петак, 13. јул 2018.

ЧИТАЈМО



Luzitanija – Dejan Atanacković

Izdavač: Besna kobila, 2017; Zemun; str. 214
                                                ***
Ninova nagrada za 1917. godinu
                                                ***
Dejan Atanacković (Beograd, 1969). Predaje više predmeta iz oblasti vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni. Sarađuje sa firentinskim Muzejom prirodnih nauka na predmetu „Body Archives“, posvećenom istoriji predstava ljudskog tela. Poslednjih godina vodi radionice zasnovane na dijalogu studenata i psihijatrijskih pacijenata. U Beogradu je, uz podršku Muzeja savremene umetnosti, pokrenuo „Drugi pogled“, inicijativu za nove narativne tokove kroz javni rad beogradskih alternativnih vodiča. Kao vizuelni umetnik, od devedesetih realizuje samostalne izložbe i kustoske projekte. Pojedini Atanackovićevi radovi deo su muzejskih i privatnih kolekcija. Luzitanija je njegov prvi roman. [Sa korice knjige]
                                                ***
Moj je život maglovit, i kad
god nastanu duge jesenske kiše s
namrštenim, mutnim nebom i
blatnjavom zemljom, mene obuzme
neodoljiva tuga i nemio, potajan bol
koji me silno i nemilosno razdire.
Tada me duša zaboli i srce zaželi da
se ukloni negdje daleko, daleko ispod
ovog sumornog, teškog neba.

            Petar Kočić, U magli (str. 5)
                                                ***
POČETKOM XX VEKA beogradski „Dom za s uma sišavše“ bio je neobična i napredna institucija. U vreme kada je u njega prvi put stupio doktor Dušan Stojimirović, goste je dočekivao odbor sačinjen podjednako od bolničkog osoblja i pacijenata. (9)
                                                ***
[Početkom Prvog svetskog rata] za sve one „s uma sišavše“, stotinu dvadeset korisnika gostoprimstva beogradske ludnice, nije bilo izgleda za organizovan zbeg i povlačenje iz bombardovanog Beograda, pa je tada tridesetpetogodišnjem Stojimiroviću dato zaduženje, tačnije komanda, da ostane u okupiranoj prestonici i snađe se kako zna i ume. Uostalom, beskorisnost ludaka u odnosu na moderno društvo okrenuto iznad svega proizvodnji i ratu kao temeljnim osnovama napretka, svugde je odredila ludnici ulogu mesta za vežbanje izopštavanja, poput neke izokrenute tvrđave, izlaganjem tela pacijenata praktičnom utvrđivanju granica bola i izdržljivosti, prakse koja će s godinama uvežbavanja dostići vrhunac u nacističkim logorima. (10-11)
                                                ***
Uostalom, pozorišne aktivnosti bolnice bile su sasvim ustaljena praksa, deo svakodnevnog terapeutskog rada, u kome je svako učestvovao prema sopstvenoj kompetenciji, sposobnosti ili dijagnozi: recitovao, pisao tekstove, gradio scenu, pevao [...].[...] razumu [se] nikad ne suprotstavlja ludilo, koje je samo jedno stigmatizovano stanje razuma, već naprosto ljudska glupost. [...] Bilo je to svakako jedno alternativno pozorište za svoje doba, po svoj prilici bez zadatog teksta, već radije neka vrsta horskog recitovanja koje se, pretpostavljamo, odvijalo na sledeći način.
U zamračenoj prostoriji, poput hora u grčkoj tragediji, jedna bi grupa, odevena u maske životinjskih lica – jazavca, vola, medveda, psa, zeca – ponavljala uglas pitanje iz naslova: „Šta je protivno razumu a što se ludilom ne da opravdati?“ Na zidu ili posebnim zastorima slike projektovane lanternom prikazivale su alegorijske scene – tipične za crteže i fotografije na staklu tog doba – komične prikaze sitnih i krupnih nevaljalstava, lopove i politikante, lažne svedoke, zadrigle bogataše i oficire, podmićene sudije. A navodna publika (navodna – jer je istovremeno svako bio i glumac i publika) ustajala bi jedan po jedan i uzvikivali svoje odgovore na ponuđene prizore: „Davati lažna obećanja! Kititi se tuđim perjem! Klevetati i lažno optuživati!“ Hor bi se slagao, i uglas odgovarao: „Glupost je protivna razumu. Glupost je bolest sveta.“ Usledio bi sledeći niz slika i odgovora. „Lažno se predstavljati! Obmanjivati sebe i druge! Prodavati tuđe!“ I hor bi potvrđivao, i tako sve dok neko ne bi razglasio da je umoran, ili javio da je poslužen obrok, ili prosto dok nekom na pamet ne bi palo da je vreme za druge stvari. (12-13)
                                                ***
Čudni su putevi ukrštanja sudbina. U osnovi, svaki je susret ravan čudu u odnosu na zbir slučajnosti što su mu prethodile i što su ga na stotinu načina mogle usujetiti. (14)
                                                ***
Prošlost, kao što je poznato, na ovom je podneblju sasvim nepredvidiva, daleko više od budućnosti koja se, na sreću ili nesreću, uvek dâ predskazati ako nikako drugačije onda izvesnošću neizlečivog ponavljanja gluposti. A ukoliko se glupost potkrepi što brojnijim i uzaludnijim žrtvama, utoliko je više zagarantovano njeno ponavljanje. (15)
                                                ***
Bio je tu jedan major srpske vojske kojem je poverena poslednja odbrana Beograda i teške odluke koje uz to idu [...]. (15) [Iz istorije (školske knjige), sećam se majora Gavrilovića kao heroja. Autor ove knjige ga predstavlja u sasvim drugom svetlu. A evo teksta sa interneta (3. 7. 2018.):]
Oko 14.30 major Gavrilović je prikupio svoja tri voda 3. bataljona i Sremski odred i pred kafanom „Jasenicom“ izdao sledeću zapovest.
„Junaci!
Tačno u 15 časova neprijatelja se ima razbiti vašim silnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao.
Vojnici! Junaci!
Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate više da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!
Uz gromoglasan poklič srpski vojnici su krenuli u kontranapad. Međutim, snažna vatra austrijskih jedinica na nasipu, podržana uraganskim dejstvom austrijske artiljerije, odbila je i ovaj napad. Major Gavrilović je teško ranjen.
Žestoki napadi srpske vojske su se nastavili sve do sumraka. Austijski položaj na nasipu je bio ugrožen i samo je noć spasila austrijske jedinice od poraza. U toku noći 7-8 oktobra Austrijanci su nastavili da prebacuju pojačanja preko Dunava.
Između 8-9. oktobra jedinice Kombinovanog odreda više nisu branile prelaze preko Save i Dunava već su se izvlačile na rezervne položaje. Austrijske snage su 9. oktobra 1915. godine istakle austro-ugarsku i nemačku zastavu na zgradu Starog dvora.
Preživevši odbranu Beograda, [major Gavrilović] povukao se zajedno sa srpskom vojskom na Krf, a posle proboja Solunskog fronta, vojvoda Petar Bojović ga je predložio za viši čin, međutim to nije prihvatio vojvoda Stepa Stepanović uz obrazloženje da je previše mlad.
Nije bio omiljen među oficirima, jer nije pripadao nijednoj tajnoj organizaciji. Posle rata polagao je generalski ispit u Štipu 1930. godine i pao je. Uvređen nije hteo da ga opet polaže.
Njegov govor je švedski hevi metal bend Sabaton 2016. godine pretvorio u pesmu „Last Dying Breath“. [Tekst sa interneta - Vikipedija]
                                                ***
Tako se dogodilo da je prilikom tog kratkog boravka u Rači, dok su se ostali saputnici odmarali u obližnjoj mehani, ser Lipton rado prihvatio poziv da učestvuje u spiritističkoj seansi, u kući izvesne gospođe R., čiji je zet, šifrant kraljevske vojske, učestvovao u povlačenju i prelasku albanskih planina, a potom netragom nestao, i sada je bilo na gospođi Anđelković da se obrati svetu umrlih, ne bi li od tog, svakako bolje obaveštenog ambijenta, dobila pouzdane informacije o njegovoj sudbini. Na poziv gospođe Anđelković, javlja se duh izvesnog g. Teofilovića – o čijem su tragičnom slučaju domaćini saznali iz dnevne štampe – stradalnika u nedavnom potapanju tada najvećeg putničkog prekookeanskog broda, Luzitanije, i jedinog srpskog putnika koga je nesreća zadesila da bude svedok te strahote, te da i sam završi kao žrtva besmislenog napada. (30) [Nesreća se dogodila „šestog dana plovidbe Luzitanijom, u petak 7. maja“ (str. 39)]
                                                ***
BEZMALO CELOG ŽIVOTA GOSPODIN TEOFILOVIĆ zamišljao je svoju smrt. Tačnije, zamišljao je svoje trajanje u smrti, ono što će, po konačnom času, iza njega ostati kao večni dokaz njegovog postojanja. [...] [...] već tokom prvog, useljeničkog putovanja u Ameriku, pretposlednje decenije XIX veka, uplovljavajući u njujoršku luku kraj nerazumljivog i zamršenog čeličnog kostura budućeg Kipa slobode, u mladom Teofiloviću obznanila se ideja o grobnici koju će sebi podići u rodnom Beogradu. (35)
                                                [...]
Putem posrednika u Beogradu, početkom prve decenije XX veka na beogradskom Novom groblju, tada nedavno uređenom, telegrafskom transakcijom zakupio je parcelu dovoljnu za gradnju pozamašne kapele, po veličini slične omanjem stambenom objektu, ugovorivši prethodno sve pravne detalje o posedu i karakteristikama budućeg zdanja. (37)
                                                [...]
Bio je, bez sumnje, dobro situirani samac, kako se to uobičajeno kaže, u poznim četrdesetim, sa sigurnim poslom i ustaljenim navikama, kada je, krajem aprila 1915. godine, odlučio da iznebuha i bez viška reči u pismenoj izjavi, napusti mesto projektanta u njujorškom studiju i prekookeanskim brodom zaplovi ka ratom zahvaćenoj Evropi i Beogradu. Najverovatnije se ova iznenadna žurba ticala ničeg drugog sem namere da, kao građanin Sjedinjenih Država, zemlje neutralne u ratu, obezbedi sigurnost svog poseda na beogradskom groblju, u nadi da će, nezavisno od političkih i ratnih okolnosti, pa i nezavisno od toga u čijim će rukama zateći Beograd, naići na razum i poštovanje pravnog poretka, bilo jednih, bilo drugih vladara. (37-38)
                                                ***
[...] apsurd kao malo šta ima moć da ulije čoveku strah u kosti [...]. (62)
                                                ***
[Sa korice knjige, citat iz romana:]

PACIJENTI SU SE UTRKIVALI KO ĆE najpre toj reči smisliti značenje, jer, kako raskošna mašta umno obolelih nalaže, ništa u životu ne može da bude samo jedna stvar, a da istovremeno ne bude još stotinu drugih. I ako bi nekom palo na pamet da tih poslednjih dana septembra 1915, neposredno pre početka bombardovanja, u bolnici sprovede anketu sa pitanjem: šta je Luzitanija?, odgovora bi bilo koliko stanovnika ove ustanove zajedno. Za neke je to bila reka, za druge drvo, treći su je smatrali naslovom neke antičke komedije, četvrti retkom bolešću. Neko ju je smatrao ženom, neko pticom, a bilo je i mišljenja da je reč o najdaljem kutku hiperborejske zemlje. Tačnije, svako je, bez sumlje, znao da je Luzitanija jedna ogromna potonula barka, ali je ujedno svakom bilo jasno da ta barka, na mračnom morskom dnu, daleko od pogleda, sada u sebi nosi tu neobičnu mogućnost da bude bilo šta.

Dejan Atanacković strpljivo gradi radnju i vodi čitaoce kroz kompleksne hodnike imaginacije. Saramagovskom naracijom ukršta likove i događaje, i svakom stranicom dokazuje da iznenađenjima nema kraja. Maestralno baratajući apsurdom, stvara svet inverzije normalnosti. Luzitanija je roman o utočištu, gde svako može naći svoje mesto i smisao. 
                                                                   -Nikola Dragomirović

                                                ***
Odviše crnila, beznađa. Užasna je pomisao da nam ludnica bude utočište, makar i metaforično.
Toliko negativne energije, toliko apsurda odviše je za mene lako ranjivu.
Nekada, davno, Kafkin Proces mi je bio kultni roman. Naravno, ne samo meni. Danas, u ovim godinama, ne verujem da bi me oduševio.
Za roman Luzitanija ubeđena sam da je zaslužio našu najprestižniju nagradu, da je autor izvanredno naslikao vreme koje nam preti ili u kome već jesmo, ali ja sada nemam snage za pesimističko viđenje sveta. Da li ću ikada imati snage da se vratim tekstu Luzitanije, vreme će pokazati.
Juni 2018.                                                                         R. K.



понедељак, 09. јул 2018.

Јасна Стефановић (1978)





















ТЕМА

И данас
журиш.
Испијаш кафу
на брзину.
Обично се тако
сталожи у мени.
Не, неће ме
угушити зидови.
Можда ћу само
ћутати дубље.
Па, нисмо први пут,
говорећи о небитном,
сасвим случајно
промашили тему.

ИЗ СЕНКЕ

Бојим се,
јутрос поново будимо
поспано сунце.
Бојим се
да се не разлију
боје на марами,
да се опет у мени
плавиш хладно.
Бојим се
да ме не одају
гласови из сенке
и затворе ме у круг
из кога бежим.
Опростим ли бол
остаћу овде
да дубим ходнике
бесмисла.

ОЧЕКИВАНИ СЕ НИКАДА НИСУ
ПОЈАВИЛИ

Очекивани се никада нису појавили.
Узалуд смо ослушкивали
како корачају по магли.
А трајало се
и даље.
Мрштили смо се на године
и лишће.
Понекад долазила јутра,
рађала радости,
никад потпуне.
Очекивани се никада нису појавили.
Можда не смедоше
несигурним мостовима
између срца.

СЕДАМ МИНЂУША

Моја осамнаестогодишња девојчица
није се вратила синоћ.
Имала је карирану кошуљу,
бледоплаву,
када је излетела из куће
на ,,десет минута“
да препише лекцију.
Не знам чак ни с ким се виђа.
Моја осамнаестогодишња девојчица
има седам минђуша
на левом уху.
Касно долази из града.
Мени се то не допада.
Дању је увек поспана
и нервозна.
Морате је препознати,
моју пегаву девојчицу.
Па мршава је и бледа.
Стид ме је,
као мајку,
што вам више не могу рећи.
  
Из збирке поезије ,,Сусрет огледала“ (1998), Студентски културни центар, Крагујевац.

уторак, 03. јул 2018.

Гордана Влајић (1959), Панчево





















Поновљено

Те беспрекорне шаке
Које се измакну када треба да прихвате
женку с товаром
Зато и остају нежне.
Такав мушкарац не постоји
Који прашта
Туђе зубе на њеним сапима

Прашта само отац.
Сећам се
Када сам била девојчица
Па закасним и уђем у кућу зајапурена
Рашчупана
и гледам у под
чекајући шамар.
А отац каже:
Немој то више да ти се понови.
И брзо се окрене да не приметим недоследност.

Мушкарац женки никада не прашта.
Отуда презирем признања.
Последњи опрост добија се од оца.
И први.
Ни од сина,
Ни од брата

А од господа се чека...
Још се сећам мајчине крваве слепоочнице
Док плаче уз рагасто
Док плаче уз признање
Да је деколте за курве.

Те крупне шаке
Које се измакну када треба да прихвате
Жену са лепотом
Зато и остају празне.
Такав мушкарац не постоји
Који прашта
Туђе зубе на њеним сапима
Ни мој отац мојој мајци
Никада није опростио
Што је жена.

Оптужујуће

Она је крива.

Да те је волела
Да ти је ватру из очију
Разгорела
Ти не би
Уловио
Наслут страсти
Под мојим грудима.

Она је крива.

Да те је љубила
Да ти је грехом усне
растопила
Ти не би улучио
Лепет чежње
Под мојим прстима.

Она је крива,
нек ми је жива,
Што нас има.

Жудно

Учини нешто!
Склони обећања са мог лица.
Распрши ме од очекивања.
Почешљај своју неодлучност.

Једноставно дођи.
Откопчај ми хаљину.
Олижи ме лагано низ кичму
И одведи ме.

Оставићу врата отворена.
Нека нас нађу.
Ионако никога не видим.
Жмурим од кад те жудим.

Из књиге Изложба речи (превод на шведски језик, Адолф Дахл)

четвртак, 21. јун 2018.

БРАНКА СЕЛАКОВИЋ (1985)

























Твоје и моје име одлазе у вечност
                                            Б. Миљковићу

Када ме за име питаше рекох да се зовем ватра као ти,
да су слова наших имена магијом спуштена једна крај других,
и бројеви дана рођења склоп за дела великих људи.

Не љути се на то што тражим симболе наше повезаности,
трагове ти настављам својим корацима,
што певам и пишем
о својим мануфактурним постојањима наших ватром засићених умова,
о љубави коју будимо у себи,
бацамо
губимо
па опет тражимо...
О ранама наших ноктију силином којом волимо у материји заривених.

Опрости ми што ти на гроб стављам цвеће и чистим паукове мреже,
што те поздрављам понекад а не застанем.
Журим!
Разуми, негде ме чека неко драг.
Опрости што на сахранама твоје стихове зборим,
што умиру песници, професори, пролетери, филозофи, јунаци
са твојим песмама на грудима.

Олује ме гоне да те истински тражим у својим речима,
палећи громове на табанима, покретаче за прсте, очи, слух
да осетим има ли те међу кишобранима и шеширима у јесењим данима,
има ли те међу облацима,
на раменима
док пахуље стресам са капута у месецима нашег рођења и смрти.
Фебруарски дан, срећа која ме родила.
Фебруарски дан, твоја грана која је заплакала.
И године између нас.
Ко би рекао, заједнички почетак и крај,
право у вечност,
ватре да будемо
и слушамо џез.

Бранка Селаковић (1985) -  књижевник и новинар Првог програма Радио Београда. Дипломирала филозофију на Филозофском факултету, Универзитет у Београду.
Објавила романе: „Нарциси бојени црно” (2006.), „Капија” (2009.), „Љута сам” (2011.), „Глинени краљ” (2016.) и збирку поезије „Еинаи” (2016.). Књижевни и стручни радови Бранке Селаковић објављени су у преко педесет публикација, књижевних часописа и антологија.
Песме и кратке приче Бранке Селаковић превођене су на енглески, шпански, немачки, индонежански и норвешки.
Добитник је неколико значајних признања за свој књижевни рад: Нагарада „Мирослав Дерета” за најбољи роман „Глинени краљ”, „Нушићева награда“ за најбољу сатиричну причу, Златна плакета за најбољу приповетку, награда за Најбољи есеј Удружења „Свети Сава”, као и награда за поезију на песничким фестивалима у Србији и региону.

Члан је Удружења књижевника Србије.           

понедељак, 04. јун 2018.

КРАТКЕ ПРИЧЕ (АЛМА)























Зоран Тодор
ГЛАД

Усамљени пас грицка ивицу сенке свеже свињске полутке, окачене високо испред месаре.
Јурећи лево-десно – онако како је уз шкрипу, помера ветар.
И то даје читавој представи облик надреалног  звука који пара уши и вибрира по гладним очима
  
Јован Рукавина
***
Писац је на све спреман. Иде на све или ништа. Хоће све, а сви мисле да је ништа. Али, на крају неко (и) буде писац. Од значаја. И остави трага. И остане. Да сија вековима.

Драган Ј. Ристић
УПОМОЋ!

Ево га, познати политичар! Већ колико минута не затвара уста. Гасим тон на телевизору. Он као риба на сувом тражи помоћ водитељке.

Светлана Нешић
СТАРАЦ

Само је стао насред пута. Није умео да крене даље.
Прашњави друм, као гуњ. Бљесак минулих година заискри у оку. Замагљен поглед у даљину. Куда даље? Како? Није се штедео када су га терали да ради, ни када се сам терао. Није се жалио, и коме би!? Научен да слуша и људе да воли.
Ти исти људи су га издали. Сада је сам насред пута.

Љиљана Милосављевић
А ЧАРАПА

Ко ми украде чарапу?! - дозива ме усред ноћи, уствари, одавно је прошла поноћ. Знам да сам их оставила крај пећи да се суше. Њих највише воли. Устајем, шта ћу? Загледам, где би све могла да западне, ништа. Она седи и запомаже, украдоше ми чарапу!
Тако се дешава и са папучама? Пре неки дан сам их тражила и под креветом, под јастуком, на разним местима, на сталажи са књигама, нема па нема. И кад сам одустала, погледам у пролазу, заденула их између душека и странице кревета. Мислим се сад и око чарапе, није она далеко, али ноћ је. Пипнем јој леву ногу, нађох је. У сличним црним чарапама спава, додајући поменутој нози још једну, угледала је другу и помислила да су јој украли прву.
  
Весна Денчић
БЕЗ ОКЛОПА

Откинуо је дугме са ревера. Висило је без неког смисла и било је логично да га уклони. Потом је бацио поглед на ревер. Потпуно искрзан, прекривен ситним куглицама дотрајале тканине више је личио на место пораза него на подлогу за цвет. И њега је откинуо. Џеп. Зар у тој баруштини да плива бела марамица? И њега је откинуо, без обзира на то што нема белу марамицу и што нема шта да се запрља.
Кидајући део по део, отварао је простор умореној души.

четвртак, 24. мај 2018.

ЗА ДАН ПИСМЕНОСТИ 2018.

Уручена награда библиотеке ,,Милутин Бојић" из Београда. На конкурс за прву збирку поезије приспело 126 рукописа, награду освојила Александра. Честитамо!

















(фотографија са уручења награде Златно перо, за есеј)

Александра Батинић
Рођена у Азањи, 1992.

РЕКВИЈЕМ

Сва наша чињења
и разчињења,
у еолском, бледом муљу
оставиће неки траг...

И зар ће неко
једног дана знати
души очи раскопати
прашинчити и гатати
што смо се с ветром и змајем
обесно, лудо играли
посрнули лажном надом
да смо вечни, па заспали...

И хоће ли препричати
извоштени, шупљи, нем
De gloriae mundi
тужни реквијем...

Да ли ће желети, умети неко
између тринаестог ребра
и сребрног зуба
да нађе голуба,
или се само шести прст броји
код оних што су весели, будући
али никад наши,
и никада моји.

Да ли ће знати изгрцати
извоштени, шупљи, нем
De gloriae mundi
дуги реквијем...

И хоће ли препознати
градинари бивше кости
све радости и пакости
и грехове опрости,
све што беше злато, блато
блажено што снива испод папрати
у бескрајном је кругу
искупљења душе
којом Земља, добра мати
свако раз на аз врати.

Да ли ће моћи прећутати
извоштени, шупљи, нем
De gloriae mundi
вечни реквијем...

Песма објављена у Изворнику 2012, Књижевног клуба 21.