када треба да прихвате
женку с товаром
Зато и остају нежне.
Такав мушкарац не постоји
Који прашта
Туђе зубе на њеним сапима

Прашта само отац.
Сећам се
Када сам била девојчица
Па закасним и уђем у кућу зајапурена
Рашчупана
и гледам у под
чекајући шамар.
А отац каже:
Немој то више да ти се понови.
И брзо се окрене да не приметим недоследност.

Мушкарац женки никада не прашта.
Отуда презирем признања.
Последњи опрост добија се од оца.
И први.
Ни од сина,
Ни од брата

А од господа се чека...
Још се сећам мајчине крваве слепоочнице
Док плаче уз рагасто
Док плаче уз признање
Да је деколте за курве.

Те крупне шаке
Које се измакну када треба да прихвате
Жену са лепотом
Зато и остају празне.
Такав мушкарац не постоји
Који прашта
Туђе зубе на њеним сапима
Ни мој отац мојој мајци
Никада није опростио
Што је жена.

Оптужујуће

Она је крива.

Да те је волела
Да ти је ватру из очију
Разгорела
Ти не би
Уловио
Наслут страсти
Под мојим грудима.

Она је крива.

Да те је љубила
Да ти је грехом усне
растопила
Ти не би улучио
Лепет чежње
Под мојим прстима.

Она је крива,
нек ми је жива,
Што нас има.

Жудно

Учини нешто!
Склони обећања са мог лица.
Распрши ме од очекивања.
Почешљај своју неодлучност.

Једноставно дођи.
Откопчај ми хаљину.
Олижи ме лагано низ кичму
И одведи ме.

Оставићу врата отворена.
Нека нас нађу.
Ионако никога не видим.
Жмурим од кад те жудим.

Из књиге Изложба речи (превод на шведски језик, Адолф Дахл)