субота, 17. фебруар 2018.

Љиљана Милосављевић (1952)


Бранислав Радовановић Раф 
акварел












Разбројавање

Гледаш ме.
Ћутимо.
Године ми на лицу
разбројаваш.
Одустани.
У огледало не гледам.
Огледам се у људима.
У љубавима.
Где оде?
  
Од песка и пене

Године минуле
од песка успомена
огрлицу градим

Иза огледала се тражим

Браним светло
што упали
у мени

Сакупљам снове
од пене
златном мрежом
од тебе до мене

У раскораку

Учини ми се Ти си
Улица нас дели

Супротним правцима
У ћутњи корачамо

Име ти довикнем
За сваки случај
Да поглед са трага ти
На моју страну скренем

Одјек одлете у празно

Љуштим лук и плачем
Само  у почетку
После ми буде свеједно

Члан  Књижевног клуба 21, Смед. Паланка. Пише поезију и кратке приче.
Објављене књиге љубавне поезије:
Постојбина срца,  Библиотека „Светислав Вуловић”Ивањица (2007), Небо у реци, Књижевни клуб 21 – Смедеревска Паланка (2013).
 


субота, 10. фебруар 2018.

Јасмина Обрадовић (1981)



















АКО БУДЕШ МОГАО

          Бићеш човек, сине мој.“ ( „ Ако“, Р.Киплинг)

Ако само будеш могао да се сетиш…
Колико пута је опрала судове,
сложила их на своје место.
Усисала. Обрисала прашину.
Опрала веш.
Простирала, склањала, пеглала.
Мењала постељину.
Проветрила собу. Опајала.
Опрала прозоре. Заменила завесе.
Спремила ручак, доручак, вечеру. Ужине.
Колаче, празничне трпезе.
Дочекала, испраћала.
Кувала чај, кафу. Сипала сок. Воду.
Приносила. Односила.
Наместила кревете. Поредјала јастуке.
Полила цвеће. Почистила двориште.
Налазила играчке на невероватним местима
и враћала, враћала, враћала… Паковала.
Колико је пута тешила бебу, уморна, без сна.
Колико су је пута болеле руке и леђа.
Колико је ствари обавила једном руком док је
у другој држала бебу.
Колико је пута успут ручала.
Колико пута је пошла, а да није знала куда.
Колико је пута ушушкала уснуло дете.
Играла се. Маштала.
Колико пута се тихо смешила
за први осмех, буцмасте образе,
први зубић и први корак.
Колико пута се нашла баш ту, где треба
и пружила пољубац у носић.
Колико пута је бринула и плакала.
Одћутала. Говорила.
Понекад се мало дурила.
Пуцала. Падала. И опет устајала.
Смешила се. Нашминкала и кренула даље…
Ако будеш могао
тога
да се сетиш
Волећеш своју жену,
сине мој.

(Браничево 3-4, 2017)

Свађа

Боље је једноставно да одеш.
Немам ја душобран
за тај пуцањ гнева,
ни одглумљену уљудност,
ни расклиматане осмехе.
Боље је да одеш.
Нек’ ти је слобода,
Без обода,
без великих ода,
да.
Иди!
Мени нека остане
бодљикава истина.
Мени нека остану
и грлени жилети,
и труње лукавства
и каменице ироније.
Ако је то једино што има да ми остане.

(,,Изворник 6“, 3. песничког конкурса Књижевног клуба 21, 2016. похвала)

Рођена у Петровцу на Млави. Одбранила докторат на ПМФ-у у Крагујевцу, где са породицом живи и ради. 



петак, 02. фебруар 2018.

Ристо Василевски (31.1.1943.)














(О)ДА ПРАЗНИНИ

Колевка свега,
једино место за све,
отворен простор
за сваки облик пуноће.

У њој се све, објашњиво
и необјашњиво, догађа,
рађа, обликује, ствара,
налази или не налази место,
да би се после времена
крaтко трајање, век, живот
преселило ко зна где,
опет, само унутар ње.

Вечита и несамерљива,
иста споља и изнутра,
није мера да се њом
било шта измери,
поуздано утврди, учврсти.

Чак и општи дух,
сваки облик материје,
галаксије које лебде у њој
као још недозрели плодови,
само су њени пролазни станари,
који имају свој пут,
али никада изван ње.

(О)да празнини,
прамајци пуноће,
без које не би било
ништа постојеће.

(О)да равнотежи
свега што траје
и трајањем све(т) обнавља.


(О)ДА МАЈЦИ

Да ју је Бог имао
ко зна како би свет изгледао

Можда би брига
коју би с Њим поделила
лишила природу зла
човека да буде
увек најгоре оружје

Свест о нама
била би јаснија
затамњена места
оку ближа
уму угоднија

Јер Она је Утроба
у којој се све зачиње
развија до рођења
задојено њеним млеком
успоставља равнотежу
на којој све почива

Љубав браће и сестара
не би одређивала мржња
која је њено друго лице
и својом сумњом све ремети

Чак би и смрт
можда имала друго име

(О)да Мајци
пресељеној у вечности
и пре него што је помислила
да роди Бога
Мајци о којој
можда ни Бог
ништа не зна

Из рукописне књиге Срце круга

,,... Ако се свако може назвати писцем и антологичарем или ући у жири за доделу награде коју је сам засновао, онда се естетске и етичке границе померају – али само на горе и уназад. Стање је данас такво да је заиста превише награда. Превише према броју, али премало по свом дигнитету и значају! Ја знам и за случајеве када исти људи, сакривени иза својих издавачких кућа, фондација или манифестација, додељују по више од тридесет награда годишње – готово сваког месеца по десетак! И једини проблем им је каква имена да им надену. Јер цена папира за штампање диплома (која је, у ствари, једина права вредност тих награда) је безначајна. Што је најгоре, тим својим наградама и признањима дају међународни карактер па онима који их добију у својим срединама много значе. Пуне су биографије песника и писаца таквих награда, пуне су странице на гуглу и другим мрежама самохвала „ награђених” и „ похваљених” и честиткама њима поводом њих! Бојим се да нека од тих, таквих награда ни мене није заобишла. Ја сам, иначе, готово једини песник и преводилац који се за добијене награде ретко коме и кад захваљује. Јер сматрам да ако неко треба да се захваљује, онда то треба да буду они који награде и признања осмишљавају и додељују – јер су имали коме с разлогом да их доделе и тако испуне неку своју мисију или остваре неку своју намеру. Зато, приликом додељивања међународне награде „ Арка”, коју моја истоимена издавачка кућа додељује за најбољу књигу домаћег и страног аутора никада не заборављам да искажем такву захвалност награђеним ауторима. Свестан сам да и лествицу књижевности и критеријуме за неке значајне награде данас (као и увек), увелико одређују политичка чињења. То се догађа и с највећом наградом – Нобеловом. Бојим се да се књижевност тога никада неће ослободити. Али себе сам увек саветовао да се увек држим што даље од политике, свеједно колико ме је то коштало. А коштало ме је много (између осталог да нигде не могу да запослим троје своје факултетски образоване деце!). Шта саветовати писцима који стасавају? Да знају, пре свега, да пишу за себе. Да се боре да то што пишу виде и други и, ако имају среће, да их неко на време уочи и за праве вредности правим признањима награди. Све остало ће учитити њихово дело...“ 

Из интервјуа часопису Браничево 3-4, 2017. Разговарала: Биљана Миловановић Живак

Ристо Василевски, песник, преводилац, издавач, академик.