среда, 02. август 2017.

PROMOCIJA ROMANA "POD SJENKOM BUKOVE ŠUME" BORISLAVA KOSANOVIĆA

BORISLAV KOSANOVIĆ, rođen 13. aprila 1982. godine u Somboru. Osnovnu školu završio je u Kljajićevu, a srednju trgovačku u Somboru. Zaposlen je u poljočuvarskoj službi grada Sombora. Sa suprugom Željkom i ćerkom Katarinom živi i radi u Kljajićevu. Pisanjem poezije bavi se od svoje 20. godine. Do sada je objavio dve zbirke poezije, "Kada se snovi sruše" (2014) i "Šapat letnje noći" (2015) i dva romana "Pod sjenkom bukove šume" (2016) i Povratak (2017). Od 2014. član je I.K. "Arte" iz Beograda.
 
Pod sjenkom bukove šume, Borislava Kosanovića – snaga emocija i žanrovska kompleksnost
recenzija Predraga Jakšića
Kada se u jednom književnom delu sretnu elementni romana o odrastanju, ratnog romana, elementi i struktura trilera, te elementi istorijskog romana i romana hronike, jasno je da je lestvica očekivanja, i pisca i čitaoca, podignuta vrlo visoko. Ovakav ili sličan žanrovski eklekticizam s jedne je strane često prisutan u današnjoj proznoj književnosti, i u pravim rukama, tačnije, pod pravim perom, kao što je to slučaj u ovom romanu, može predstavljati vrhunsko ostvarenje, kako u zanatskom, tako i u umetničkom smislu. Opet, s druge strane, može biti i prikrivena zamka za autora, posebno ukoliko se radi o debitantskom romanu.  Na sreću, Borislav Kosanović, kao autor, izuzetno vešto barata svim ovim žanrovskim obrascima, kombinujući ih neprestano, stvarajući atmosferu više žanrovskih priča, koje su se “srele” i “povezale”, iako se svaka čvrsto drži svog puta, a opet je i podrška onim drugim “stazama” i “skretanjima”. Roman u kome, kroz dominantnu liniju narativa, prisustvujemo odrastanju dečaka Branka, glavnog junaka i naratora, jasno nam je to i simbolički, nekoga od predaka samog autora, istovremeno nam priča i jednu od najkrvavijih i najtragičnijih epizoda u istoriji srpskog naroda, priču o genocidu koji je ustaški režim Nezavisne Države Hrvatske sproveo tokom Drugog svetskog rata. Kosanović o ovom periodu govori sa istorijske distance više nego dovoljne da bi potvrdio argumentaciju i građu kojom barata, ali i nakon sličnog istorijskog iskustva koje se, pred našim očima, odigravalo tokom ratova devedesetih godina XX veka, i ponovnog moralnog potonuća i posrnuća mnogih na prostorima Balkana, kao i raznih kasnijih globalnih “mirotvoračkih” intervencija svetskih policajaca i moćnika, kroz plaćanje krvavog danka onih čistog srca, “pod senkom” nevidljivih bombardera i bespilotnih letelica. Takođe, u kontekstu teme, ovakav žanrovski “melting pot” vrlo je redak u našem okruženju. Rekli bi smo, nažalost, da je, čak, postao vrlo nepopularan u vremenu sveopšteg licemerja, površnosti, lažnog saosećanja, revizionizma, neiskrenog pomirenja, političke korektnosti, “tranzicije”, “gledanja u budućnost”, “okrenutosti životu i sadašnjosti”. Autor ovog romana jasno nam poručuje da onaj ko u budućnost gleda bez jasne slike o prošlosti svoj će odraz naći u ništavilu – umetničkom, duhovnom, ljudskom. Zato je roman Pod sjenkom bukove šume vredan. Sigurni smo, uz to, da je autor bio svestan velikih opasnosti kakve mu je jedan ovakav pristup mogao doneti. Istorijski romani, ukoliko istovremeno nisu i postmoderni filozofski “otklon” i “kontemplacija” o tragičnosti “svih ratova i svih mržnji”, uglavnom se posmatraju kao lako, ponekad i kao “nacionalističko”, štivo za jedno leto. No, istorijski romani, ukoliko su povezani sa “istorijskom” istinom, a do istine se, verovali mi to ili ne, dolazi veoma jednostavno, ne zahtevaju nikakav otklon, niti filozofsku “kontemplaciju”, jer svojim emocijama govore vrlo jasno o tragičnosti vere u nasilje i smrt, bez patetike, bez ograda i rezervi, bez kvaziumetničke “objektivnosti”. Istina ne poznaje “objektivnost” i “neobjektivnost”, jer je jedna. Borislav Kosanović kroz roman, kroz svoje fiktivne junake, u kojima svako od nas vidi i nekog svog, korača tom istinom. Hrabro. Vreme u kom piše nije mu naklonjeno iako pomalo, paradoksalno, svakim danom, i svakim događajem, potvrđuje ispravnost te autorove odluke da se lati “škakljive” teme u ovo “škakljivo” vreme. Kosanoviću je jasno da će neke teme uvek biti “škakljive”, i to, stoga, i nije njegovo merilo. Ogromna količina emocija koja preplavljuje stranice Kosanovićeve knjige jasno kazuje da je on ovu priču morao da ispriča. Morao je da je ispriča zbog sebe, ali i kao dug precima za pesnički i umetnički genij i inspiraciju nasleđenu i predatu, a koja arhetipski leži u mnogima od nas. Mi, čitaoci, smo tu da posvedočimo njegovu reč i proverimo njegovu nameru, i vrlo bismo brzo utvrdili ta je ta reč bila lažna, jer koliko god je teško na svetlo dana, na svetlo bele stranice, izneti svoju misao, suštinu, nagotu, bez ikakvog drugog računa do otkucaja sopstvenog srca, nije teško osetiti neiskrenost tih otkucaja, a što u pitanju Borislava Kosanovića svakako nije slučaj.
Sa umetničke strane, Kosanović, kao pisac, suvereno vlada narativom, leksikom, ritmom. Andrićevska sklonost ka hronici, poetičnost na tragu Miloša Crnjanskog, ćopićevska iskrenost, popovićevska jednostavnost, draškovićevska “filmičnost”, to su Kosanovićevi književni orijentiri, kojima ne teži u smislu kopiranja, niti sa željom da “sliči”, već kroz jedno iskreno spisateljsko nadahnuće. Osećamo to dobro dok prelazimo stranice i epizode ovog romana, bilo da nas priča vodi u Zagreb, pokazujući nam autorovu filigransku preciznost u građenju trilerskog dela narativa, bilo da smo u Bjeljevini, usled razgovora zaljubljenih klinaca, spremnih da pre vremena odigraju uloge odraslih i hrabrih boraca protiv šumske tame ljudske mržnje. Ovakve i slične Kosanovićeve metaforičke slike su snažne i jasne. Ko pobedi “vuka” u šumi, odnosno strah u sebi, odbranio je belinu od senke, nevinost od prljavštine. Kosanoviću je jasno da su čitavi naraštaji onih koji su prethodili Branku, Živani, Jovanu i drugim likovima romana, i naraštaji onih koje će, kao i mi, gaziti, i gaze, istom stazom iz istih ideala i istom strašću kao i junaci ove sage, da će, istovremeno, i večito bivstvovati u opasnosti, pod “senkom” šume, a ne skriveni u njenoj senci već pod teretom tog mača tame, tame odlučne da se spusti na bele nezaštićene vratove svakoga trenutka, ne dajući nam ni tren da predahnemo i odmorimo. Na bele vratove o kojima vise bukovi krstovi, kao zalog za našu svetlost i svetost, za naš život i za našu smrt.
Bilo je zadovoljstvo pročitati roman Pod sjenkom bukove šume, Borislava Kosanovića. Takođe, to je bilo i veliko iznenađenje za nas koji pratimo Kosanovićev rad, kao jednog od najtalentovanijih srpskih pesnika klasičnog stila, ne toliko zbog potencijala ovog romana, u koji niko nije ni imao pravo da sumnja, već, pre svega, zbog besprekorne spisateljske realizacije. Debitantski roman, kao, uostalom, i sve drugo “prvo”, uvek je dvosekli mač želja, skupljanih čitav pređašnji život, i borbe sa “novim”. Put kojim se nije koračalo, iako se na njega naletalo. Slučajno ili namerno. U pokušaju ili u mislima. Ovaj je roman zrelo prozno delo, koje “ne liči” na debitantsko ostvarenje puno dobrih namera i dečijih bolesti, od kojih boluju pre vremena i na silu stvorene priče. Veliki rad, koji je prethodio i samom činu pisanja, vidljiv u svakoj epizodi pažljivo smeštenoj u “stvarne” okolnosti, dao je i snažne temelje konstrukcijama svih linija romana. Pod sjenkom bukove šume najavljuje nam vrlo ozbiljan Kosanovićev prozni put u budućnosti, put romanopisca, koji će, ako ne zaseniti Kosanovića pesnika, a ono ga učiniti jednako uspešnim u oba književna roda.

понедељак, 31. јул 2017.

РАНКО ПАВЛОВИЋ (1943)


СЛУШАЊЕ ТИШИНЕ

Ослушни тишину. Тек ако чујеш
шта ти шапуће, постаћеш потпуни човјек.
Онај који не слуша тишину,
осушен је јаворов лист
што на грани дочекује први снијег.
Само у тишини громко одјекује
твоја мисао, само у тишини
чујеш поруке Невидљивог.

РАВНИЦА

Крај је тамо гдје ти се заустави мисао.
Видикова линија је велика илузија,
граница у подсвјести, гребен којег нема,
а за који запињеш као да је у теби.
Равница је жена с којом си провео ноћ,
а ујутро си јој сувишан, као брадавица
на врху носа у вријеме зимских прехлада.
Равнодушно снена, небу окренута,
равница је покаткад сама себи довољна.
Своју једноличност скрива од погледа
или је показује увијек у другом облику.
Колико ти се даје, толико те узима.
Равница је створена да те тјера на врхове
или да те дозива да се вратиш с висова.
Ко спозна равницу онаквом каква јесте,
спознао је жену коју жели када је сам.

ТРЕПТАЈ

Чујеш ли тај глас који долази из честице
што распрснуће се у космос?

Далек је, расплинут бескрајем и временом,
изговорен језиком који разумију
само они који ће се тек родити.

Пажљиво ослушкујем умом
(јер уво је пред тим брујем немоћно)
сонорна сазвучја док се стапају у ријечи:

То што досад бијах и што јесам
само је трен, а у том трену –
твој живот је трепртај.

Политика, субота 29. јули 2017. (Култура, уметност, наука)


















Рођен је 1943. у Шњеготини Горњој, код Теслића.
Живи и ствара у Бањалуци. Пише поезију, прозу и драмске текстове, за одрасле и за ђецу. Бави се књижевном критиком и есејистиком.
До сада је објавио тринаест збирки пјесама, тринаест збирки приповиједака, четири романа, збирку есеја, збирку књижевних критика и десет радио драма за одрасле, затим шеснаест збирки прича за ђецу, четири збирке пјесама за најмлађе, један роман за младе, десетак текстова за ђечја позоришта и петнаестак радио игара за ђецу. Завод за уџбенике и наставна средства у Источном Сарајеву објавио је његова Изабрана дела.
Заступљен у читанкама, лектири и многим антологијама. Превођен и награђиван значајним признањима за књижевност, међу којима су и награде “Петар Кочић”, “Лаза Костић”, “Гордана Брајовић”, “Исак Самоковлија”, “Григорије Божовић”, “Веселин Маслеша”, “Аврамов штап”, “Фра Грго Мартић”, “Бранко Манас”, “Принц ђечијег царства”, више пута награда за књигу године и друге.



уторак, 25. јул 2017.

Данијела Васиљевић (1976)

  СЛУЧАЈНОСТИ

- Добар дан госпођо, пронашла сам вашу мачку испред зграде. Како је доспела тамо? – упита жена из стана 2Б.
- Ох, драга сусетко, хвала што си је донела, ево управо сам пошла да је тражим; каква случајност – рече жена из 2А па прихвати црну мачку у наручје. – Ни сама не знам како успе да побегне из стана. Ваљда сам непажљива са вратима; тешко се затварају, а лако отварају. Чудно је то... – замисли се на тренутак. – А ви, волите мачке драга? – просто ускликну као да се нечега сети.
- Да, наравно, чак размишљам да набавим једну себи.
- Немојте, молим вас, ево можете узети моју... ако се мени нешто догоди... мислим...
- Ма шта причате госпођо, па ви сте тако витални.
- Драга моја, имам и превише година – кисело се насмеја. – А било би ми лакше да одем са сазнањем да ће она бити збринута - замисли се на ове речи, али се брзо прену. – Ах, ја... причам којешта. Хвала у сваком случају.
- Ништа, кад год вам нешто затреба...
Врата 2Б се, после гласног чангрљања кључа у брави нагло отворише и  ходник окупа светлост. Госпођа из 2А и даље стаји испред свог стана са мачком у наручју. Светлост јој откри старачки изборано лице, али јој из очију, на тренутак, нестаде увек присутне летаргије. Као кад дете нешто смисли, неку досетку, па се сво озари, тако и она заблиста у заносу мисли па позва сусетку.
- У ствари... драга... извини.  Ако би могла да ми помогнеш око једне ситнице, кад си већ ту.
Жена застаде на довратку стана 2Б - изненађена. Ипак су до сада размениле тек неколико устаљених речи поздрава при сусретима на степеништу.
- Важи – покуша да делује неизненађено. – Само да закључам.
Требало је само да пребаци чаршав преко цеви у купатилу, који ће старој госпођи бити заштита од сунца и погледа, како ова рече. Од погледа можда, али од сунца и није нека заштита, помисли жена из 2Б гледајући у окачени чаршав испраних боја. Сунце са северне стране – смешна бакица, настави да се шегачи у мислима разгледајући купатило. Ко зна какве се мисли мотају под том седом, уредно ондулираном косом.
Керамика у купатили била је напрсла на више места. Осећао се задах старине. У танком млазу поред славине цурела је вода доле према сливнику. На зиду, привидну целину разбијених делова огледала чувао је рђом прошарани рам. Више недовршених лица у одразу - малер, помисли жена из 2Б.
- Кафа је на столу драга – прекиде јој мисли позив из кухиње. Као ухваћена у неком злоделу, а не само у разгледању, ова просто јурну ка вратима. За њом се разлеже звук цепања тканине. Привезак са кључем закачио се за чаршав коме није много требало да се расени по средини. И није тако страшно како је звучало, шапну себи  жена из 2Б. Успела је само да повуче задњу страну чаршава надоле и сакрије подеротину.
Кафа је била горког укуса. Испиле су је у неколико гутљаја. Осећај непријатности оптеретио је сваку изговорену реченицу. Чинило се да ни једној жени није било до разговора. Жена из 2Б се оправда кашњењем на посао и оде.
Враћала се у устаљено време – у осам увече. На првом степенику чула је жамор са другог спрата. Врата стана 2А била су широм отворена.
- Шта се овде догодило? Где је госпођа?
- Самоубиство, - препознала је глас суседа из 2Л иза себе – у покушају. Пробала је да се обеси о цев топловода у купатилу. Није јој се дало. Случај је хтео да узме стари чаршав. Поцепао се после неколико минута; можда је био и начет, ко зна...  Однели су је у болницу.
Жена из 2Б се стропошта на под. Обли је хладан зној. Осети нешто топло у крилу. Црна мачка се гњездила на њеним коленима.
- Госпођо да ли вам је добро – упита милиционер који се појави на вратима собе. – Изађите молим вас ако нисте у сродству за повређеном. Одведите је у њен стан – рече мушкарцу из 2Л. – И разиђите се сви, молим вас.
- Могу сама, хвала - рече жена и придиже се. Корачала је полако према својим вратима. Мачка је ишла за њом. Нестале су иза врата стана 2Б.
После непуних пола сата, ходник се испразнио. Милиција је завршила увиђај; станари су се нерадо разилашли, жена из 2Б испијала је други бромазепам, жена из 2А лежала је у болничком кревету помирена са сазнањем још није крај, мачка је спавала.
- Не постоје случајности, - рече жена из 2Б мачки из 2А.  - Твоја газдарица је погрешила драга.
Мачка отвори очи али не показа интересовање за ову изјаву; као да није разумела; или као да је све време знала.

Од 152 прича пристиглих на конкурс за кратку причу Фестивала „Потпис“, Општинског Културног центра Апатин и награду „Миодраг Борисављевић“, прича Данијеле Васиљевић ,,Случајности" је ушла у 10 изабраних прича.