субота, 14. март 2020.

СЕЋАЊЕ (2010-2020)

Постоје људи који кад оду, оставе упаљену бакљу духа. Људи ван времена и ван простора.
Ове године навршава се двадесет пет година од смрти Милутина Срећковића, двадесет година др Предрага Бајчића, једанаест година Боривоју Вукомановићу, девет година Ђорђу Радовићу, пет година Радославу Мићи Ђорђевићу и годишњица Надежди Михајловић.
  
МИЛУТИН СРЕЋКОВИЋ (1934 – 1995) професор српскохрватског језика, књижевности и лингвистике у Паланачкој гимназији. Шездесетих година огласио се као књижевни критичар, а од почетка седамдесетих па надаље, читаве две деценије, све до смрти, налазио се у самом врху српске књижевне критике. За живота је објавио две ауторске књиге есеја Критички профили (1977), Наслови и значења (1980), монографију Драгиша Витошевић – оглед из антропологије успомена (2004). Немирења – поводи и прилике (2005) су последња књига коју је приредио за штампање. Она је његово завештање Паланци. У рукопису је оставио још десет књига есеја и антрополошке прозе.
  
СУОЧАВАЊА, есеји и чланци:
ИЗНУДИЦЕ У МОРНОЈ НОЋИ
(из есеја ,,Записи о критичном мишљењу“)

Морални дигнитет књижевне критике

Хулио Кортасар каже без двоумљења: ,,Увек је лакше бити храбар него бити човек“. Залагање за моралне норме које регулишу однос појединца и друштва, у којима је сублимат тих односа постао начело утврђено низом обичајних и законских упута, прописа, забрана и казни, у толикој мери улази у ентитет људског бића да се не може сравњивати са оном врстом храбрости, поготову оне која у свој активитет улаже живот (што је један од очигледних доказа инфатилне психоемоционалне структуре личности), а да мије заснована на сужењу свести и одсуству маште. Напротив, храброст човековог моралног поступања произилази из интегритета људског бића као његов манифестни вид, она је увек праксеолошки тренутак свести којом се потврђује целовитост природе људског. Храброст човековог физичког бића и храброст човековог моралног бића, дакле, разилазе се у својим битностима. Прва је резултат сужене свести, друга настаје из најдубље конзистенције те свести.
Зато се питање дигнитета књижевне критике не проблематизује као питање личне смелости њених протагониста у свету реалности са којом се не служи, чија изопачења настоје да открију и разоре. Мислимо на ону врсту моралне храбрости која брани право књижевне структуре на сопствени став и чин, борећи се против свих забрана човековог залагања за личне и друштвене слободе, тражећи да поданике пресади свет грађанског дигнитета и да стваралаћки разлог живота стави изнад сваке окамењености бирократских ограничења и слуганског менталитета. Самоостваривање човека мора постати најважнији задатак сваке државне и друштвене заједнице, јер ако она у том самоостваривању не налази разлог и сврху свог постојања, онда је света обавеза критичког мишљења да своју суштину и своју праксу изграђује на праву човека, а не на праву сила која настоје да га подреде. Поготову  у ово време,  које је  дало превагу  идеји човечанства над човеком, а потом почело да мрзи тог човека – како је својевремено приметио Достојевски, антиципирајући савремене утопије и заблуде, деградације личности и застрашивање свести.
Књижевни критичар, без обзира на језик којим се служи и непосредне друштвене околности у којима живи, мора да брани своје право на испољавање властитог става, на достојанство свести која се залаже за универзалне вредности књижевне уметности. Ако отпори критичког мишљења свим настојањима која желе да сломе не прерасту снагу тих настојања својом моралном храброшћу, књижевно дело неће бити само обезвређено а његов аутор понижен – биће побеђено и згажено човеково исконско право да ствара свет по мери својих виђења и сновиђења, јер ће његову чежњу за космичком пројекцијом свог бића победити реалност конкретног, најсуровија реалност у историји људског рода. Борећи се за садашњост своје мисли и чина, свест критичара се бори и за будућност своје прошлости, и за прошлост своје будућности. Морална храброст уметничке процене књижевног дела не сме ничим бити угрожена: ни аутоцензуром, ни страхом од репресивних мера кривичног закона, ни приземним жељама грађанског и политичког естаблишмента – књижевни критичар мора имати храброст као онтолошку претпоставку својих професионалних сазнања. Та храброст, како рекосмо, произилази из његовог моралног става према времену у којем живи, чије границе мора да прекорачи како би га видео са одстојања, јер је у његовим границама неослобођен за узлет мисли. Оно што гледамо можемо видети само из тачке која је изван гледаног. Нема праве књижевне критике без слободе књижевног критичара, као највиталније категорије његовог бића и става, (При том не мислимо на Хегелово одређење слободе као свесно прихваћене нужности – мислимо да свака слобода, па и слобода критичког мишљења, не пристаје на нужност, већ се потврђује њеним укидањем.) Морални дигнитет књижевне критике је, пре свега другог, израз свести која брани садашњост од слепила њених савременика. Јер ,,ко је видео садашњост, видео је све...“, како рече римски цар – философ у II веку наше ере, у својим меланхолично – стоичким размишљањима о људској природи, у делу ,,Насамо са собом“.
 
ПРЕДРАГ БАЈЧИЋ  (1936-2000), објавио песничке збирке: Зови ме именом ветра (1972), Зов сунца (1976), Славуј на откосу (1980), Челом према земљи (1981), Вашарлије (са Владом Илићем, 1982), Огањ кише (1986), Птица у лобањи (1992), Зов духова, збирка приповедака (1984), Жетва на оглавку, новела (1997), Лавеж смрти, роман (1998), Богданово ратно раскршће, роман (2000). Био је члан Удружења књижевника Србије.
  
КОМЕ ЗА ИНАТ ЛЕОНТИЈЕ ИЗ ТРНАВЕ

Леонтије из Трнаве
Не даде врани преко њиве
Ни комшији преко плота
Ни псу преко прага
Ни жени из авлије
Тај Леонтије из Трнаве
Не даде просјаку за душу
Ни богу за тамјан
Ни попу за водицу
Ни столару за столицу
Само за земљу давао
Леонтије из Трнаве
Па до гроба дотерао
Сад му вране преко гроба
И пси му око гроба
Нит му жена на гроб
Нит му попови на гроб
Нит му комшија на гроб
А Леонтија баш брига
Што му нико на гроб
Што му врана преко гроба
И пси око гроба
Њему лепо
Што му земља притиска леђа
Што му време развлачи кости.

СТАНИЈА КЋЕРКА ЈЕВРЕМА САМОУКОГ

Самоуки Јеврем
Нехатом својим
Направи ћерку Станију
А она ћефа ради
У друго село
За Милована неког одбегла
Самоуки Јеврем
Угаси свећу славску
Удари прангу на врата
Па оде горе у брда
Синовима својим
Вуцима љутим
Самоуки Јеврем
Тело им своје даде за вечеру
Онако уз пут
Богу и ђаволима за инат
Да му ћерка станија
никад на гроб не би.

БОГОЈАВЉЕЊЕ

Видосав Јакшић
Видео бога на Богојављење
Па пожелео мерицу пуну златника;
Сутрадан са мотиком преко рамена
кренуо низ поље бачиначко
Па закопао
онако како му се у сну казало.
Видосав Јакшић
Педесет година копао
И прекопавао све њиве
Уздуж и попреко
На хлебу и соло
Дочекао дубоку старост
А златника ниоткуд
Ни бога нема, све му његово
Ни мотике више нема
Земља појела.
У сумрак свога живота
У сну Видосав
Угледа златнике како се осули небом
Па крете горе
Да покупи своје златнике
Бог да га прости.

ПИСМО ЈЕДНОГ СОЛУНЦА ИЗ МОГ КРАЈА

Запамти, тицо моја,
Љубим те посве исто ко први пут
И сањам увек оно како смо првог дана
Кад си ми задала реч
И душу.
Овамо само небо и море
И болест и глад.
Све нако мислим
Како би за тебе убио
Стотину швабских војника
И прелетео да могу сиње планине
Па кад се вратим
Па кад се вартим, тицо моја,
Нећеш ми три дана из кревета
Све док ти груди не утрну.
Тицо моја,
Слушај ме добро
Оног Миладина не примај више у кућу
Не дај му ништа
Он је незгодан човек и поганија
Од Василија врдај
Тај подсукњаш ти не мисли добро
Хоће ти бруку на образ
Сећаш се кад оно у ливади
Хтеде ти руком у недра.
Слави ми славу
И чувај оца и мајку
Па кад се вратим, тицо моја,
Па кад се вратим
Донећу ти белог самуна
И оно што ти највише волиш
Јој, тицо моја, запамти добро
Љубим те посве исто
Ко први пут.

БОРИВОЈЕ ВУКОМАНОВИЋ  (1930-2009). Објавио песничке збирке: Одбрана сунца (1973), Каменолом (1979), Сањам (1982), Биће песме (1998), Земљо моја (2000), Црно – беле табеле (2001), Копорински сонети (2002), Србија у Орашцу (2004).
  
Из антологије Певачи уснуле равнице : два века поезије крагујевачких песника

ПЛАВА ГРОБНИЦА

Ноћас у сланом морском миру
плута острвље мртвих глава,
од исте болести сви умиру,
тврдо спава Гробница плава.

У мени туга црних зора,
у мимоходу суза чиста,
преци заспали на дну мора,
очи кристали аметиста.

У морској дубини свануће
беле мојих предака кости,
сви сањају праг своје куће.

И крхке гране пролазности
питају за завичајна жита,
Крф им војничка писма чита.

Из антологије шумадијских песника (1804-2004):
Лирски бруј Шумадије

КОПОРИНСКИ ОБИЧАЈИ

У сновима ми љубимо фреске
нашу душу молитва узноси
ми косимо ливаде небеске
обданица злато нам доноси.

Свако кола звездана растаче
сан нам брезе дугу гаја везе
Ми ломимо сунчане погаче
Кум нам седи у чело трпезе.

Песма нам се у души сажима
пехарима точи медовина
уздижемо здравице сватовима.

Испијамо чаше старог вина
с чашама се вина свако куца
из срца нам душа на смрт пуца.
  
ЂОРЂЕ Р. РАДОВИЋ (1936-2011). Објавио збирке песама Покушај бекства (1982), Пропадање земље (1989), Јабланови на путу за небо (1998), Друга страна живота (2008) и књигу афоризама Афоризми за неписмене (1998). Члан Удружења књижевника Србије.

ЉУБАВ У ЛЕВОЈ ПРЕТКОМОРИ

Волети птицу у кавезу,
пса окупаног у кади,
вештачко цвеће у вази...
Грех је за покајање!

Љути корен детињства!

Очи које заборавио сам,
додир који добио нисам,
писмо непрочитано...

Ипак,
(морам да верујем!)
љубав постоји!
Скривена међу ,,Седам Влашића“.

Слутим само расцвале трагове у левој преткомори...

И то мора бити знак,
у време неверника,
да себи дао сам лепоту!

ДРУГА СТРАНА ЖИВОТА

Бежао сам у непознате пределе,
са чергама пио,
са просјацима спавао,
робијаше бивше тешио
над поломљеним вратима плакао,
пуштао дамаре да свој посао раде,
себе лагао...
само да бих пронашао,
време незаустављено,
пролаз неоткривени,
што на другу страну живота води!

И кад схватих,
уклети песник да сам,
врата се сама отворише.

ПРОЛАЗНОСТ

Славимо богове земаљске
а заборављамо шапате у трави,
рику младог јелена у дну шуме,
лице непољубљене жене...

Све пролази као зла годишња доба,
Као сенке на зидовима осамљене собе,
А крик пролазности тек у предвечерје зачује се!

Једино песма траје!
Тешим се.

РАДОСЛАВ МИЋА ЂОРЂЕВИЋ (1932-2015). Рођен у Азањи, живео у Паланци а радни век провео у ,,Гоши“. Писао је песме, кратке приче, записивао легенде завичаја. Објављивао је у зборницима и часописима.

ОДА МАЈЦИ

Од искона до ових дана
Мајка моли силе небеса
Да је неко небу уздигне,
Прихватиће дарје родитељства.

Звездане круне рукама понесе,
Искушењу сваком хоће да пркоси.
Испод срца – Сунцу радост изнесе,
Молећи створитеља да га узноси.

Важно опстојава људски род –
Авети неумни, ко гладно звериње,
Насрћу на најлепшу срећу – и тад,
Бранећи пород мајке посташе хероине.

О Мајкама певат ћу усхићено,
Без мајки живота нам нема.
И када мене не буде било –
Опет ће неко певати – чило.

КРСТАЧА

Године се наслагале као цепанице. Човек размишља ,,Морам да знам да ли ће унук крстачу да ми носи“.
-  Ето, хоћеш ли, унуче мој?
-  Не, деко, не могу. Ја веру не исповедам.
-  Ако ми не носиш крстачу – кајаћеш се!
-  Дедо, све друго урадићу, али то не могу.
-  Добро. Доброто моја. Немој после коске да ми помераш!
Представи се. И би по обичају до вечне куће испраћен. Његова кћи на суду би лишена наследства. Наследио је онај младић – који је крстачу носио.
Тако је Тестаментом наређено. Било је то у селу Ч.

НАДЕЖДА МИХАЈЛОВИЋ (1954 -2019). По занимању васпитач, радила у
Дечјој установи у Смед.Паланци. Објављивала песме на сајтовима и
блоговима. Књига поезије Љубичице (2019)

ДИРКЕ

Погледом у бело,
уплетених прстију,
посматрам машину како ради.

Док откуцава стање моје свести,
бележим сузу у једном од два канала.

Погледом у празно,
ум се напаја: успоменама!

Огрлица звецка од дирке,
звуци постају тихи јецаји душе.

Глава постаје  месец у прозору,
док ме обасјава: изнутра.

Сви ћошкови вапе за тишином!
У  неком, откуцава сат.

Казаљке показују на реку ,
на чамац који превози на другу страну .

Тамо ме чекају,
моје заробљене мисли .

КОЧИЈАШ

Кочијаша и бич његов,
дајте 'вамо да пуцкета,
риђан плаче, вино пије,
од мегдана до мегдана.
И ја с њиме некад седнем,
од туге се сва занесем,
звиждим, плаћам, дама нисам,
боем тужни без пардона...
Сломила ме суза коњска,
давних дана, била жена.
Онда станем с две дебеле,
играла сам чардаш с њима,
плеше срце лепе жене,
сада само, станем, јецам.
Дајте вина, кочијашу!
Мени вино точи срце,
из њега се капља слива
к'о и вода из бездана.
Угасите коњу очи,
па да видам рану с њиме,
и његова леђа болна
неко ноћас бичем плете.
Мој Риђане, рано стара,
мој Богдан, звонце медно,
и капелник с виолином
испраћа ми срце ледно!

петак, 28. фебруар 2020.

Предраг Бајчић (1936 – 2000)


Ти моја бивша и будућа моја

Хтео бих да облак претворим у сребро
Док луди жрвањ, времена ме мрви,
Због тебе, моје украдено ребро,
Због тебе, слико од меса и крви.

Носим те у свакој ћелији док јутра
Зову ме некуд у даљине плаве
Данас си лепа, још си лепша сутра
Кад изненада изникнеш из траве.

Носим те у сну и у свакој речи
Грлећи те сву ноћ над звезданим сводом.
Твој глас ме вазда рањава и лечи
Док вином нудим и најслађим плодом.

Нудим те песмом и мирисом цвета,
Нудим те сунцем и пијем ко нектар.
По недрима твојим анђео се шета
Ти, пролеће моје што личи на ветар.

Ти, суза с којом ране видам,
Ти, жица златна у сваком плетиву,
Кад те нигде нема, ја те с неба скидам
И у мислима те претварам у живу.

Па кад васкрснеш из дугиних боја
У свемирској ватри што се укруг врти,
Ти, моја бивша и будућа моја,
Љубићу те нежно од песме до смрти.

Антологија љубавне песме – Скаска за бескрај и безмерје
Дом културе Ивањица, 2017. год.

 Објавио песничке збирке: Зови ме именом ветра (1972), Зов сунца (1976), Славуј на откосу (1980), Челом према земљи (1981), Вашарлије (са Владом Илићем, 1982), Огањ кише (1986), Птица у лобањи (1992), Зов духова, збирка приповедака (1984), Жетва на оглавку, новела (1997), Лавеж смрти, роман (1998), Богданово ратно раскршће, роман (2000). Био је члан Удружења књижевника Србије. 

понедељак, 24. фебруар 2020.

Дарко Јововић (1966)














Обнављање траве

Свакога љета
Негдје око Петрова дана
Док сам одрастао
На обалама Злоречице
Гледао сам како косачи
На мобама
Сарањују траву
Слажући је у големе откосе.

Гледао сам како послије косидбе
Окупани сунцем
Пјевајући
Долазе до ријеке
И како своја знојна тијела
Предају вировима
Мамећи хладноћу на свој умор.

Гледаомсам их како
Пресијецају брзаке
И разгрћу ријеку као што
Младост разгони смрт.

Гледао сам како се вриједне пластиље
Диве њиховој мушкости
И како стидне погледе
Обарају на њихова тијела
Једва чекајући да падне ноћ
Да откоси повуку влагу
И да своја тијела
Утопе у жуљевите руке.

Данас гледам протиче ријека
Жедна љубави
Гледам како мирују вирови
И како ливаде урастају у трње
Док косачи и пластиље
Почивају на гробљу
Гледам какоиз њихових тијела
Расте трава
Коју нема ко да покоси.

Као да ме нема

Голем чизма ријечи дроби
А мене као да није
На небу јече прадједови
Уткани у моје погибије.
Пуста остаје земља света
Словенска душо несавита
Нестају поља сунцокрета
Пјесма беспућем скита

Сјеме мрзне у њиви
Вјечита зима се спрема
Чини се да смо живи
А мене као да нема.

Пуста жеља

Кад си се послије много година
Вратио у завичај
Хтио си да заплачеш
Над колијевком
Из који си отишао у свијет
Жеља ти остаде пуста
Туђина ти сузе испила.

Очев аманет

Синови су рањеног оца
Послије битке са Вучијег дола
Питали су га
Има ли шта да им поручи
Прије него што испусти душу
Отац изусти да би једино волио
Да му синови не иду
Преко прага
Преко којег
Никада нико њихов
Прекорачио није.

Вечерас хоћу да се волим

Вечерас хоћу да волим
Да будем у трави цвијет
Вечерас хоћу рукама голим
Од љубави да правим свијет.

Вечерас хоћу да живим
У пољупцима да ме има
Вечерас хоћу да се дивим
Малим и великим љубавима.