среда, 07. октобар 2020.

Биљана Станисављевић, Параћин


 










МРАЗ
 
Да преноћим и презимим
смртну казну празних листова
Умотавам се тобом
као жељом чуваном
у лицидерском срцу
под јастуком
Колико мрака по пустошима
док ћарлијам у твојим грудима
као враголасти брђански ветар
пун меда и месечине
Пун жара којим можеш
потпалити тај дуван
који завијаш
Мраз је по мојој хаљини
у којој сам ти се обећала
јер ме не грле твоје руке
веће од васионе
Колико ће требати
сунчаних медаљона
да откупим излазак на светло
да преноћим и презимим
смртну казну закаснелих писама

Извињавамо се нашој драгој колегиници што је дошло до пропуста у прошлогодишњем Изворнику 9, и одабрана песма није одштампана. Надамо се да ће је на овај начин допрети до много више љубитеља поезије.

уторак, 06. октобар 2020.

Синђелићеве чегарске ватре 2011-2020


Радмила Кованџић
ПОСЕТА МАНАСТИРУ
 
Немир ветра
Би јачи
Од немира векова.
 
Варка.
Трен се треном обоји
И у вечност утопи.
 
Ана Марјановић
ДАХ ЖИВОТА
 
Славујева песма лугом прелама пој
и дан и ноћ сећањем ум заталаса,
док свици пале светло у житу што класа,
велик и стамен јутром рани деда мој.
 
Лице му красе линије тешког живота,
у два три маха ливаду росну коси,
у џепу сакрио снове а само воду носи,
част и поштење његова су лепота.
 
На јастуку извезена ружа, оживи трен,
двоје избораних руку, лица им сен,
зором, часовник стари на рад позива.
 
Из рерне мирише проја, зрневља траг,
тај дах топлине зноја, премио и драг,
док хладном водом лице деда умива.
 
Љиљана Милосављевић
НАДА
 
Волела бих самотна
Да ти се радујем
Као јутру птица
 
Да не започињем
Ткање дана окачена
Над нашом празнином
Као паук о сопствену нит
 
Радосне песме за твој џеп
У мени одавно нема
Шта да ти донесем
 
Ишчупаће нас из погледа
Са птицом и кровом
Остаће у сећању само
Осмех као измаглица
 
Чекам нови дан
Да нам песма порасте
Достојна плавих висина
 
Миодраг Милуновић
ПОЈИЛО
 
Од костију наших
Начинише појило
 
И догнаше говеда
Од комшија
Отетих
Да жеђ утоле
 
Ороговише облаци
Обешени о ревер свевидела
Изатканог
На рубу сећања
 
Залуд су трокраке камџије
Љубиле уморне сапи
А пољупци
Као презреле чауре мака
Пуцали немуштим пољем
 
Загледано у безумље
Море рогатих
Ћутало је сећање
Чекајући
Да се господар огласи.
 
Светлана Нешић
ИМА ДАНА
 
Има дана када пишем,
има дана када волим.
 
Има дана – само дишем
за здравље се Богу молим.
 
Има дана кад утихну
звуци што се пре чуше.
 
Има дана кад извори
ко од шале сви пресуше.
 
Има дана када нада
пригрли ме изненада.
 
Има дана када слутња
из прикрајка се прикрада.
 
Има дана када лако
наоколо све се збива.
 
Има дана када желим
да осетим да сам жива.
 
Милован Мићо Петровић
ЗАЉУБЉЕНЕ САЊАЛИЦЕ
 
Успомена животних слика
Свевидиком искри чежњу...
Сјајем верне зенице
Љубав уснама казује.
 
Доспела си у срж моју
Радости блиставог мира,
Заљубљене сањалице
Цветном оазом, крилима лептира.
 
Волим те! Бесконачно небо да чује
Скривена у зрну скривеног цвета,
Трептају душе одана тајна свака
Дарована љубав, чедног даха.
 
Отвореној срећи, чаробне речи
Витешка лепота душом доказана
Љубав срце пољупцима храни,
Нежностима испуњени сни и дани.
 
Живомир Мића Стевановић
ПРЕВАРЕН САМ КАСНО САМ САЗНАО
 
Нисам био на Голом отоку,
Нисам иш׳о на отоке друге,
Ал׳  ,сам горке пилуле гутао
Срце ми је пуно, пуно туге.
 
Све сам дао: младост, снагу, вољу,
Све за друштво и будућност бољу,
Мислио сам да сви тако раде
Од фабрике, школе до ливаде.
 
Преварен сам, касно сам сазнао,
Тек сад видим колико сам дао,
Гледам многа та моја Признања
И Дипломе од разних Медаља.
 
Шта од тога имам пред крај века,
Сиромашног старост да ме чека,
Да ме чека жена крај душека
Истрошеног, нервозног човека.
 
Зато и сад можда касно није
Да се пева и нешто попије,
Нек ми душа живне и ојача
Али више без туге, без плача.
 
Стојковић Милко
ТО ШТО ВИ ЗОВЕТЕ УМИРАЊЕ
 
То се зове умирање
на зиду очев сат ћути
само време стане и певање
и ништа се више не може чути
 
земља ће поцрвенети од стида
што ме сахрањујете недовољно мртва
не скидајте очев сат са зида
можда ћу у смрти бити победник, а не жртва
 
над закопом мојим јаукнуће курјака сневање
као очев сат зауставиће се моје певање
остаће отворена књига на осмој страни
згаснуће недогледане слике и стихови недопевани
 
У овој књизи заступљено је 745 аутора писане речи, са по једном песмом, из последњих десет међународних манифестација ,,Синђелићеве чегарске ватре“, као и  чланови Књижевног клуба 21.

недеља, 04. октобар 2020.

НИКОЛА ПЕШИЋ (1952) - нове књиге


,,ХИМАЛАЈИ“

,,Немој да прескочиш нешто са списка који сам ти дала!“ Биле су последње речи његове жене које је деда чуо када је затворио врата стана за собом.

,,Ни лифт не ради“, тужно је уздахнуо док је неколико пута безуспешно притискао дугме лифта.

* * * 

Деда се вратио из куповине и сео на клупу испред солитера. Из торбе је извадио све што је купио, а онда из џепа узео списак. По редоследу са списка је вратио купљену робу у торбу и задовољно се осмехнуо. Све са списка се налазило у торби.

Тужно је погледао према врху солитеру, неколико пута дубоко удахнуо и устао.

 – Не вреди да седим. ,,Хималаји“ ме чекају.

До првог спрата се попео без застајања. Стао је, спустио торбу и неколико пута дубоко уздахнуо. Придржавајући се за гелендер, попео се још један спрат. Поновило се исто. Стигао је до четвртог спрата. Направио је дужу паузу. Онда попола спрата, па пауза. Дошао је до осмог спрата где су живели.

,,Ух! Најзад.“ Погледао је на сат и ушао у стан.

,,Бабо! Треба да ми даш орден јер сам успео пешице да дођем, уз степенице, за двадесет минута.“

,,Лепо је то када неко полуди на време па му је све лако“, прошапутала је баба док је из торбе вадила купљене ствари и штиклирала у списак.

19. жетвар 7528.

1.8.2019.

Смедеревска Паланка 

(Из књиге, 21 прича)

Никола Пешић је рођен у Ћуприји 23.12.1952. године где је завршио основну и средњу медицинску школу. Након одслужења војног рока преселио се у Смедеревску Паланку 1973. године где се запослио у Општој болници ,,Стефан Високи“. Установа га је упутила у Београд на дошколовавање где је стекао звање рендген техничара. Радио на одељењу радиологије све време до пензионисања. Члан Књижевног клуба 21.

уторак, 22. септембар 2020.

Антологија српских песника

 






Потражите у библиотекама, можда је стигла Антологија српских песника рођених у периоду 1946-1996, у нашој ,,Милутин Срећковић“ у Смед. Паланци, јесте. ФИГУРЕ У ТЕКСТУ-ГРАДОВИ У ФОКУСУ, дивно опремљена у издању Установе културе Кораци из Крагујевца. Избор песника, близу четири стотине, приредили Миљурко Вукадиновић, Видак М. Масловарић и Раденко Бјелановић. Подухват вредан похвале.

Многе песнике смо сретали, поносни смо посебно на Мирослава Јозића, Славишу Крстића и Миодрага Милуновића. Са радошћу се срећемо, корачамо улицама нашег града. 


среда, 02. септембар 2020.

Љиљана Милосављевић (1952) - НОВА КЊИГА

Snaga reči – Branka Zeng




Osvrt na „Okreni se gde sunce greje“ Ljiljane Milosavljević

Prosipamo reč, u nameri da svoju misao, osećanja, izrazimo. Govorimo belini papira, ili kako je to sada praktičnije, svetlucanju monitora. Čuvamo zapise, uspomene, u zaboravljenim kutijama, izviru u nevoljnim trenucima. Imamo  samo sebe, i dug pristigao na naplatu, dug ljubavi pružene ili je to obaveza života za život. Kako god bilo, zatiče nas nepripremljene, možda ponešto i znamo ali iz priče drugih, lično iskustvo je sasvim druga slika. Postavljamo se kao zaštitnici svojih najmilijih, stavljamo sebe na prve linije svakodnevne borbe, rata koji je unapred izgubljen, samo što još nismo svesni da je kapitulacija potpisana, jedino je njen datum neizvestan, nepoznat. Noć, tu  dugu neprolaznu tamu živimo, dok dan proleti kao ptica kraj prozora.

Šeststo pet dana, šeststo pet noći, naplate, posisanog majčinog mleka. Tuge i revolta, nemoći da se u svakom trenutku postupi na pravi način. Pritisnuta godinama, životom koji prolazi kraj nje, Ljiljana Milosavljević živi za svaku kaplicu znoja koji je njenu majku oblio dok je ogajala svoju decu, sina i ćerku. Sve te godina ubrzano promiču kroz sećanja njene majke, ljudi, imena, događaji, i sve to u jednom košmarnom ringišpilu koji se nepredviđeno okreće, menjajući smer. Kako izdržati i pravedno postupiti, pritiska i majku i ćerku. Majka nesvesna, tek u nekim trenucima vrati se stvarnosti, ćerka, pritisnuta realnošću, bori se sa nevidljivim i nepredvidiljivim neprijateljem koji joj otima majčinu nekada zdravu i jaku pamet. „Okreni se gde sunce greje, ne gledaj gde kiša pada“ izbijaju misli u rečima starice, poruka, proživljenog teškog života. Jedino sunce koje Ljiljani Milosavljević tih šeststo pet dana jeste reč, ona reč koja ostaje zapisana i koja daje snagu da se preživi noć i dočeka dan.

Čitala sam zapise Ljiljne Milosavljević, tih dana dok je trajala borba unapred izgubljenog rata, čitala sam ih i posle kada se dvoumila da li da ih ukoriči, da im da oblik književnog dela. Pročitala sam ih, ukoričene, „Okreni se gde sunce greje“ odzvanja mi u mislima, i nemam suze u očima, ne, nije to ni tuga. U pitanju je jedano duboko osećanje koje je teško pravilno protumačiti. Zapravo pitam se, koliko snage ima u osobi koja šeststo pet dana i noći bije bitku sa životom, izgubi rat ali, na svojim ramenima iznese pobedu nad iskušenjima koja je uspešno savladala a iznad svega, sačuvala sebe, vratila dug svog rođenja i pokazala veliko čovekoljublje.

„Okreni se gde sunce greje“ je književni dokument vredan pažnje, možda i kao priručnik za one koji će se možda jednog dana obreti u sličnoj situaciji, neiskusni i nepripremljeni da roditelju treba da budu roditelj. Svi mi na početku smo u pelenam, poneki na kraju... mnogi toga nećemo biti svesni, deca, u međuvremenu odrasli i već u pododmaklim godinama, teško prihvataju činjenicu da se uloge menjaju...  

понедељак, 10. август 2020.

Miloš Sakić (1970), NOVA KNJIGA



.
***
Znam da gubitak postoji
i u istini beskonačnoj.
Leto je šareno i zimi,
ne traje,
ali boje za mene
su uvek tu...

***
Čini se da sam pogrešio vreme...
pre će biti ljude,
jesam i to što nisam,
a svetlost već zagrlila snenost moju,
slobodan naizgled,
a drugima tuđ...

***
Tako tumaram okolo,
i jure me neke čudne misli,
sebi sam došao, išao prečicom,
da li da odustanem,
ili u susret da joj krenem?

***
Čuo u sebi glas,
glas se vratio,
tražio odgovor,
odgovora nema,
sebe izgubio,
da bih tebe našao...

***
I bi nebo,
i još jedan dan,
ali sebe u svanuću
dočekati nismo mogli...

***
U snu sam te video,
snovi moji
sada su mi bliži,
zavoleo sam ih trajno...

***
Rekla je da je ptica,
a ja da hoću da delim
sa njom deo neba...

***
Priđi.
U tamu se ogrni,
ili ostani svetlosti u zalog...

***
Gledam na zidu
stare slike,
mene nigde nema...

***
Samo jedna reč,
i eto nas među zvezdama...

***
Vreme zastalo,
trenutak je uhvatio pogled...

***
Išao sam napred,
pogleda unazad...

***
Dajte mi sobu za plakanje,
i jutro za kajanje...

***
Ćutanje, osmeh,
u vremenu trag...


уторак, 26. мај 2020.

ПОДСЕЋАЊЕ (25.5.1975 - 25.5.2020)


Најлепши стихови 75
Седма по реду – књига песама младих југословенских песника, у издању редакције другог Програма Радио – Београда и редакције листа Савеза социјалистичке омладине Југославије ,,Младост“, у част Дана младости 25. Маја.

ПРЕД ЧУДОМ ПЕСМЕ

Да ли је човек, на почетку своје чудесне и опасне авантуре пред пут кроз сопствену, до ужаса неизвесну историју, прво проговорио или пропевао? Или се то дивно чудо догодило једновремено – проговоривши, човек је пропевао. У лову, пред непогодом, пред изласком сунца, пред листањем дрвећа, пред рађањем, смрћу, пред свим чудесима отворених људских очију, човек је певао.
Кроз ратове, болести, земљотресе, поплаве, таме и светлости, у ропству и на слободи, човек је певао.
У затишју битке, у очекивању писма од куће, од вољене, у возу, у авиону, у радости и тешкој патњи човек је певао.
Певају земљорадници, војници, обућари, лекари, лифтмонтери, ловци на ирвасе, чобани, планинари, дрвосече, рудари, професори, пчелари, димничари, конструктори васионских бродова – сви певају.
Можда циљ поезије и јесте баш то – да сви певају.
Од срицања првих стихова, до истинске песничке уметности, пут је дуг, и трновит, често.
Песник је увек у опасности да буде жртва својих песама.
Па ипак, и можда баш због тога, поезија једивно опредљење живота.
Пред нама су песме најмлађе неафирмисане књижевне генерације. Младићи и девојке, спремни да своје животе изједначе са песмом. Авантура дивна и неизвесна. Многима ће, кад мину године, дани кад су писали песме бити само далека и лепа успомена; многи лепи позиви и корисна занимања одвући ће их у другом правцу.
У поезију нико не верује вером млаих песника.
Они верују да је поезија - ,,учитељица живота“. А није. То са животом и учитељицама није тако једноставно.
Њима је речено да су песници, ,,пробуђени део народа“. И то се не може узети здраво за готово. Народ је будан.
Поезија је вечна свежина света. Јесте, али у мери у којој су то и сликарство, и грнчарство, и математика, и земљорадња, и философија, и музика и бродоградња... Ништа изузетно.
Па шта је онда поезија?
Жорж Помпиду, бивши председник Француске Републике даје један од безброј могућих одговора: ,,Када песма, или пак неки стих, изазове код читаоца известан потрес, повуче га из сопствене затворености, увуче га у сањарење, или супротно, некако га примора да се што дубље спусти у сопствено биће, и да се, најзад, суочи са животом и судбином, онда се под тим знацима препознаје поезија...“
Једно је извесно: и кад говори о смрти поезија је афирмација живота.
А у годинама кад се почиње, у годинама песника са којим се упознајемо, вера у СВЕМОЋ и НАДМОЋ поезије, јесте Енергија.
Јесте нешто што поседујемо само једном у животу.
Бранислав ПЕТРОВИЋ


РЕЧ НА ПОЧЕТКУ

Нимало случајно, ова збирка носи наслов ,,НАЈЛЕПШИ СТИХОВИ“, јер ово су одиста најлепши стихови... Најлепши су јер су први, али не почетнички. Драж првине не оставља нас пред њима хладним и незаинтересованим, а могуће неравнине и неуједначености, не посматрамо строгошћу циника и критичара већ нам и оне изгледају често, непатворено и непосредно блиске. Истинско и топло саопштавање својих интима карактеришу ове песме у највећој мери.
Нема у њима вештих камуфлажа и персифлажа професионалаца и артиста, у њима има истинског грча и правих речи бола и одушевљења.
Ако ништа друго, иза њих стоји потреба да се нешто некоме каже, некоме чије лице и не знамо, нити пак живот и навике, али знамо да је и он човек потреба, комуникација.
Најлепши стихови су за све ове песме најприкалднији наслов и из разлога да ове песме теже ка лепом, али без унапред постављеног циља. Лепо се у њима подразумева као нормалан пратилац емоционалног напрегнућа.
Многи од аутора ових песама написаће артифицијелније стихове, чистије песме. Али драж првине, драж тренутка када се освајао простор речи и језика светлиће над њима као звезда водиља и указивати да су могући падови и честа тумарања на самом почетку, врло често, моменти који се не заборављају, који се памте.
Уколико било ко од ових песника једнога дана буде као већ оформљени писац бацио поглед уназад и уколико му из тих, понекад заборављених година почетништва, заблиста сјај свих почетака, онда је зборник ,,НАЈЛЕПШИ СТИХОВИ“ испунио извесну сврху. А до тога ће, као и до сада што је, доиста долазити.

Драгомир БРАЈКОВИЋ


ПОВРАТАК ПЛАВЕ ПТИЦЕ
Нена Радуловић, Смед. Паланка

На плавом своду
Као сновиђење
Гори пламен.

Људи скривају
Очи
Небо гори!

Ја гледам.

Животиње
Галопом беже.
Пожар ће бити!

Ја чекам.

Море бесни
Таласима
Потоп се спрема!

Ја знам.

То у очима
ПЛАВЕ ПТИЦЕ
Гори рубин
Залазећег сунца
Док се враћа
У свој храм.
(Избор: Бранислав Петровић)

СТИДНО МИЛВО
Мошо Одаловић, Приштина

Није ово никакво полувријеме мозга
Ни паметно одјељење Сорбоне –
Ово је жестока љубав – дабоме

... А кад избачени из ноздрва
Утрнемо између трске и трсике
Трсиће нас
Као сламу наравно
Као леблебију што на непцима оста
Као петне и гласне жице
Као христоване бодљикаве скитнице

Пронијели смо спаљену дјецу
И остале биљке
Изнад вашаришта

Гроктали смо
Гроктање од грокота грома
Кад је отаџбина у пролазу добацила
У љубави сте ништа
Дјецо моја бона

Крвави Платон подарио нам мазгу
Да у тврдо вријеме
Тврду постељу возамо
Да метиљаве теореме
С месом и љубављу срозамо

Постала је у мени
Па остала у дојкама њеним
Двоспратна сојеница за групну игру Словена
Постала па остала
Вишеспратна воденица
За стидно мливо манијака и жена

Није ово никакво полувријеме мозга
Ни пометено одјељење Сорбоне –
Ово је жестока љубав – дабоме.
(Радио Приштина, српска редакција
Избор: Марко Словаковић)

КОЛИКО ДО ПОВРАТКА
Данило Јокановић, Титоград

Ријеч је оквир, стег.
Под челом, кроз вене, вене,
Провејава кроз бријег,
У извјесност би да скрене.

У мене, Ни прољеће,
Ни путоказа у санти леда,
Са бродом од прућа
Бујица се уставити не да.

Не враћа се она мору
Што је жубор тамо пречи,
Но не може слушат гору
Цио вијек како јечи.
(Радио Титоград – програм за младе
Избор: Слободан Рацковић)

ПИСМО
Небојша Деветак, Сисак

јучер
од моја два брата
писмо примих
на отвореним ми рукама
синуше избраздана плећа
далеке Баније

моја браћа
ноћу
кроз уснуло село
проносе запаљене звијезде
моја браћа
(кад им се хоће)
до бесвијести пију
румену крв мјесечине
а ујутру устају свијежи
и ојкање гласно
пуштају у зору

ех браћо моја
кад ћемо загрљени
закорачити кроз рутаве груди
наше Баније
(редакција листа ССОЈ ,,Младост“
Избор: Драгомир Брајковић)