уторак, 26. мај 2020.

ПОДСЕЋАЊЕ (25.5.1975 - 25.5.2020)


Најлепши стихови 75
Седма по реду – књига песама младих југословенских песника, у издању редакције другог Програма Радио – Београда и редакције листа Савеза социјалистичке омладине Југославије ,,Младост“, у част Дана младости 25. Маја.

ПРЕД ЧУДОМ ПЕСМЕ

Да ли је човек, на почетку своје чудесне и опасне авантуре пред пут кроз сопствену, до ужаса неизвесну историју, прво проговорио или пропевао? Или се то дивно чудо догодило једновремено – проговоривши, човек је пропевао. У лову, пред непогодом, пред изласком сунца, пред листањем дрвећа, пред рађањем, смрћу, пред свим чудесима отворених људских очију, човек је певао.
Кроз ратове, болести, земљотресе, поплаве, таме и светлости, у ропству и на слободи, човек је певао.
У затишју битке, у очекивању писма од куће, од вољене, у возу, у авиону, у радости и тешкој патњи човек је певао.
Певају земљорадници, војници, обућари, лекари, лифтмонтери, ловци на ирвасе, чобани, планинари, дрвосече, рудари, професори, пчелари, димничари, конструктори васионских бродова – сви певају.
Можда циљ поезије и јесте баш то – да сви певају.
Од срицања првих стихова, до истинске песничке уметности, пут је дуг, и трновит, често.
Песник је увек у опасности да буде жртва својих песама.
Па ипак, и можда баш због тога, поезија једивно опредљење живота.
Пред нама су песме најмлађе неафирмисане књижевне генерације. Младићи и девојке, спремни да своје животе изједначе са песмом. Авантура дивна и неизвесна. Многима ће, кад мину године, дани кад су писали песме бити само далека и лепа успомена; многи лепи позиви и корисна занимања одвући ће их у другом правцу.
У поезију нико не верује вером млаих песника.
Они верују да је поезија - ,,учитељица живота“. А није. То са животом и учитељицама није тако једноставно.
Њима је речено да су песници, ,,пробуђени део народа“. И то се не може узети здраво за готово. Народ је будан.
Поезија је вечна свежина света. Јесте, али у мери у којој су то и сликарство, и грнчарство, и математика, и земљорадња, и философија, и музика и бродоградња... Ништа изузетно.
Па шта је онда поезија?
Жорж Помпиду, бивши председник Француске Републике даје један од безброј могућих одговора: ,,Када песма, или пак неки стих, изазове код читаоца известан потрес, повуче га из сопствене затворености, увуче га у сањарење, или супротно, некако га примора да се што дубље спусти у сопствено биће, и да се, најзад, суочи са животом и судбином, онда се под тим знацима препознаје поезија...“
Једно је извесно: и кад говори о смрти поезија је афирмација живота.
А у годинама кад се почиње, у годинама песника са којим се упознајемо, вера у СВЕМОЋ и НАДМОЋ поезије, јесте Енергија.
Јесте нешто што поседујемо само једном у животу.
Бранислав ПЕТРОВИЋ


РЕЧ НА ПОЧЕТКУ

Нимало случајно, ова збирка носи наслов ,,НАЈЛЕПШИ СТИХОВИ“, јер ово су одиста најлепши стихови... Најлепши су јер су први, али не почетнички. Драж првине не оставља нас пред њима хладним и незаинтересованим, а могуће неравнине и неуједначености, не посматрамо строгошћу циника и критичара већ нам и оне изгледају често, непатворено и непосредно блиске. Истинско и топло саопштавање својих интима карактеришу ове песме у највећој мери.
Нема у њима вештих камуфлажа и персифлажа професионалаца и артиста, у њима има истинског грча и правих речи бола и одушевљења.
Ако ништа друго, иза њих стоји потреба да се нешто некоме каже, некоме чије лице и не знамо, нити пак живот и навике, али знамо да је и он човек потреба, комуникација.
Најлепши стихови су за све ове песме најприкалднији наслов и из разлога да ове песме теже ка лепом, али без унапред постављеног циља. Лепо се у њима подразумева као нормалан пратилац емоционалног напрегнућа.
Многи од аутора ових песама написаће артифицијелније стихове, чистије песме. Али драж првине, драж тренутка када се освајао простор речи и језика светлиће над њима као звезда водиља и указивати да су могући падови и честа тумарања на самом почетку, врло често, моменти који се не заборављају, који се памте.
Уколико било ко од ових песника једнога дана буде као већ оформљени писац бацио поглед уназад и уколико му из тих, понекад заборављених година почетништва, заблиста сјај свих почетака, онда је зборник ,,НАЈЛЕПШИ СТИХОВИ“ испунио извесну сврху. А до тога ће, као и до сада што је, доиста долазити.

Драгомир БРАЈКОВИЋ


ПОВРАТАК ПЛАВЕ ПТИЦЕ
Нена Радуловић, Смед. Паланка

На плавом своду
Као сновиђење
Гори пламен.

Људи скривају
Очи
Небо гори!

Ја гледам.

Животиње
Галопом беже.
Пожар ће бити!

Ја чекам.

Море бесни
Таласима
Потоп се спрема!

Ја знам.

То у очима
ПЛАВЕ ПТИЦЕ
Гори рубин
Залазећег сунца
Док се враћа
У свој храм.
(Избор: Бранислав Петровић)

СТИДНО МИЛВО
Мошо Одаловић, Приштина

Није ово никакво полувријеме мозга
Ни паметно одјељење Сорбоне –
Ово је жестока љубав – дабоме

... А кад избачени из ноздрва
Утрнемо између трске и трсике
Трсиће нас
Као сламу наравно
Као леблебију што на непцима оста
Као петне и гласне жице
Као христоване бодљикаве скитнице

Пронијели смо спаљену дјецу
И остале биљке
Изнад вашаришта

Гроктали смо
Гроктање од грокота грома
Кад је отаџбина у пролазу добацила
У љубави сте ништа
Дјецо моја бона

Крвави Платон подарио нам мазгу
Да у тврдо вријеме
Тврду постељу возамо
Да метиљаве теореме
С месом и љубављу срозамо

Постала је у мени
Па остала у дојкама њеним
Двоспратна сојеница за групну игру Словена
Постала па остала
Вишеспратна воденица
За стидно мливо манијака и жена

Није ово никакво полувријеме мозга
Ни пометено одјељење Сорбоне –
Ово је жестока љубав – дабоме.
(Радио Приштина, српска редакција
Избор: Марко Словаковић)

КОЛИКО ДО ПОВРАТКА
Данило Јокановић, Титоград

Ријеч је оквир, стег.
Под челом, кроз вене, вене,
Провејава кроз бријег,
У извјесност би да скрене.

У мене, Ни прољеће,
Ни путоказа у санти леда,
Са бродом од прућа
Бујица се уставити не да.

Не враћа се она мору
Што је жубор тамо пречи,
Но не може слушат гору
Цио вијек како јечи.
(Радио Титоград – програм за младе
Избор: Слободан Рацковић)

ПИСМО
Небојша Деветак, Сисак

јучер
од моја два брата
писмо примих
на отвореним ми рукама
синуше избраздана плећа
далеке Баније

моја браћа
ноћу
кроз уснуло село
проносе запаљене звијезде
моја браћа
(кад им се хоће)
до бесвијести пију
румену крв мјесечине
а ујутру устају свијежи
и ојкање гласно
пуштају у зору

ех браћо моја
кад ћемо загрљени
закорачити кроз рутаве груди
наше Баније
(редакција листа ССОЈ ,,Младост“
Избор: Драгомир Брајковић)

четвртак, 30. април 2020.

Владимир Перић (1976)
























МАЈА

Кроз тешку белину, старог мутног јутра
у сновима клавир тихо свира мол,
док свод се над нама љушти, расте бол
и спори адађо слути нежно сутра.

Снег нам подно стопâ, сиви смо и голи
лица нам се стопе, дрхте хладни сни
док ми хладно плешемо по плесни
што мирисну позну јесен воли.

Ту меланхолија нас спушта и диже
у валцерски нам круг: у круг у круг у круг
у бескрај нас води све ниже и ниже

степениште психе и симбола луг.
Ти си моја маја, моја илузија
у радости спокој, у самоћи друг.

                                                            (1996)

МОДУЛ

Ти си корен моје усмерености
и степен на који дижем љубав своју
кад у широком луку постајеш тангента моје кривине.

Ти си једначина са две непознате
Мој лимес кад несрећа тежи нули
а глад за тобом ка бесконачности.

Ти си нелинеарна прича
експоненцијалне ентропије мог имагинарног ја
које се шири из природног у цели
из целог у реални
из реалног у ирационални скуп жеља.

Ти си транзиција моје (само)рефлексије
која се опире интегралности
која стално прави изводе
диференцијалне патуљасте кораке душе моје.

Па ипак, пресликавам се у тебе 1 на 1
Твоја се душа ротира око моје
Твој угао заљубљености је комплементаран мом
кад мисли нам се у транслацији стопе.

                                                            (2001) 

ОСТРВА

Ми смо острва
неудаљена.
Међуљудни међупростор бришемо.
Острво смо.

Пријатељи се
по вертикали траже.
Селективно слепило.
Блажени резервати.

Из уста ми птица у главу ти.
Из уста ти ветар у мисли ми.
Пучину не дотичемо.
Ланчано искре палимо.
Телепатски.

Трајекторије су јаке.
О(п)стајемо.

                                                           (2012)



понедељак, 27. април 2020.

Томислав Маринковић (1949)

БУЂЕЊЕ

Пробуди се.
Светлост омириши
на рубу јастука.

Узми алат.
У башти иза куће
закопај време усамљености.

Мисли на пролеће,
на плодове
који ће проговорити
твојим језиком.

Не заборави птице.
Једном ћеш, можда,
и ти с њима одлетети.

РАЈ

Замишљам овако могући рај:

Шеф паланачке станице
Излази на перон да пропусти воз
И махне црвеном заставицом.

Испраћа воз са само једним путником.
Сутрадан изјутра га дочекује.

Опет је весео и звиждуће песмицу без краја.
Опет жени говори умилне речи, које
Тутњава воза прогута и испљуне у равницу.

Самоћа нема ништа са таквим местом.

Она, нечујно, кроз градске капије пролази.
У вишеспратницама, чија срца су лифтови
А вене свежњеви каблова, она станује.

Чији прозори су продорне и хладне очи јастреба,
Најусамљеније птице на свету.

ВРТОВИ, РЕЧИ, КОПИЈЕ

Ниси се ти окружио само крошњама липа,
Травом, руменим латицама. Не.

Вечити полазник у школи трајања,
Још један врт стасали ограђујеш кришом.
Походиш га и плевиш, као да сенку за сенком
Уклањаш из мрачне поспаности шума.

Па реци отворено: као на тепиху хумусном,
У језику је верно прекопирана флора:
Вртови бујни и истрајни; упорнији
И од травки, што се у грозничавом трансу
Разодевају и мрзну у пукотини асфалта.

И реци још и ово: улична ценкања
И људски бофл, не саблажњавају те
Као продавци и купци половних знања,
Роба што преко екрана се пресипа и базди,
А симболи времена улећу у очи као плева.

Па добро, памтиш још окрајке учених разговора,
И то што је кроз сито, спрам месечине,
У вртовима сабласним измуцало време,
Ал све, и да није тако, своди се на једно:

Исцеди сок из речи — сок,
Или ћути.

СВЕТОВИ

Насеља једнолична,
Путеве што кроз њих пролазе
(Као артерије које се рачвају,
А онда сливају у мрежу крвотока)
Видимо јасно, поглед их
Немо упија.

Видимо реку и део обале
На другој страни, чамце
Усмерене ка врбама које се њишу,
И димњаке и смеђе небо,
Ствари у покрету захваћене временом.

И друге очигледности, тако блиске,
Сваки покрет, сваки трептај.

Али још многи светови остају невидљиви,
А један од њих је наш: док између
Обала плутамо, желећи да дотакнемо
Сопствено постојање, живот свој,

И прозирнији и удаљенији од других.

Преузето са сајта: Ризница српска – књижевност , децемра 2010.


субота, 25. април 2020.

Нађа Ђоковић (1994), Ужице
















Диши

(Посвећено борцима)

Вини се, полети, мој соколе сиви,
од окова ноћи у светло се сјати,
ти удишеш живот свему што не живи
и радошћу купаш све оно што пати.
Крила су ти седа, а летови чедни,
зенице ти златне врховима ходе,
душа ти је извор свему што ожедни,
а дланови меки – пути од слободе.
Диши, ослободи пламенове страсти,
са земљице црне ка сунцу заплеши!
Најлепше ће летет тај што уме пасти,
најбоље ће знати ко уме да греши.
Сводове обоји коренима својим
и свуда где тренеш – зора нека сване!
Гласно небу реци: „Не, ја се не бојим
да живот што искри у мени сад плане!“

Искра

Око моје снено, ти зраку у сопству,
зеница ти звезда, рапсодијом сија.
Мој лабуде бели, крило у свем ропству,
од твојег ми бивства душа већма клија.
Сенко моје сени, мој пресвети гралу,
кроз руке ти теку сва спокојства моја.
Твоје лице даде оду моме жалу,
као сунце шуми плашт од златна кроја.
Од мириса твога, мој багреме бели,
цвета пуста земља, рођена у сени.
И што суза беше, то сад ме весели,
сад кад живот песме ти живиш у мени.

У шетњи са песницима

 Знаш...

Одувек је требало да ти пишем... Још од оног првог пута када си хармонијом дотакла моје мрежасте нити неразвијене душе. И учила ме да дишем... И како сам само лако одлазила од тебе тада, знајући да ћеш ме чекати.Опет и опет... Ваљда сам знала да смо све рупе ове прашњаве цесте пролазиле некако заједно, саме себи исувише честе корачале бисмо као једно, свака у своме – сада. И свакој је писана по балада... Свака је тражила своју сену. И колико год пута бисмо се окретале, не бисмо успевале да станемо себи на раме, да ухватимо сопствени корак, и будемо главне улоге скоро сваке драме: у чиновима кад је светлост прогутала мрак. Твоји су одласци још увек тријумфални: са достојанственошћу оног ко зна да се чека – корачаш... Је’н, два, три, два, два, три... Мени би остављала по три корака мека... И тако пола века... Ко зна ког века. О чекању тебе Деса ми је писала... И јесте лепа ова срећа коју сам чекајући дисала. Одувек си постојала. У грохоту његовом и њеном, у кораку свих пређашњих водича и свих ренесансних прича... У песми свих романтичара... На прозору Јулијином, у души Хамлетовој, као одговор на његову дилему – Бити. Постојати. Борити се и болети – Тебе волети. У Дучићевој дворани огледала: и даље у сваком боравиш по једна. Иако остајеш света, скоро недогледна...

Док јадала сам се Бећковићу, једном на кафи, он ми се насмеја и рече: „Шта ти је, луда жено?! Она ништа није имала, а све је било њено!“ И док сам ти немо корак 28 пратила, срела сам Диса – чежњом се огрнуо и још једну паклу обрнуо. Дуго је пре мене стајао под прозором твојим. Погледом ме питаше: „Да л’ се и ја бојим? Видех где је бледа светлост на завесе ти пала. Рука му на твоме зиду беше. „Па, Владе, њоме се и ја бројим. Њоме дишем и постојим. Али куда даље, брате?“ Зеницом заигра ка мени, заплесах кô у Микиној сени: „Где год њени кораци прате, где год ме води линија њеног длана.“ Кренух полако... И ево нас опет... Поред твога стана... Не би требало да овако касно стојимо близу – то је бар јасно.

„Ал’ од њене слике мени луди глава.“ Разумем те, брате, али тише причај! Она „Можда спава“. И данас је корачала глатко, изнад тла, јер и будна „спава изнад сваког зла“. „Црно је доба...“, Јакшић је претио, „и зао, врло зао час.“ Клону главом, очи баци на пут, док сопран иза зида даде нама скут: „Ал’ какав глас?! О, душе! О, мила сени! О, мајко моја! О, благо мени!“ Певала си славујима, поноћ те је љубила, и романтичарску рану си порубила. Тешки му беху кораци и поче убрзано да дише:„Црњански, каквом тугом твоје перо пише?“ „У тишини слутим да јој се ни имена не могу сетити никад више.“

Њено је име наше завештање, њоме се зове наше бивствовање. Под истим се прозором сјатисмо ко птићи – уметност је права на тебе наићи. Песма је наша огледало твоје и све ренесансне Монализине боје и сваки јад и радости што постоје и бисерне ноћи што се броје – све је Твоје. А ти си Песма, Инспирацијо света, а песма је вечна: и срећа и сета! 29 Браћа по перу Теби су ме водила, и све сам цесте са твојима сродила, да ти и данас име пишем, и да за љубав црвено дишем. И данас ти љубим скуте и славим ти песмородне путе:
„Санта Марија дела Салуте!“

Сепија

Гледала сам своја брда
наслоњена на небески јасен,
дишући живот подземне птице.
Гледала сам своје пољане,
чекајући девојчицу
да потрчи земљом плодном
а за њоме процветају лета.
Тишина и свемир...
Речити споменици
минулих детињстава.
На сваком је горела свећа
коју нико палио није.
На моје је зелене врхове
пала сепија. Похабани ваздух
који сада дишем злокобно
ме сећа на радост
и све фениксе мојих снова
који ми пепелом табају стазе.
Гледала сам како живот путује,
а ја седим под мојим јасеном.
Моји су возови остали
тамо где никог нема,
никог сем земље
која плаче
за маленим ђоновима
великих људи.
А ђонови све већи...
А људи...
Ех, људи...

Славуј

А ти чемер узе, као да га нема,
и из моје сузе – потече поема.

Ти мило ме гледа, а речи ми роди,
очима од меда сликаш по слободи,
коју сада носим у грудима птице,
и ногама босим сад остављам клице.

Ружичасто моје, моја хризантемо,
песме ми се роје док певаш ми немо!

Међ зенице меке желим да ти спијем
и са твоје реке радости да пијем.

Ти, пролеће моје, моја срно мира,
ноћима ме поје воде бога Лира.

Ти млеком ме купаш, а облачиш медом,
у ноћи ми ступаш с месечином бледом,
и већ зору видим на трептају твоме,
од спокоја бридим – нашла сам те, доме!

Ако пружиш руку, за тобом ћу поћи,
у твоју ће луку сви спокоји доћи.
Ти певај, не престај, мелодију пратим,
да дочекам смирај – да се теби вратим!

Уметник

Навикни се, увек ћеш бити сâм.
Шта очекујеш? Ти си уметник.
Певао, свирао, писао, играо...
Увек ћеш бити сâм.
Не можеш ми рећи да си срећан;
нико срећан није писао.
Не можеш ми рећи да си испуњен;
нико испуњен није певао,
нарочито не тако лепо,
ако ме разумеш.

Навикни се, увек ћеш бити сâм.
То је позив који си одабрао,
кад си у руке узео мастило,
кад си у глас донео песму,
у прсте клавир,
на папир стварност.
Навикни се, бићеш сâм,
јер другачије не умеш.
И бићеш тужан, ал’ узвишен,
ако ме разумеш.

ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ
О књизи И славуј запева – Доба свитања Нађе Ђоковић 
Да живи у неко старо време, на Нађу Ђоковић би се гледало као на миљеницу богова због бројних талената којима је обдарена. Нађа пева, компонује, рецитује, беседи и глуми, бави се уметничком фотографијом и пише.


четвртак, 16. април 2020.

Добрица Ерић (22.8.1936 – 29.3.2019)

ЧИКО ЈА ТЕБЕ ГЛЕДАМ С НЕБА
Чико, ја тебе гледам с неба
И видим те као на слици
Чико, ја сам онај цвет-беба
Који си убрао у Батајници.

Ја сам била она мала
Милица, што је задремала
У мамином загрљају
А пробудила се у рају.

Сад нисам она булка румена
Већ бели анђелак оне булке
Што гледа своје најдраже с неба
И види тебе… и твоје руке.

Мој тата се сада брије
А моја мама пегла пелене
Ја их видим и жао ми је
Што не виде и они мене.

Ено и моје розе ноше
И лутке што се смешила на ме
Кад су твоје зле тице дошле
И отеле ме од моје маме.

Тада сам се овде попела
С неком дечицом непознатом
Али бих много више волела
Да сам доле, с мамом и татом.

Да ти кажем још само ово
Па иди и заборави ме
Мама ће да ме роди поново
И даће ми још лепше име!

•У знак сећања на Милицу Ракић и сву децу страдалу у НАТО бомбардовању 1999.
године
Милица је рођена 9. јануара 1996. Убијена је 17. априла 1999. године. Имала  би двдесет четири године.

среда, 15. април 2020.

Матија Бећковић (1939)


СЛАВА ТЕБИ БОЖЕ

  Шта је скупа ово свеколико
  До општега оца поезије
  Његош

Алфа беше нигде а ништа омега
Кад си саздао сав свет ни из чега
Без игде ичег имо си од чега
Без игде иког знао си за кога
Без нигде никог сем себе самога
И оног теби једином знанога
Силом свељубећег слова љубљенога
Сетио си се свега и свакога
А кога год си на биће позвао
Већ си га по лику и имену знао
И онако како се развидела тама
Видело се како ствараш себе сама
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини.

Без претходника и истодобника
Без парбеника и саговорника
Без учитеља и без уредника
Без рецензената и предговорника
И без лектора и без коректора
Без пера папира трица и кучина
Оче слободног стваралачког чина
Без поетика калупа модела
Себе си узео за узор свог дела
И све што је свога лика угледало
Било је твоје верно огледало
Слава тебе Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Чим рече копно небо вода трава
Виде да је добро и да је реч права
И како си које слово прословио
Нови језик си изјезикотворио
И како си који слог изговарао
Нове светове си олицетварао
Змија и јабука и јаје и пчела
Прве су речи прешле и на дела
Твојим устима што је уречено
Дошло је у живот у реч обучено
И за ижицу си задњу од почела
Везао судбину целокупних дела
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Сило што океан чупаш из корена
И полажеш га себи пред колена
Слуша те сваки шум без поговора
Покоравају ти се и копна и мора
Као реч те није нико послушао
Нит си иком тежи задатак задао
Нит се умарала нит изневерила
Док је судбину своју испунила
Васељена се у речи зачела
Из ње се излегла сва небеска тела
И слава јој стигла до врхунца
И котур земље тера око сунца
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Све што је из твоје речи испливало
Видно и невидно велико и мало
Прва су певања над сказима сказа
И прве победе тачнога израза
Небеске воде и ледене горе
Непревазиђене су живе метафоре
Птице и кртице баште на дну мора
Стилске су фигуре твога песмотвора
А где си машти пустио на вољу
Изелени зелен по свом пустопољу
Где год је гребен над понором стао
Ту си се од речи и ти уздржао
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Свим што је бујало сјало промилело
Отпочео си своје стиходело
А боје звуци облици мириси
Младалачки су твоји рукописи
Пуж и паук су ти рана остварења
И непојамно смела поређења
Просјаји прострујци свитају разданци
Непроцењиви су срећни проналасци
Крила у јајету бисери у шкољци
Незаборавни су духовни погоци
Репови кљунови и кресте и ресе
Без премца ефекти акценти финесе
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Нема песништво већег искорака
Од размака између светлости и мрака
Клик белог орла и црнога коса
Сва симбологија твојега епоса
Плава месечина небеса бескрајна
И сва остала средства изражајна
Где је реч достигла своју праву меру
Узносећи славу невидљивом перу
И свака травчица широм земљописа
Само је факсимил твојега потписа
И све што је изнад и испод небеси
Доказ је да си онај који јеси
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Најпре си сажету у једном микрону
Ускладиштио целу васиону
А у микроновим микрон микронима
Венце васиона у васионима
Најмања честица је највећа планета
Где си сва сунца чувао сажета
Небо си смотао и у трун савио
И најситнији простран му је био
И ниси га ником из руку давао
Смањивао га и повећавао
Умивао га чешљао китио
Док си над песмом песму изнитио
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Кад је најдаље с најближим спојено
Прело је црно јаје ознојено
И трунчица се светла испилила
Изнад недогледних дина ништавила
А од твога гласа звука и имена
Зајапурила се тмуша неписмена
Гледао си своје речи испред себе
И оне су прво угледале тебе
Више но икад је у речима било
Нешто људско је из сваке вирило
Ништа живо није још пропискавало
Нити је пиле пропијуктавало
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Одувек постојиш пре света си био
И нико не зна кад си се родио
Из века векова кад те пут нанео
Глас се кроз глува пространства пронео
Да је будућност и здрава и жива
Да је далеко али да је има
Све живе душе ка њој си позвао
А куда да иду само си ти знао
Сада су само тражени јунаци
За задати живот по твојој читанци
Да смисао свега из ње гонетају
А смисао је да га и не знају
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Кресивом си човека у труд укресао
И од ребра му жену истесао
Јер није добро да човек сам буде
Самоћа је за Бога а није за људе
У прах од земље си наусто дахнуо
И у блато живу душу удахнуо
Пред којом свако знање одустаје
А почиње тамо где знање престаје
О њој не може нико ништа знати
Само песник је може назирати
Нико место другог не може живети
Ни причестити се ни исповедити
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Где год је која сукнула варница
Из твојих кошница и радионица
Отварала се нова позорница
Постављана натра и ствараоница
Где се плете везе преспаја преткива
Предиво великог твога наратива
Доводи у везу што се раздесило
Спаја што спојено никад није било
И пребацује све на ону страну
Транспоновану и ресетовану
Без иједнога труна сувишнога
С чунка и тоцила транценденталнога
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

За шестоднева си цео свет створио
Увременио и упросторио
Ал све једном заувек ниси обавио
Па оставио и заборавио
Него и даље ствараш и претвараш
И никад не стајеш нити се умараш
А зиданица што је изидана
Рукама љубави и чистих усана
Заглавним каменом није докончана
Ни под кров стављена за недељу дана
Нити та недеља седам дана има
Већ седам дана траје вековима
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини.

Од бића по твојој слици и прилици
Највернији су ти одливци песници
И где год се пламени поета родио
Себе си у њему још једном одлио
Све што си на својој нитри изаткао
Песничком си братству податкиво
Соколећи га да се оспољава
С тобом раменује горња надпевава
И од зачеља и од прапочетка
Све препочиње с твојег започетка
И нетремице држи вечну стражу
За случај да нешто имају да кажу
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Ниси научио ништа ниоткога
Ни подражавао никада никога
Нико пре тебе није реч рекао
Нити с мање речи више постигао
Славословио си и ниси престао
А Бог си остао и песник постао
Свет је твоја књига слика и прилика
А песме су дела незнаних песника
Што од створенога ново престварају
И од саздаоца пресаздавају
Свака песма има више аутора
У твојој о томе нема ни говора
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Од свих свемира бездана видика
Дубљи је свемир и бездан језика
А у језику сваког национа
Сви су језици и сва васиона
Створени због неког разлога и смисла
Као делови божјега промисла
А песнику је сваком отаџбина
Она непозната далека једина
Чији је грађанин једино и био
И никада је није напустио
Да не пева један цео живот једно
Већ да сви певају то једно заједно
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини.

Кликом на миша на почетку света
Започела је ера интернета
С највеће даљине њим си управљао
До задњег паука мрежу разгранао
У девет јама што се икад крило
Нико није знао који је свет стварни
Који дигитални који измаштани
Постоји ли свемир и земљина кугла
Или су скинути са твојега гугла
Довољно је једно слово укуцати
Па за час тили све тајне сазнати
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Само онај који иза свега стоји
Зна шта постоји а шта не постоји
Где је тачка стајна а где престоница
Ономе чије царство без граница
Има ли света  сем измишљенога
Свепочетнога од Беспочетнога
Свестворенога од Нестворенога
Да уђе у радост Господара свога
Сво благо испод небескога свода
Ода је у почаст песничких слобода
И док год буде било поезије
Ту је и њен Творац и онда кад није
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Алфа на почетку постаће омега
Суштина ствари и смисао свега
И биће песма и несмртно слово
Само оно што је модерно и ново
И неће нестати песме ни песника
Док год песник буде свирала језика
Да дописује књигу без страница
У песми над песмом над писцима писца
Смаком света су сваки час претили
А кад год је био нису приметили
А онај ко је веровао Сатани
И сам је био на његовој страни
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Где није нико песници су били
Све што није било то су запамтили
Ко год је сркнуо из свога корења
Зна да је стварање душа остварења
Светло нетамнело водо нечекана
Име неношено душо непредана
Ко хули на љубав и лепоту света
И кад има снаге не има талента
Нити је човек Господа створио
Нит је тајну живота открио
Зато ни Творца не може убути
Нит ће miglior fabbro ико други бити
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини