недеља, 25. фебруар 2024.

ИЗБОР ДЕЧЈЕ ПОЕЗИЈЕ

Захваљујући Друштву учитеља Смедеревске Паланке и Културном центру, као издавачима настала је збирка ,,Где руди тајна“, у част проф. др. Александра Јовановића. Сачињена је од песама ученика који су се одазвали на конкурс.

Стиже зима

Стиже зима, е па нека!
Одавно се на њу чека.

Да ће доћи, ја сам знала,
прва сам је дочекала.

На децу је зима љута
кад јој приђу без капута.

И да будем зими мила,
добро сам се утоплила.

Капут, капа, све ме греје,
да уживам кад снег веје.

Сташа Вељанчић, трећи разред
ОШ ,,Олга Милошевић“

Играчке мога деде

Данас постоје играчке многе:
коцкице, медведићи и аутићи.
Док је мој деда био мали,
нису се таквим играчкама играли.
У шуми и на зеленој трави
мој деда и његова браћа највише су се забављали.
Клиса и машке су се играли,
а замислите, телевизор и компјутер нису имали.

Димитрије Ђорђевић, трећи разред
ОШ ,,Херој Иван Мукер“

Дете

Дете мора да се пази
разуме и воли.
О томе нас уче
чак и у школи.

Мама, тата, дека, бака,
детету је потребна
љубав свакојака.


Хелена Ивковић, четврти разред
ОШ ,,Станоје Главаш“


Шта детету треба да расте до неба


Да би дете расло до неба
потребна му је велика нега.
Потребна му је љубав без стега
и игра пре свега.


Да би дете расло до неба,
пуно маште му треба.
Мама и тата да се воле
и другарство после школе.


Да би дете расло до неба
тако мало њему треба.
Да га волите и разумете,
то жели свако дете.


Дамјан Рајичић, пети разред
ОШ ,,Станоје Главаш“


Дарови живота


Замислите, децо, имао сам среће
да добијем Живот на дар.
Такав се поклон не одбија.
А шта је најлепше у животу?
Најлепше је што нисам сам.


Живот ми је даровао… сунце,
јутро, светлост, вече,
месец и чаробне звезде.


Замислите, децо,
добио сам на поклон и Облак.
Широко цветно поље,
иза поља шуму,
иза шуме, планину
на којој се Небо одмара.


И знате шта?
Могу све да видим, чујем, додирнем и осетим.
Замислите, децо,
могу да загрлим дрво.


Уз Живот сам добио најлепше
насмејане другарице у шареним хаљиницама
и другове који воле фудбал.


Стефан Стојковић, шести разред
ОШ ,,Олга Милошевић“


Божић – празник радости


Код нас празници
славе се често,
али Божић у мојој души,
заузима посебно место.


У цик зоре ране,
полажајник у кућу долази,
док бадњаком ватру џара,
укућанима лепе жеље пожели,
негује се тако традиција веома стара.


За божићним ручком заједно смо сви,
весели, зрави и радосни,
док мајка мирисну чесницу доноси.


Свако од чеснице добије део,
а најсрећнији је укућанин онај
ко добије новчић сјајан и бео.


Зато сви Божић волимо
и у сусрет њему журимо.
Нека нам овај празник донесе
мир, срећу и здравље,
то нас учи наше православље.


Лазар Шапић, шести разред
ОШ ,,Олга Милошевић


Црвене чизмице


Ми смо две заљубљене, гумене, црвене чизме,
купљене у Нишу,
да би несташној Неди служиле за кишу.
Неда често шета и када киша пада,
не би ли срела Сашу,
најлепшег дечака овога града.


Навуче нас на ноге, па само шљапа, гази плитке воде,
а када се појави прелепи Саша, она право у бару оде.
Увече, док Неда о Саши сањари,
ми смо обичне ствари.


Њена мама нас опере
и употреби мирисне шампоне,
па смо лепше и слађе од сваке бомбоне.


Ујутру, кад нас Неда поново види,
сва срећна нас зграби, на ноге навуче,
јер зна да је велика љубав наша,
а њена симпатија је један прелепи Саша.


Сандра Кристај, осми разред
ОШ ,,Олга Милошевић“

Шта је са њом

Мама и ја смо стално тату исмејавали
и говорили како ће му стомак пући,
уместо меса, салате давали
јер је био најдебљи у кући.

Забранила му је мама и слаткише
зато што они гоје највише
и терала га стално вежбе да ради,
а он је кукао да ће црћи од глади.

Ал' задњих месеци, мама једе све од реда,
на своју линију уопште не гледа,
а тата се њеном дебљином поноси
и јела по наруџбини јој доноси.

У мојој глави сада је збрка, лом,
уопште не знам шта је са њом,
стомак јој је све већи и већи,
ако овако настави и тату ће прећи!

учитељица Благица Живковић
ОШ ,,Вук Караџић“


понедељак, 29. јануар 2024.

ПЕСНИЧКИ МАРАТОН У ПАРАЋИНУ

                                                                 Јелена и Катарина

Демитологизација
Јелена Меселџић Хаџи-Видановић

Годо је стигао
На силном вранцу
Са узенгијама од жеженог злата
Владимир и Естрагон су се разишли
Један погнуте главе други у чуду.
Испод њиховог дрвета најмудријем
Међу нама
Послужена је млака вода у прљавој чаши
А он се Хадовом кочијом око поноћи
Ишуњао из древног града.
Заратустра се причестио
И замонашио
Јуда је купио вилу од три стотине квадрата и
посадио маслину
Само је Мајстор задовољно чешкао лево
уво
Гледајући како на свим трговима света
каменују
Изнова
Марије Магдалене
Како су вриштале
Од смеха.
И све то
У оној једној секунди
Када се Господ правио
Да дрема…

Награда ,,Венедикт Цреповић“


Не стишавај ме
Катарина Ковачевић

Пре тачно четрдесет година
регрутовани смо за живот овде.
Овде где су шуме старих стабала,
где су реке ракије
и окамењена традиција.

За пут дали су нам по парче хлеба и књигу с правилима,
коју су писале униформе, одоре и народне ношње (баш свако),
руку ојачалих од пушке, скиптара и грабуља.
Правила понашања за нас још немуште,
који смо учили да читамо из издиктираних речи,
који смо своје гласове вежбали на песмама
што славе борбу и страдање.
То певање било је мучење младих душа,
за коју годину потпуно анестезираних инјекцијама
беде, наређене тишине и морања.
Увек тог проклетог морања,
што нас је хватало за шије и вукло нас на земљу
кад су нам расла крила.
Колико је само болело док су нам их секли,
али унутра, болело унутра,
јер смо знали да сву снагу сад морамо да бацимо у Саву.
Баш тамо да бисмо патили док гледамо како полако одлази у неку туђу бару.

Уместо да полетимо учили смо како да пузимо кроз муљ,
за који су рекли да је лековит, да нас јача.
Ојачао је само нашу жељу да и сами постанемо муљачи у блату
које нам је порасло већ до препона.

Ипак, нисмо постали ни то!

Јача је била наша музика,
са звучника који никада нису пропустили
ништа што личи на химну.
Наше ноте ван нотног система,
ноте чија имена имају много више од два слова.
Свака је настала од плача, оргазма, дреке и шапата.
Јачи су били наши стихови у љубавном споју са псовкама.
У кошуљама рашивеним бранимо своју ноћ.
Тако је то: кад си танко обучен одебља ти кожа
и твоје је тело сада пећински зид -
- црташ по њему своје жеље и пороке,
да их испуниш и отелотвориш.
Тако је то: они што мало лете имају јачи глас.
Зато ме не ућуткуј више.

С ружама у наручју идем онима који су се борили без оружја.


Награда ,,Мирко Бањевић“

На двадест деветом песничком маратону, који је одржан 28. јануара 2024. у Параћину, којем је присуствовало преко шездест песника из Прокупља, Бјељине, Лознице, Београда, Крагујевца, Сокобање, Смедеревске Паланке, Лесковца, Крушевца, Сталаћа, Милошева, Багрдана, Јагодине, Ћуприје и Параћина. Са екипом Књижевног клуба 21, песма ,,Демитологизација“, Јелене Меселџић Хаџи-Видановић, освојила је награду ,,Венедикт Цреповић“, а песма ,,Не стишавај ме“, Катарине Ковачевић награду ,,Мирко Бањевић“.


 

понедељак, 23. октобар 2023.

МИ НА 66. БЕОГРАДСКОМ САЈМУ КЊИГА КОД АЛМЕ



Најлепша остварења са XXII конкурса за најкраћу кратку причу

     Јованка Бељански

     ПРОЗОР

Предуго сам заточен у соби. Око мене су само зидови. На њима иста боја, исте слике. Они тврдокорни у ћутању, једноличности и равнодушности.

Четири зида.

Ништа се не мења.

На једном зиду су врата. И она доприносе монотонији. За мене представљају правоугану, равну плочу.

Додуше мало наде нуди квака. Она би могла да буде могућност изласка и спас. Али треба је стиснути и отворити врата.

У мени се замрзла иста мисао, исти осећај, исти закључак.

На другом зиду је прозор. Мами. Дозива. Прилазим му и склањам завесу. Нервозно, скоро грозничаво га отварам. Свеж ваздух ме опија. Осећам снагу у сваком мишићу, дисање је равномерније, срце мирније куца.

Тишина и мир трају неко време. Кроз прозор видим пут. Он благо савија, прави окуку. Украј пута неколико стабала багрема и један јасен.

Даље од пута, у комшијином дворишту царује високо, моћно стабло ораха. Издигло се и доминира у простору. Чини се да се не устеже, нити плаши да додирне небо.

На дрвећу се лишће игра. Лагано, скоро ритмично. Као да плеше.

Осећам се препорођеним. У даљини чујем гласове. Не разазнејем речи, али то није ни важно.

Довољно је што препознајем да су људски.


Љиљана Милосављевић

ОДАВДЕ ДО ВЕЧНОСТИ

Окрећем последњу страницу романа. Сунце одскочило. Е, да ми је... вољена душа да

донесе осмину бурека са сиром, пољуби и скува кафу, па нека настави да спава.

Одлазим по бурек. Попићу и кафу. Нека спава. Можда ме сања.


Светлана Нешић

ДАН

Сив. Тмуран. Суморан. Светао. Нов. Другачији. Весео. Чаробан. Дат нам на дар и... другима дарован.


Зоран Тодор

ЈУТАРЊЕ НОВИНЕ

После несвакидашње ноћи седимо у једном београдском локалу, прелиставамо новине, ја културни додатак, а ти остатак Политике.

Као и обично, врхом прста са изгрицканим ноктом размешташ редове.

Замишљам како покрећеш усне док кроз излог посматрам део улице према Калемегдану и обрис девојке која бледи и нестаје ношена звуком свог гласно прочитаног имена.

Остао је само одјек изнад столова летње баште кафане, међу којима препознајем поједине ликове несвесне да више не постоје.

Записујем на маргини странице: Углавном непознати, сви сакупљени са последњих страница, из рубрике: читуље


 

среда, 5. април 2023.

ЖУБОРИ СА МОРАВИЦЕ 30



Друга награда

Драгана Ћатић

ОБИЧНА ПЕСМА О ОБИЧНОМ КРУГУ


У том кругу исписасмо себе

(концентрични се кругови уплетоше),

ал' остаде питање да у ваздуху виси,

у простору између твог и мог погледа –

шта је још остало од некадашњих наших жеља,

шта од снова које разменисмо

за реалне животе,

и како то за кратко време

истрошисмо снове и радости

кад требало је да постану

камен-темељац за заједничко наше сутра.


Исцртасмо круг,

ал' концентрични кругови забеласаше

у простору између твог и мог погледа

и остадоше у сећањима –

као песма!


Трећа награда

Србијанка Јелић

ЛИЛИТ


Са роговима

и стрелом на врху репа

боговима супротстављена

протерана од себи равног

изгнана и проклета

хода по тамној страни месеца


Познајеш је

Познајеш и себе

у њој

када погледаш

са друге стране огледала


Не боли те њен мрак

свепрожимајући

не боли те ни њена глава

њене мили

њен бол


Болиш самог себе

у њој


У Зборнику


Милко Стојковић

МОЛИТВА НАЈЧИСТИЈЕГ


Не бих ја,

поштовани жири,

плајваз и артију да арчим

не бих стихоклепаније знао такво да срочим,

макар у своје срце морао да ускочим.


Не бих ја,

умео ни знао,

да песму о љубави такву да слијем,

макар све од себе дао,

па ево доведох жену коју волим,

да ви овде озваничени стихотворци

и за лепоту првоборци,

дате о њој среучни суд,

не умем ја ко песма да певам,

а љубав је она около свуд.


Ми се волимо без сагрешења,

у нама вру само жеље и хтења,

ми се рукама нисмо такли,

а све у нама титра,

од нежних речи даље нисмо макли,

посвађани као бор и јела

на два брда суседна,

два суседна села.


Наши су греси безгрешни,

очишћени као речи љубави у песми,

прочишћени кроз молитве најчистијег

и само жубором теку

као воде потока планинског најбистријег,

у нама тек мами мирис пупољком

још процветало све није,

ми се даљином хранимо и бољком.


Овде, ето ту,

има белег на стомаку,

лево, мало ниже,

у сну га видех, светлуца у мраку,

мени намењен и суђен,

па због њега сад идем

помало блескаст, помало слуђен,

белег,

позивар речи благих, путоказ,

из њега разлива се сав мој

стихозбор и стихоказ.


Поштовани суде лепог и нежног,

озбиљних лица и речју строгом,

ја овде као сведок стојим

да потврдим

да послата ми је анђелом или богом

као мелем

да поново ни из чега никнем,

да постојим.


Нас тек љуљају далеки мириси омаме,

тек допиру нежни титраји и пролећа зелени дах.

Још се у нама понека хтења и жеље сраме

и уз сво пригрљење благи страха страх.


На вама је сада,

суде часни,

да не судите законима

но речју песничком тихом

и ову жену прогласите

најлепшим љубавним стихом.


Љиљана Милосављевић

ЧУВАРИЦА СЕНКИ


Да ли сам ово ја

ако има тебе

има и нас


Не бих на сенку

да ти згазим

корачам пратим је

играмо се у трајању

она и ја


Ни у око не даш

да залутам и осмех

о твој поглед окачим


Мисао ти као голуб

небу најближа

између два трептаја ока

уобичајено нестајеш

а сенка ти на моме длану


Влада Илић Тушаковић

ДВА СТАРЕ ЉУБАВИ


Сретнемо се ненадано

Кад смо већ дозрели

Гледамо се као нарнџа и лимун

Непроменљива вредност детаља

Као сушна испуцала земља

Из дубоког грла као из бунара

Извлачи се хладна реч

Прва лапавица давног снега

Неки танушан конац небески

Провлачи се скроз бело

Недирнуто платно

Обнављамо ону исту

Дубоку тишину

Укрштамо трагове сећања

У вртложна времена

Тонемо у згрушане сиве облаке…


Њено лице пекло

Као старо сунце

Очи показивале тужни правац

Падала сива светлост на борове

Спуштао се као завеса

Топли дим сумрака

Није хтела да слуша стих

Ни акорде спржене траве


Остао жар на мојим јагодицама

Румена пара њене косе

Губила се кроз танки шум лишћа

Извлачила се танушна и мека

У неки тамни оквир

Скривеног значења


Одлазила је и долазила

И ја такође

А није било сукоба две љубави

Него шта је?


Можда само иста

Мрежа којом нас још до дана

Данашњег лове старе успомене…


Ана Ђурић Марјановић

AMORE DELLA MIA VITA


Тражим те међу изданцима на промрзлим гранама

које чекају сунце,

у корацима заљубљених који не воде никуда,

у погледима који би били инспирација теби песнику.

Тражим те незнаним путевима

који се преплићу са стварношћу на јави и у сну

подједнако уснула, подједнако будна.

Капљом надања да ћу те наћи заливам сећања.

Ти си облак који напаја прашуму осећања,

ветар који се протиње између мисли

до аритмичног откуцаја срца.

Постојиш као сенка некадашње мене,

у мени садашњој као подсетник да стварност

не брише ништа упркос животу.

Гранаш се и растеш,

цветаш и када од студи мрзне

заостало зрневље после жетве

којима се хране изгладнеле птице.

Миришеш као јасмин у пролеће подједнако мој,

подједнако ничији,

мени и свима.

У сваком ми ожиљку дишеш, у инат олујама,

у инат теби, мени и свима,

у недовршеним круговима чежње

одавде до вечности.


Србијанка Јелић

ПЕСМА БЕЗ ПРАВИЛА


Не познајем та песничка правила

када ти стихове пишем…

Ни десетерце, ни осмерце…

То ми личи на казнене ударце.


Реч тражим…

Она тражи мене за

неисказано

неопевано

неизречено…


Ту је,

на врху језика…

Или срца?

Да је испљунем уснама

или ишчупам прстима?


Коју реч да измислим

да не звучи као клише

отрцано

и похабано?


Коју?!

Којом речју се описују

Они које зовем

не-мојим?


Драгана Ћатић

КОРАКОМ ПРЕКО ВОДЕ


Сигурним кораком преко воде

тешко да се може –

залеђено зрцало

ноге ломи.

Ипак, жеље се у нама упорно множе

и као пегице сунчеве

у мозаик се посложе

за тили час,

затитрају као велика зена,

топла, женска.

Радост снажно заплива

док ишчекујемо дан

када ће из наших тела,

упркос свему,

израсти руке и ноге

јаке и дуге,

толико јаке да и себе, и друге

из тамног вилајета жеља извести можемо –

кораком којим се,

зачудо, лако ходи преко воде.


Драгана Ћатић

БЕЈАХ И ЈА МЛАДА И ЗАЉУБЉЕНА


Као јесења ова киша ромињам,

песмом призивам сећања

и разне дрангулије мотају ми се по глави.

Слутим:

само један је драги лик,

његове очи плаве,

утиснут остао заувек –

печат којим оверих писмо

послато у будућност;

залог љубави.

Сведочанство да и ја бејах некад млада,

млада и заљубљена.