уторак, 23. мај 2017.

АЛЕКСАНДРА БАТИНИЋ (1993), Азања (Смед. Паланка)


















РЕКВИЈЕМ

Сва наша чињења
и разчињења,
у еолском, бледом муљу
оставиће неки траг...

И зар ће неко
једног дана знати
души очи раскопати
прашинчити и гатати
што смо се с ветром и змајем
обесно, лудо играли
посрнули лажном надом
да смо вечни, па заспали...

И хоће ли препричати
извоштени, шупљи, нем
De gloriae mundi
тужни реквијем...

Да ли ће желети, умети неко
између тринаестог ребра
и сребрног зуба
да нађе голуба,
или се само шести прст броји
код оних што су весели, будући
али никад наши,
и никада моји.

Да ли ће знати изгрцати
извоштени, шупљи, нем
De gloriae mundi
дуги реквијем...

И хоће ли препознати
градинари бивше кости
све радости и пакости
и грехове опрости,
све што беше злато, блато
блажено што снива испод папрати
у бескрајном је кругу
искупљења душе
којом Земља, добра мати
свако раз на аз врати.
г
Да ли ће моћи прећутати
извоштени, шупљи, нем
De gloriae mundi
вечни реквијем...

СЕЛИМИР РАДУЛОВИЋ (1953)


САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА О ДОДЕЛИ НАГРАДЕ
ЂУРА ЈАКШИЋ

За најбољу песничку књигу објављену на српском језику у претходној години за књижевну награду Ђура Јакшић, у организацији Народне библиотеке Ђура Јакшић из Српске Црње, која се додељује 32. пут, пристигло је деведесет (90) песничких наслова.
У ужи избор за књижевну награду Ђура Јакшић ушле су следеће књиге:
Селимир Радуловић, Сенка осмог еона, Културни центар Новог Сада
Јасмина Топић, Плажа несаница, Културни центар Новог Сада
Ђорђе Кубурић, Песме из дворишта, Повеља, Краљево
Драган Јовановић Данилов, Говорити с водопадом, Повеља, Краљево
Лидија Ћирић, Кабаница за сузе, ИК Роом продукција, Београд
Жири у саставу Милош Латиновић и Милан Мицић донео је одлуку да 32. књижевна награда Ђура Јакшић, за најбољу песничку књигу објављену на српском језику, у претходној години, припадне књизи Сенка осмог еона Селимира Радуловића у издању Културног центра Новог Сада.
У песничкој књизи Сенка осмог еона Селимир Радуловић показује снажан песнички карактер и химнично-молитвеним тоном трага за смислом, указујући, истовремено, на дехармонизовано и фрагментисано биће савременог човека. На трагу заветних путоказа (Свето писмо, Милтон, Његош, античка лирика, Хелдерлин, исихазам), овај аутор је прегнуо да отвори најтежа и најскровитија питања наше егзистенције. У поезији Селимира Радуловића осликава се свет као јединствена и нераскидива целина, осветљена и обликована у бескрају времена, облика и стања, у безброју укуса, мириса и боја, где је све једно и све бива и у којем човек приступа Божанском, својим посезањем за њим, својим утапањем у биће Творца којем и припада.
Неспособност савременог човека да један у другоме препозна дарове, да појми целину, слојевитост и вишебојност трајања чини од савременог човека усамљену и уплашену појаву. Поезија Селимира Радуловића, у књизи Сенка осмог еона, трага за чистим и светлим просторима, за местима где се греје озебла душа, за простором где се ствара свет, за капљом која садржи тајну првог почетка.
Свечано уручење награде одржаће се 2.јуна 2017. године у Српској Црњи.

недеља, 21. мај 2017.

Бојан Јовановић (1950), Ниш

Једро

И без мене
довољно је срећних
јарбола у граду.

Подобних
за све заставе.

Развијорене
и избледеле од сунца.
Белином дозивају и моју
коју нисам подигао на време.

Сада се предајем
варљивим сећањима.

Расцветалим
усред зиме.

Попут сувих грана
окићеним старим новинама.

Пркосним одрдницама
у речнику промашених судбина.

У оскудици обележја
простирем своју кошуљу.

Олујном ветру
околини се повинују чаршави.

Она се држи за конопац
и на леђима завезује рукаве.

Камено младунче

Узлетео сам
када ми је са срца
пао камен.

У висинама заборавио
одакле сам дошао.

Без одговора на питање
зашто сам ту, одозго сам се
брзо вратио.

Тражећи свој камен
у јајастом
нашао сам га облику.
Сада дозивам истрајну птицу
која над мојом слабошћу кружи
да слети на њега
и излегне ми камено младунче.

Часопис ,,Кораци" 1-3/2017.





четвртак, 11. мај 2017.

САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА О УЖЕМ ИЗБОРУ ЗА НАГРАДУ ЂУРА ЈАКШИЋ














Пет песника у ужем избору

Тридесетидруги пут се додељује наградаЂура Јакшић, за најбољу песничку књигу на српском језику објављену у току претходне године у организацији Народне библиотеке Ђура Јакшић из Српске Црње. Награда ће бити уручена у оквиру 56. дана Ђуре Јакшића - Липарских вечери, 2. јуна у Српској Црњи. Добитнику припада новчани износ у динарској противвредности од 1000 евра, као и диплома.
Награди Ђура Јакшић, као једној од најугледнијих награда за савремену српску пооезију, доприноси и дело песника којима је претходних година припало ово признање од Љубомира Симовића, Рајка Петрова Нога, Војислава Деспотова, Новице Тадића, Радмиле Лазић, Милана Ненадића до Душка Новаковића, Матије Бећковића и Цере Михаиловића...
На трећој седници, одржаној 11. маја 2017. године, жири је (у саставу: Милан Мицић, Милош Латиновић и Јован Зивлак - председник), након разматрања наслова који су пристигле на конкурс (разматрано око 100 наслова), донео одлуку да предложи следећи ужи избор:

Јасмина Топић: Плажа несаница, Културни центар Новог Сада; Лидија Ћирић. Кабаница за сузе, ИК РРоом продукција, Београд; Драган Јовановић Данилов, Говорити с водопадом, Повеља, Краљево;Селимир Радуловић, Сенка осмог еона, Културни центар Новог Сада и Ђорђе Кубурић, Песме из дворишта, Повеља, Краљево.


Жири је закључио да је прошлогодишња песничка продукција била разноврсна и да су поезију у највећој мери подржали некомерцијални и алтернативни издавачи. Посебно место у томе имају Културни центар Новог Сада и Повеља из Краљева.
Жири је разматрао прва издања књига, у складу са Правилником о награди, посвећујући пажњу песницима модерне језичке осетљивости, сложене перцепције стварности и језичких гестова који напуштају овештале видове певања. Жири је тежио да уважи доприносе који су заступали аутори пишући о аспектима савременог света, истражујући сложене модусе културе опстанка и тежећи да поезију разумеју као динамичку потрагу за новим изражајним могућностима._Жири је тежио да да подршку песницима који не следе језик као сентимент овешталих сижеа, него сложене гестове и драматизације, иронију и патос нарције која евоцира посебне стварности времена и његове постисторијске ефекте.
Жири ће саопштење о добитнику награде предочити јавности најкасније до краја маја 2017. године. Свечано уручење „награде, одржаће се 2. јуна 2017. године у Српској Црњи.
Жири награде Ђура Јакшић у саставу:
Милан Мицић,
Милош Латиновић,
Јован Зивлак, председник

недеља, 07. мај 2017.

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ (5. јул 1928 - 6. maj 2007.)


















Добро је бити жив

И онда
Кад то отприлике значи:
Дисати само
Полако,
Имати очи,
Чути влат.
Добро је бити жив
Па ма и тако:
Све је тихо,
Срце ћути.
(Место њега куца песма:
Тихи сат.)

Живот

Tу више нема бега
Свет је затворио круг.
Па нека и биљка
И птица
Буду као човек
Друг.
И грана већ да постанем
Моје би лишће мислило.
(О не би се само у јесен
Крваво злато
Лило.)
У камен да се претворим
Већ не бих нашо заборав.
Био бих на обали једини
Камен замишљен
И плав.
Ту више нема бега
Живот је склопио круг.
Па нека и брег
И сутон
Буду као човек
Друг.

четвртак, 13. април 2017.

АЛМА - кратке приче чланова Кк21

26
Илија Веселинов
ПЕРА КОЊ
 
Сићушна, спечена старица у црнини, жустрог корака, бритког језика. По цео дан прича, а живи сама. Рекао би неко: полудела у тој самоћи. Или је можда полудела кад јој је кућа била пуна чељади. Кад погледаш преко зида, све ти је јасно. Старица разговара са кокама, а свађа се са петлом.
Шта се дереш, коњу један?!
Коњу један, чујеш шта ти кажем?
Црк’о, дабогда, коњу један!
Док је петао био пиле, звао се Пера, а сада је Пера Коњ. Почео и мене да нервира. И све више ми се чини да то намерно ради. Гледам преко зида, једе са кокошкама. Кад ме спази, прекине да кљуца и почне да кружи око
кока, гиздав, самоуверен и само виче: кококо, кококо! Као да се мени обраћа. Као да хоће нешто да ми каже. Ако не обраћам пажњу на њега, скочи на зид и тако снажно кукурикне да ме пресече по стомаку. А гледа ме право у очи. Опрости ми, Боже, некад ми се учини да ми се смеје. Просто тера неки инат. У последње време, откад живим сам, често се пробудим ноћу, па ми се чини зове ме неко. Ослушкујем тишину, а затим потпуно будан чујем: Пера Коњ кукуриче и као да изговара моје име! После, наравно, не могу да заспим. Буљим у плафон. Чекам да сване и свашта мислим. Не мислим никад шта ћу сутра да радим, где ћу да
идем, ко ће да ми дође. У ствари, почео сам да мислим уназад. Видим децу, унуке, шталу пуну коња. Видим покојну жену како испраћа децу у школу и како ручамо сви заједно кадa се деца врате. Не само да је видим, него је и чујем. И све тако уназад, низбрдо, до прашњавог сокака, босих дечјих ногу, до болног сећања на детињство. Свитање ме прене. Онако занесен изађем у двориште да мокрим. И таман почнем а онда ме пресече крик. Звезде се ускомешају, месец најежи, поцепана тишина затресе прљава прозорска окна. Пера Коњ на зиду. Као да ме је ту чекао целе ноћи, а можда и јесте. Кукурикне само једном, тек толико да се зна ко кукуриче а кога мучи простата. Временом све мање ми је сметало Перино задиркивање. Чак сам, лежећи у кревету, чекао да ми се јави. На крају, нећу да кажем да сам му се дивио, али поштовао сам га, а он је престао да обраћа пажњу на мене.
Бар да је Пера мој па да ја имам са ким да се свађам.

112
Љиљана Милосављевић
ЗИМСКО РАЧУНАЊЕ ВРЕМЕНА 
 
Сви причају, некад се боље живело. Да ли ме сећање служи, нисам сигурна. Знам једино да сам свашта лепо заборавила у жељи да избришем ружно. Али дана своје удаје се сећам.
У селу шатор, зимско време, споља обложен сноповима кукурозовине а унутра бубњара. И топло свима, да ли од јела, пића и музике или је тако било, ко би га знао. Свекар продао јуне, купио за снаху бунду, син мајци нови капут. Венчаница сашивена од материјала купљеног на метар. А фотограф, младожењин колега. Фотографије црно беле, да су бар нешто. Да је човек данас жив, видео би и сам.
А шта имамо и да гледамо. Многи се преселили на онај свет, неке само ми препознајемо. Од дарованог новца смо после платили музику и остало што је зафалило. Печења, вина и ракије је било и претекло. Можда би и мање остало да се уобичајено није нашао рођак кавгаџија, бог да му душу прости, да у ситне сате разјури.

178
Милко Стојковић
ГРУДА 
 
Доле Знепоље. Изнад, Вртоп у магли. А између се прострла Груда. Нигде тако не мирише мој жал као на Груди.

184
Зоран Тодор
МИРИСИ 
 
Не завидим надолазећем дану који не мари што, и
ове зоре, трепавицама с чаршава пребирам мирисе.
Ауром врхова прстију опипавам их као жену док
ти већ журиш кући мужу.
Дан је све опаснији и гушћи.


среда, 22. март 2017.

Одржана Годишња скупштина Кк21

На редовној Скупштини Књижевног клуба 21, која је одржана у понедељак 20.3.2017. год. у нашој просторији, уз присуство већине чланова клуба, после сумираних резултата у протеклом периоду, једногласно је одлучено:

Мирослав Јозић, Председник Скупштине

Управни одбор:
Милош Сакић, председник
Љиљана Милосављевић, секретар
Илија Веселинов, члан
Мирослав Павловић, члан
Милко Стојковић, члан

Живомир Стевановић, благајник

Чланови Надзорног одбора:
Надежда Михајловић
Милован Петровић
Желимир Стевановић

Том приликом смо се присетили и многих пријатеља који су нас подржавали, свих ових година (16.3.2009. - 20.3.2017). Хвала свима. Овај дивни плакат нам је између осталог даровао Петар Декић. Користили смо га разним поводима... Хвала!
,,Јер тамо где је љубав никад није мрак"- Иво Андрић