уторак, 21. мај 2019.

Марко Поропатић (1984)

Проглашење победника за 2019. Библиотека ,,Милутин Бојић", Београд, 21.5.2019. Честитамо!
Фото: Љиљана Милосављевић

















Мирис предграђа

Кавез за књиге покрива зидове;
Прашина  полеже на бела сечива.
Меке утробе сложене међу корице
Одмотавају се, словима ћуте.

Све те купусаре које мобилишеш
При свакој селидби;
Оловне хрпе сложене у картонске кутије,
Понеко писмо, понеки абажур,
Све те крупне ситнице,
Које вучеш од стана до стана 
Имају увек исти мирис.

Смењују се пребивалишта;
Високе таванице,
Ниске зграде, бели клозети,
Једнобојне собе у којима спаваш.

Свуда срећеш свог двојника
Тог дечака кога теглиш под мишком.

Свуда срећеш вентиле који стежу цеви,
Сливнике нагрижене рђом,
Степенице умотане у несклад,
Наслове који штрче из комплета,
Књиге које курвински маме.

Све то открива колико и скрива,
Све се то слаже у ткиво биографије.

Загонетни осмех који си понео на лицу,
Просипаш по бистроима где конобари увек касне;
Препознајеш га у поздраву незнанаца
Којима се јављаш.

И у Његошеву довлачиш своју јетру и црну косу.
И тај похабани мирис.
Тај мирис постаје невидљива
Завеса различитих адреса.
  
Раскорак

Пролазићеш зеленим парковима
И цветним алејама.
Пролазићеш станицама и метроима.
Сретаћеш лица разнобојна и непозната,
Пролазнике загледане у књиге и мапе,
И оне са коферима у рукама.
Сретаћеш путнике који жваћу топле хамбургере.
Изгледаће као да је све могуће,
Али нека празнина лепиће се за пероне,
Као снег за храпаве црепове.
Виђаћеш рекламе и графите,
Раскошне пашњаке и наказне зграде,
Оловна јутра и прашњаве дане,
Људе, који су, ипак, више слични него различити.
Виђаћеш житна поља, борове шуме,
Куће окречене знојем и сунцем.
Осећаћеш пролазност у тој покретној клаустофобији.
Носићеш са собом, ко путни пртљаг,
Чупаву нарав и бодљикави шарм.

Марко Поропатић рођен је 1984 године у  Београду.
Завршио XIV гимназију,  а потом Правни факултет.
Објавио је збиркe песама: Исповести (2011) и Искре и Понори ( 2014). Члан је Удружења књижевника Србије. Добитник награде ,,Милутин Бојић" 2019.
Песме објављује у часописима и зборницима (Мирис предграђа је у нашем Изворнику 8). Заступљен је у неколико антологија. Добитник је више награда за поезију.
Живи и ради у Београду.
  

среда, 08. мај 2019.

Драган Мраовић (1947)






















фото: ВикипедиА



Завидим Цару Лазару

Завидим Цару Лазару, падам ничице,
не због обретанија његове царске главе,
него што је умео Тебе да нађе Царице
да нас воздигнете до ваше небеске славе.

Да Тебе није било, Царице, и твоје жртве,
Срба не би било, чак ни ово мало нас живих,
већ би небо само оросило наше сени мртве,
само би кануло благодарје са небеса сивих.

Да не би српског Цара да нас за Косово веже,
и Твог мучеништва, били бисмо без срца и ума.
Без Тебе светице и Лазареве Цркве Самодреже,
Скренули бисмо са светлог пута Божијег наума.

Снага мужа је у жени, а не у мачу.
Свака жена је Марија Богородица.
Ти си нас родила у косовском плачу,
Ти, кћи Србије и наша вечна Царица.

Завидим Цару Лазару, не на светој Здравици,
већ што се блажен и узвишен на небо вазнео,
јер је срце дао божанској српкињи Милици
и нашу косовску издају, срећом, није доживео.

Оно што ћу на крају рећи, опште је место,
подсмеваће ми се сви критичари и песници,
али рећи ћу и помињаћу то упорно и често:
клањам се нашој Светици Царици Милици!

уторак, 07. мај 2019.

Наши са причама у Алми


Вероника Вељић
ЈЕДНА РЕЧ ЗА ПОМИРЕЊЕ

 Пословала је око шпорета, док је муж листао новине. То јутро је био нервозан и ништа му није било по вољи. Најпре соба није била проветрена, а кад ју је проветрила, зашто је тако хладна, зар не може мало да проџара ватру да би се боље загрејала, те кад ће већ једном тај доручак, итд. У почетку је стрпљиво слушала примедбе и покушавала да се правда. У себи је мислила: устао је на леву ногу, ваљда ће се смирити. Али – није! Гунђао је даље због овога и онога, а у њој је почела да се скупља зловоља. Неко време је ћутала, није одговарала. Са примедбом да шпорет не вуче јер не уме да ложи ватру превршио је меру њеног стрпљења. Оштро је одговорила:
„Шта си се накопиздрио на мене данас?!”
Тајац! Уплашила се. Ко зна шта значи та реч?! Личи на псовку. Куд да је изговори баш у овом тренутку кад је нервозан. Окренула се да погледа шта се дешава. Држао је пред собом новине, а рамена су му се тресла. Ништа јој није било јасно. Зар се он то одједном смеје? Остала је без текста.
„Где си нашла тај израз?”, упитао је кроз смех. Тада се насмејала и она. Једна једина реч и 'Пуф'! Нервоза је ишчезла.

Љиљана Милосављевић
РАЗГОВОРИ ПРАЗНИХ ДАНА

Хтела сам нешто да запишем, да не остане празан дан. Искочи ми Желимир Жилник, познати редитељ, отвара филмски фестивал.
А хтела сам нешто друго, о нама малима. Мислим, и о себи. Зар стварно више немам материјалних жеља или сам се помирила са могућностима. Па као задовољна сам. Скинем резервну хаљину са чивилука (имам их сличних од памтивека), у сваком џепу руж. Кад решим да изађем из своја четири зида, урамим осмех и кренем.
А и када изађем, сетим се Тарабића. Некада сам замишљала да нас на земљи бити неће. Можда и неће, доћи ће неки туђи. Али човека нећете моћи срести (говорили су), онако стварног са ким ћете умети да поделите причу. Случајности нема, одавно знам.
Добар дан, господине Жилник! Баш Вам хвала што стигосте у мој пусти дан. Вечерас очекујем Матију Бећковића, ако ми интернет буде у функцији. Сита ћу се наслушати и сама са собом испричати.

Светлана Нешић
ГОДОВИ

Испреплетани годинама стоје чврсто на тлу. Из дана у дан јачају. Осликавају време, пролазност, живот. Њишу се. Одолевају олујама и неизвесној судбини. Опстају...

Зоран Тодор
БИЛБОРД

И овог јутра погледао сам у небо и умио лице.
Увек исто лице, комад неба и део билборда кроз који излазим на улицу привучен фотографијом згодне девојке која рекламира телефоне.
Жмирим питљиво, намигујем лево, десно, она се гласно смеје...
Шапућем мој број.
Ослушкујем.
Мислим, догодиће се нешто

уторак, 23. април 2019.

Честитка


Књижевни клуб 21 свим поштоваоцима писане речи честита Светски дан књиге и ауторских права.
,,Изгледа и у уметности, нарочито у списатељству треба одредити лигу као и у спорту, да се задовоље сујете. Разлика је у томе што је у спорту – време, увек судија у тренутку остварења, а за уметност су понекад потребни векови.“ Матијевић  (27.9.2018.) 


петак, 19. април 2019.

Конкурс (2019-04-25): 34. ФЕСТИВАЛ МЛАДИХ ПЕСНИКА ЗАЈЕЧАР



ФЕСТИВАЛ МЛАДИХ ПЕСНИКАДАНИ ПОЕЗИЈЕ 

Установа НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ ТИМОЧКЕ КРАЈИНЕ –
ЦЕНТАР ЗА КУЛТУРУ „Зоран Радмиловић“ Зајечар
расписује
  
К  О  Н  К  У  Р  С
  
за учешће на 34. Фестивалу младих песника „Дани поезије“.
Циклус од десет необјављених песама, потписан шифром,
(решење шифре, у посебној коверти, доставити са пријавом),
умножен у четири примерка, послати на адресу:
Установа Народно позориште Тимочке крајине –
Центар за културу „Зоран Радмиловић“ Зајечар
Ул. Тимочке буне 16, 19000 Зајечар,
са назнаком "за Фестивал младих песника".
Право учешћа имају песници до 30 година старости
који пишу на српском језику а немају објављену књигу.
Пријаве доставити до 25.04.2019. године.
Песници чије радове одабере Стручни жири Фестивала
стичу право учешћа на
34. Фестивалу младих песника „Дани поезије“
који ће се одржати од 22. до 25. маја 2019. године у Зајечару.
Лауреат Фестивала стиче право на објављивање књиге.
Рукописи се не враћају.
Додатне информације:
тел: 019/425-426
mail: centarzakulturu019@gmail.com

четвртак, 18. април 2019.

Деца пишу


Глас младих, лист ученика ОШ ,,Херој Радмила Шишковић“, Смед. Паланка
Број 81. 17. април, 2019. (поводом 65. година од оснивања). Честитамо!

Школа нас учи

Кад од куће кренем,
лептир полети, он ме води
и код школе слети.

Ту су другари моји,
учитељица,
ту учим да читам, пишем и
бришем,
ту певам, цртам и бојим,
ту се љутим, певам и
ћутим.

Школа ме учи да имам
знање,
да друга волим и
другарици помажем.
И када кући кренем,
учитељичин поглед дуго
ме прати,
а онда лептир тихо полети
и код моје куће нечујно
слети.

Нина Милутиновић II2


Школа

Школо драга, школо мила,
Ти си једна добра вила!

Сваког ђака у крило си
привила,
знањем си му главу
напунила.

Од доброг детета још боље
си направила,
а лоше дете на боље
поправила.

Свачије си срце загрејала
јер си образовањем
обасјала.

Стефана Јелисавчић II2


Школа

Лете нам дани у школској клупи,
на час се жури кад дневник лупи.

Памтимо игре и ђачку шалу,
Журимо сада у спортску салу.

Пише се и учи, задаци и теме,
Школа је моје животно семе.

Лазар Пантелејић II2


Лист богат и садржајан. Избор је овом приликом пао на најмлађе.


понедељак, 15. април 2019.

Лела Милосављевић (1966)

Удовац

Мој Жика и ја живимо у браку тридесет година. Волели се и поштовали, кућили и децу одгајали. Већ смо прешли педесету и, као већини у браку, некад беше лепо, некад смо мислили да и лепше има. Порастоше деца, Жика остаде без посла, завлада нека апатија и у нашој кући и међу народом. Све мање нам неко бане на кафу, а и ми ретко где идемо. Деца отишла својим путем, у потрази за послом и животом. Ми се осамили и ућутали.
Негде скоро каже Жика отворио Фејсбук, нашао другове из Војске, па неке наше старе пријатеље што одоше преко света, те са њима мало размени поруке и убије време. Тако ја кад дођем с посла, скувам ручак и све обавим, таман да мало проговоримо, али мој Жика гледа у телефон и не проговара, ко ова данашња деца.
Решим ја да пропратим ситуацију, па и сама направим профил на Фејсбуку. Ставим слику неке згодне жене са рекламе из новина, па додам и још пар на трави, на плажи, онако издалека, само да се фигура назире. Наденем јој име, напишем да живи близу, па пошаљем Жики захтев. Прихвати мене Жика за пријатеља, па ми као прави џентлмен посла поруку да ме поздрави и пожели добродошлицу. Руку на срце, Жика је увек био добар домаћин и волео госте, док су нам долазили.
Тако, муж и ја почнемо да се дописујемо.
Тада ја први пут чујем да мој Жика воли здрав живот, озбиљну музику, а вели и књиге воли, него не стиже да чита. Смела бих се заклети да Жика воли печење и сарму, да се згражава на фитнес и пахуљице, о књигама и музици и да не говоримо... Но, добро, прихватих ја игру па му уделих комплименте и напоменух да је данас све мање правих џентлмена. Тад он мени потанко описа колико је он савршен.
Пиосле пар дана упитам ја Жику је ли његова супруга одушевљена што има таквог делију, кад ми он на то одговори да је његова супруга, веселница, преминула пре две године!
Ауу, кад то прочитах дође ми да одем у собу, где он, као гледа утакмицу, и да га убијем, па да мало ја будем удовица, али некако се уздржах. Кад ми исприча како о деци сам брине, по кући све ради, ма би ми жао Жике што сам му ја умрла.
Кад одем на посао Жика вредно пошаље поруку мени, па се јави и жени, ваљда да умири савест. Додуше, жени само кратко – купи хлеб. Или – одох ја на пецање.
Са мном би, да је времена, поваздан писао. Пита ме и како сам спавала и шта сад радим, а и како се осећам. Пошто то одавно никога није интересовало, све ја Жики потанко испишем. Кад ми дође да се некоме пожалим одем у собу, легнем и пишем мужу у дневном боравку. А било је дана кад поподне седимо на два краја угаоне гарнитуре и дописујемо се. Мој муж и ја. Понекад ми се Жика толико допадао да сам заборављала да са њим живим тридесет година. Понекад ме потера ђаво па га питам је ли покојна жена била лепа.
Била је, болно напише Жика.
Приупитам ја о тој покојници свашта, али он вешто избегне да се о њој дуго прича. Радије пише о мом мужу, за кога му написах да по цео дан гледа у телефон а на мене не обраћа пажњу. Е, њега Жика изгрди по пропису! Како може овакву жену да запостави, вели шта би он дао да није сам и јадан. Шта би он дао да има овакву жену крај себе!
Пролазе дани, а ја чекам поруке од Жике и кад стигну обрадујем се. Почели смо да се кријемо по кући и да се дописујемо. Нешто се мислим, ко је овде луд? А не знам ни шта да радим...
Да ли да убијем Жику, па да ми се на оном свету придружи, или да му пустим класичну музику и спремим овсену кашу за ручак, кад већ воли? Ако овако наставимо заказаћемо састанак, па куд ћу онда. А све ми се ћони да ће ми се уцвељени удовац и покојна жена заљубити...
Ипак мислим да је најбоље да што пре раскинемо, иначе ће враг оденети шалу...
                                                                
*** Прва награда за најбољу сатиричну причу „Вуко Безаревић“ на фестивалу хумора и сатире у Пљевљима.
Лела Милосављевић је аутор књига ,,Трагови босих стопала“ и ,,Плес међу свицима“. Живи и ради у Ужицу.