понедељак, 02. децембар 2019.

Миомир Мишовић – Даничин (1948), Подгорица
















ЗАВЕТНА ЉУБАВНА ПЕСМА

(свима који немају чега другога да се сете
осим љубави)

Била си лепа као цвет кога треба измислити
не, ниједан цвет није био леп као ти
и ниједна реч није нашла своје место
у пореклу и љубави
римујући се са тобом

Била си лепа као река
и свака је потекла само зато да би тебе срела

Ти још док ћутиш постајеш поезија
на мостовима где ће се свима
сем мени
догодити љубав

и свака самоћа кренуће под руку с пролећем
и вратити наду
онима који су посумњали у кишу
што облива твоје лице

Била си лепа као планина
и зато један храст је остао усамљен
задивљено додирујући небо
свежим и нежним гранама
само зато што су у сну дотакле твоје усне

Била си лепа као дуга пред прву љубав
сањива танка висока и прозрачна
подједнако питома и дивље страствена
и исијаваш младом светлошћу
што ниче смрзнута и врела
између пустињског сунца
и сибирских белих ноћи

Била си искрена као песма Орфеја
која не уме да напусти своју драгу

Ти
да би неком била љубав
није довољно да те неко измисли
и да се убије због тебе
јер са тобом никада није касно волети друге
и бити прва и последња љубав

Била си лепа као недостижни снежни врх
као невини траг рањене срне
прекривен мирисом тамјана
песмом славуја
као једно цело небо
само због тебе
што је у дослуху са онесвешћеним звездама

Из твог тела потекао је Лим
а када си пожелела да му будеш љубавница
само за једну ноћ
преточен у твој глас
улио се у Црно море
и постао
заветна љубавна песма
која до сада никоме није припадала
због које још увек
само због тебе
све недовољно волим

УЗАЛУД ЗОВЕМ ТАXИ

Узалуд зовем тахи
да ме повезе до прве кише
до ране јесени
до последње сузе
до прве љубави
са којом се нисам разишао
баш тада када ме је напустила

Узалуд зовем тахи
да ме позове до последњих речи
које је испевао човек
и пао са спрата хранећи голубове
на тераси на којој је касно почело
моје детињство

Узалуд зовем тахи
да ме повезе у Колашин
на периферију непознатог гробља
где се смеју кишне усне моје мајке
једино сачуване у мом сећању
оне ноћи под орахом
са којег се никада није склањао снег
ни онда када су га посекли
с неувелим лишћем
после моје смрти

Узалуд зовем тахи
да ме повезе тамо
где се реке појављују
са извором обалама и увиром
једном у људском веку
и чији је љубавни зов
толико далек и провидан
као додир
који се једном мора догодити
онима које нико није волео
који никог нису волели
и живели дуго
толико дуго
да ни смрт није имала времена за њих

Узалуд зовем тахи
да ме повезе до непостојеће планине
на којој живе посрамљени од прошлости
брат Гром и сестра Олуја
а на врху те усамљености
као на длану пчеле
расте воштана светлост
која није чула ни за какву зору
и не гори због тога
што је нечија и ничија
него што сама у себи
рај и пакао изједначава

Узалуд зовем тахи
и пакујем гепек вечног боравишта
своју похабану кожу
невешто искрпљену ранама
моћних романтика насиља и тираније
доушника и батинаша
од чије нежности
и трх зна да засузи
забоден у лице несанице

Седам поред тахисте
а то беше један млад и заљубљен гавран
са белим посмртним перјем
и провидним крилима
са кљуном завезаним у чвор од црних слутњи
са ким док се путује
сигурнији си у смрт
и с њом веселији
него да случајно
као какав вечити неспретњаковић
склизнеш у амбис
обувен у сандалама исплетеним
невидљиво чврстим концима
параноје и сваког другог лудила

Узалуд зовем тахи
и шаљем свој нервозни скелет
да се удобно смести
у тај покретни гроб
и да не омета заљубљеног возача
који сигурно вози
серпетинама пакла
и успут се игра с црним облацима
из којих понекад
заједно над нашим животима
теку топле пролећне и сумњиве кише


Узалуд зовем такси, Библиотека Изабрана поезија, 2010.
Унирекс, Подгорица – Јаникс, Београд

четвртак, 26. септембар 2019.

Милко Стојковић (1959)










РАСПЛЕТАЊЕ МЕСЕЧИНЕ

Могао си лепо бити адвокат, поп или доктор, а ти пакујеш месечину у стихове. Могао си лепо бити полицајац, порезник или бар референт у општини, а ти се рвеш са мирисима и нестваром. Могао си, у најмању руку, бити трговац, цариник или бар баштован, а ти се љуљаш на жуборима, свитањима и несаници. Могао си, ето, много тога корисног бити, а ти си постао песник.






КАДА ОТПУТУЈЕМ

Не знам како, али ћеш већ знати
да сам кренуо на пут тамо,
ћутање ћеш, вест оном што ти донесе, предати,
а ти ћеш плакати за оним што само ја и ти знамо.

Мени понећеш светлости само пламичак,
кренућеш тихо и смерно, нека те не заустави кућни праг,
док предајеш ми последњи зрак пећи ће те пламени језичак,
пржиће ти срце док тамо путује онај који ти је драг.

На мом обележју процветаће тишина,
нићи ће травке само нама знане,
између нас ће се испречити никад већа даљина
без наде да насмејано јутро сване.

ОТЕТО ОД УМИРАЊА

Једну планину снежну,
једну реч нежну,

али не планина било која,
и не било чија реч но твоја,

над планином парче плавог неба,
и звезда једна у том плавом треба,

али не плаво што се јави чудом,
но плаво и звезда у њму над Грудом,

извор и поток, песмом птица да се јави,
жубор воде и шуштање ветра у трави,

не тражим превише, не иштем много,
ако ми судите не судите строго,

обичне, а не велике ствари срце ми сања,
у дану отетом од умирања.

ОЦУ

Циглане нису могле
да укалупе толико блата
колико га је отац мој
могао повезати у зидове.

Узидавајући циглу
зидао је свој дом
градећи вечност
коју ће појести време,

ал знајући га, верујем да
и дан данас зида
небеске и божје дворце
печалбарећи спокој за потомство.

ЛЕКОВИТА ПЕСМА

Мој деда,
онако прсат и снажан,
кочоперио се пред бабом,
обигравао и правио важан

оставио њиву да чека,
баталио волове и рало,
па је у журби журбастој,
у којој му је само до бабе стало,
да ону лепоту од жене
сковитла пос собом,

заплете гуњем у глог,
па сочно опсова чуо је и бог,
љут и бесан одмах скреше трх,
толико је био строг,

и онда плакао за посеченим глогом
и извињавао се постиђен пред богом
не могавши да опрости себи строгом,

а баба женском игром,
уплашена дедином бригом,
намигне поветарцу, скакавцу и мраву,
па на дедине груди наслони главу
и сву му ноћ женском месечином што снива
ране видала,
јутарње сунце је затекло деду
где у осмеху плива.

РАМ ЗА МОЈУ СЛИКУ

Могла си бити
рам за моју слику
па кад ми наиђе зло
у твоје да се уоквирим руке.

ТВОРАЦ

Тебе, најлепшу,
саздах од мириса и сени,
па тако и себе створих од истог,
јер све што ти дадох
вратило се мени.

ОНО ШТО ЈЕСАМ А НИСАМ

Да јесам
оно што нисам,
као што нисам
оно што јесам,
имао бих то што немам,
као што немам то што имам.

Милко Стојковић (1959), Преслап, Црна Трава, живи у Смед. Паланци. Објавио је књиге: Утеривање демократије; Ја о теби, јао мени; Мастило и цигла; Гурај, Сизифе, гурај; Завичајна узглавка; Љуљајући безобразлук; Мисли на раздељак;




четвртак, 19. септембар 2019.

,,Паланачко поетско лето"





Резултати Шестог песничког конкурса Књижевног клуба 21
,, Паланачко поетско лето 2019“
Жири: Александра Батинић, Мирослав Јозић и Славиша Крстић, који се састао 12.9.2019. одлучио је о награђенима и песмама које ће бити заступљене у Изворнику 9.

Прво место: Оловна деца, Бранка Селаковић, Београд, шифра: Архива импресија
Друго место: Телеграм, Сања Радуловић, Добој, шифра: Дугосилазне питалице
Треће место: На раскрижју Maxwellovih једнаџби, Иван Гаћина, Задар, шифра: Творац мисли
Похвала: Ноћ и ти, Зоран Антонијевић, Младеновац, шифра: Хеиронимус
Похвала: Сунцокрети свирају саксофоне, Невена Поповић, Ниш, шифра: Самсара 88

            Заступљене песме у зборнику:

      Александра Вучковић Матијаш, Нови Београд, песма: Има наде
      Александра Јовановић, Врање, песма: Три ујутру
      Александра Љубисављевић, Смедерево, песма: Пропорција
      Биљана Грошин, Меленци, песме: Платно на ветру и Запис са изложбе тропи
      Биљана Станисављевић, Параћин, песма:  Мраз
      Бранка Селаковић, Београд, песма: Удах
      Братислав Росандић, С. Паланка, песма: Можда снујем
      Данијела Божићковић Радуловић, Петровац на Млави, песма: Пупак
            Данијела Ђуковић Кнежевић, Бијело Поље, песма: У плавом
      Дејан Станисављевић, Параћин,  песма:  *** (уздах...)
            Драган Недимовић, Београд, песма:  Нећу да будем нечији
      Злата Јовановић, Параћин, песма:  Одаћу ти тајну
            Зоран Антонијевић, Младеновац, песма:  Тескоба
      Зорка Стојановић, Мало Црниће, песме: Одлазак и Грозд сећања
            Иван Гаћина, Задар, песма: Онкрај бродолома свјетоназора
            Иван М. Петровић, село Кланица (Дивци код Ваљева), песма: Лапот
            Ивана Лекић, Параћин, песма: Киша
            Јасмина Јовановић, Крушевац, песме: Монмартр и Тајна
            Јелена Благојевић, Кладово, песма: Степски вук
            Лазар Вучићевић, Обреновац, песма: Молитва мајци
            Љиљана Живковић, Београд, песма: Камен, нови снови, прошлост  
            Љиљана Милановић, Друговац, песма: Надвлачење
            Марко Поропатић, Београд, песма: Челичана
            Невена Милосављевић, Звечан, песма: Књига о фрагменту бола 1
            Невена Поповић, Ниш, песма: Изгубићу се на карневалу ораха
            Немања Драгаш, Београд, песма: Теби што те воле моје кости
            Неранџа Костић, село Мосна (Доњи Милановац), песма: Паралитети
            Никица Банић, Инђија, песма: Задовољство
            Рада Пауновић, Чачак, песма: Умире кућа мог детињства
            Ранко Гребовић, Нови Београд, песма: Јединство духа
            Сања Радуловић, Добој, песма: Чекање новог круга
            Симо Васић, Батајница, песма: Можда
            Слободан Стојиљковић, Прокупље, песма: Домаћи ветар
            Соња Ранђеловић, Ниш, песма: Муње
            Стеван Милошевић, Врање, песма: Песма оцу
            Теодора Мицић, Ниш, песма: Сан

Хвала свима на учешћу. Благовремено ћемо најавити време одржавања манифестације, уручења награда и представљања зборника.



уторак, 09. јул 2019.

Надежда Михајловић (1954-2019)
















JASIKA

Zapojasana sunčevom svetlošću
zemlju rascvetavam,
požnjevenu ljubav sa tvojih usana
kamenom mrvim,
u hleb pretvaram.

Onda te ljubim dok sunce
u more ne utone
i crvenu kuglu
u zaton ne smesti.

Klasje u peni procvetalo
u talase pretvaram,
dok zemlju zavaravam
da ne volim te više od nje:
crne, crnice.

Zapojasana sunčevom svetlošću
kamen za pod glavu misao stavljam.
Na njemu duborezi iz srca
preneti na tvoj dlan...

Stasam u zvono i spomen,
stameno, snažno,
još uvek šumim
još uvek ljubim,
kao jasika.

BAŠTE

Ljubičice,
milo cveće moje,
ljubičice,
devojčice,
cvetovi plavih očiju,
ljubičaste kose.
Volim vas kao decu svoju,
ljubim vas ljubičasto....

GRLICA

Danas sam te volela,
tužno kao grlica,
za tobom žudila
i uzdisala.

Danas sam plakala,
zbog sebe i tebe,
po nekim putevima posrtala,
koje nisam ni prepoznala.

Boleli su me znaci na njima,
putokazi vreli.
U naletima čežnje
grlila sam nebo,
tamu umesto sunca.

Danas sam spoznala
ljubav svoju prema tebi,
svoj usud i kajanje:
grlica postala,
nebo dodirnula
u pesmi koja još uvek traje.

LJUBIČICE

Iznikle u busenju
male, plave,
u nedrima devojačkim.

Porasle u čežnji,
velike do neba,

ljubičaste stabljike
pesme, devojačke.

Polegle po stazama,
pevaju horski.

Pevaju vetru,
pevaju šumi ...

Ljubičastim glasom,
koji niko ne čuje,
jer bilo je to davno…

PESNICI

Postojimo,
sećanja vredni,
u venama trajemo,
mi, ne zaboravljeni...

Povratka ima
samo u pesmama
i  vetrovima.
U njima,
u sećanjima:
Dva srca,
dve tuge,
dva osmeha
i jedna čaša radosti
okivaju ti srce ružama,
prokleto dobro!
Okivaju ti srce lancima,
prokleto mnogo!

Suzama se duša raduje;
Tada najviše blista!
Suzama se nebo osmehuje,
kiša je tada najčistija:
Prežaljeni,
zgaženi,
zaboravljeni,
u patnjama
najduže opstajemo...

Nadežda (Milutina Vilića) Mihajlović rođena je 1954.godine u Beogradu. Živjela je u Smederevskoj Palanci, u kojoj je završila Osnovnu i Srednju Učiteljsku školu. Višu Školu za vaspitače pohađala je u Beogradu, gde je i diplomirala 1982.godine. Iste godine počela je da radi u Predškolskoj Ustanovi "Petar Pan" u Smederevskoj Palanci u kojoj je sa zapaženim rezultatima provela svoj radni vek radeći sa decom, sa puno ljubavi i pregalaštva.
Pesništvo je decenijama bila njena ljubav. Bila je član i jedan od osnivača književnog kluba "Književni klub 21".
Umrla je, iznenada, 18.4.2019.godine.
Zahvaljujemo se književniku Draganu Viliću koji je sabrao, uredio i pomogao da ova knjiga bude objavljena i deo Nadine duše ostane među nama i ostvari se Nadin san.