уторак, 12. децембар 2017.

Милко Стојковић (1959), Смедеревска Паланка



МИСЛИ НА РАЗДЕЉАК
књига са неограниченим роком трајања

Био сам ван себе.
Имам право и ја да изађем негде.

Бирали смо између два зла.
И одабрали оба.

Све тече, само ми стојимо у месту и пркосимо
Законима природе.

Ниси против, ниси за. Ниси ни за шта.

Још колико сутра биће боље.
Не верујем ја у то, али волим да вам јавим лепу вест.

Не бојим се истине.
Зашто бих се бојао оног чега нема!

Ко код нас нађе посао не може бити поштен налазач.

Не улажемо у младост, јер је пролазна.

Нема пет до дванаест.
Поломила нам се велика казаљка.

Купљена диплома пара вреди.

Тек мрак расветли сјај.

Небо над мојим градом се облачи по последњој моди.

Празноглав не тоне.
Плута.

Могла је то да буде изванредна књига
али је критика мало плаћена.

Не пишем ништа.
То је мој допринос књижевности.

Афоризам је стечајна маса романа.

Од свега што умем, најбоље умем оно што не умем.
Афоризам је мисао на раздељак.

Љубав је оно између два вођења љубави.

Па шта ако сам ожењен?
Нико није савршен.

Милко Стојковић, 1959. Црна Трава, Смедеревска Паланка. Објавио књиге ,,Утеривање демократије“, ,,Ја о теби, јао мени“, ,,Мастило и цигла“, ,,Гурај, Сизифе, гурај“,  ,,Завичајна узглавка“, ,,Љуљајући безобразлук“. Заступљен је у многим антологијама српског хумора и сатире. Афоризми су му превођени на више страних језика.

петак, 08. децембар 2017.

ПУРИША ЂОРЂЕВИЋ (1924 - )















ГЛУМЦИ СЕ КЛАЊАЈУ

народу у театру ал'
сви чекају
шта?
Да им Милена запева –
даме и господо,
први пут у историји позоришта
(театра)
пева завеса позоришна
није у питању само песма
она опомиње
скинимо завесе из наших разговора
завесе са ушију
завесе са очију
завесу са срца
и два три бајпаса
ал' и највећу тајну завесу са облака
која крије
нашег режисера Господа Бога.
Ко хоће да режира мора да зна
како Бог говори, хода, спава, пије пиво
сам или са анђелима
Милена – плашим се док ово певам
будем громом поцепана завеса?
Неће јер и он воли
да се са нама игра позоришта
зашто не и филма и...
Господе, буди продуцент за ову моју песму
имаш први кадар филма
песму коју пева завеса позоришта...

(Политика, фељтон – Љубавна прича, субота 2. Децембар 2017.)

Младомир Пуриша Ђорђевић (Чачак, 6. мај на Ђурђевдан 1924.) Пре Другог светског рата био је члан СКОЈ-а. На почетку устанка у Србији ступио је у партизане. Заробљен је и упућен у Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци. Као младић је 1946. играо за чачански Борац. Као новинар почео је рад у „Политици“ 1946. године. Од 1947. је радио на Филмским новостима као уредник, а касније као режисер документарних филмова. Снимио је око 50 кратких и 20 дугометражних филмова. Аутор је десет романа. Као глумац је наступао у филму Југ југоисток (2005).
Оженио се 1960. године Миленом Дравић, са којом се касније развео. (Википедија)




четвртак, 23. новембар 2017.

Александра Павловић (1982), Алексинац


Лице
                                                       Станиславу Винаверу

Одмарамо очи. Глуве очипоштују став о рођењу света. Коморе испод трепавица блажи искушење. Глуве очи намећу коначност. Кругови имитирају концентричност. Да ли је небо слојевито? Не огледа се полазна тачка. Босе сузе додирују небо.
Ноге носе нос. Миришем кишу. И празно. Голица ме тајна речног образа. Трске померају трепавице, а далеки галебови копају хумку импресији. Испред мене случајно одлазе форме грехова. Ту смо се укопали у своје ароматичне фобије. Нема нам бега.
Газ усана. Шкргућу зуби. Тајна се не види, не носи глас. Падање је угроженост речи. Склапам две обале у вечиту ћутњу.  Служим камену у двојном расцепу неизговореног. Није ми ништа.
Образи ме одају. Кругови магичности. Куда са обасјаном линијом? Ток најчешће пркоси сунцу, вода је нема, а бол читљив.
Оквир је сталност у пребројавању. У сну се огледам. Пребројавам себе. Од чела до браде. Све је на броју. Само душа на лицу недостаје.

Истина о ноћној светлости
Ивану Галебу (Владан Десница, Прољећа Ивана Галеба)

Губим корак. Један за другим. Ноћни свирачи залутали су у сан. Лебдим, а звезде манипулишу покретима. Зов туђег неба. Тражим горостаса и земљу свитаца. А ти свици дахћу у зору.
Не плашим се таме. Хладноћа је у прстима који отапају лед душе. Поменућу ветар. И нисам саблажњив ако кажем да духови светлости брује у тим осенченим звуцима. Неко их је призвао. Сада слух инструментално боји чежњу.
У даљини обичан случај дозивања. Не сакупљам истину у лаж. Чекају мудраци призив. Можда ће ме одвести до свица који ј евиолиниста или песник. Можда ћу тада спознати истину о ноћној светлости. Можда...

Победоносно раслојавање
Марселу (Марсел Пруст,У трагању за изгубљеним временом)

Руке ми данас имају облик статистичке грешке. Неко је прорачунавао прсте. Зглобови су били аритметичка средина. Можда зато данас моје руке не разумеју папир.
Хоћу да живим додиром. Белина ме опчинила и по први пут не желим да је украсим бесмисленим шарама у виду слова. Чему траг личности кад бело говори више од речи? Чему моје трагање за вечношћу кад нисам препознао рукопис једног сасвим обичног тренутка? Вечност је гарантована онима који у њу верују. Ја нисам један од њих.
Савршено време је савршено имитирано у мојој глави. Изгубим се тако и чекам да слова убију бол. Не враћа се име успомена. Извињавам се длановима згрченим у покушају да згужвају папир. Ја не одмахујем главом на сопствене победе. Не разумем махнито војевање славе, ако самоћа боји сваки покушај сталног опстанка.
Неће ме подвести под изгубљене. И нисам нестао, само ме белило прогутало. Дишем облацима који су одобрили куцање сатова. Пруст је пустио корење. Земља се раслојава. Победа је трептај ока. А прсти, прсти и даље дрхте. Сутра ћу можда постати писац.

Из најновије књиге ЛИЦА, издавач СКЦ Крагујевац (2017)
Објавила две збирке поезије: ,,Ишчекивања" (2011) и ,,Представа ума (2011).

ДРАГАНА ЂУРКОВИЋ ТОШИЋ (1962), Чачак















ПАВЛЕ ТЕБИ ГОВОРИМ

Мој Павле теби говорим чујеш ли
Надолазе дани али не знају да песма вара
Да је свака расцветала грана моја
Да корачам тим цветовима и тебе
Занетог и уморног натовареног туђим сузама
Умивам мојим словима да би могао да береш звезде
И играш коло по месечевим пољима.

Мој Павле теби говорим чујеш ли
Колико су натоварена моја сећања
Моја пролећа миришу на твоје пољупце
Сва се ускомешају разгрћу последње наслаге снега
Да провири март и висибабе нарциси
Јуре у сусрет раширеног загрљаја
Да се окаче око врата
И пронађу ме испод твојих обрва.

Сваки пут кад пораниш кад ме превариш
Доласком у касно фебруарско вече
Одболујем сусрет и твоје јавно признање
Да сам твоја макар била и на супротном крају
Где се заустављају казаљке.

Тад моје срце прокрвари капа суза наталожена
Пљушти из облака мојих пролећа
Павле чујеш ли како ми душу рањену односе анђели
Да је закрпе твојим словима да могу да наставим
Да те јаче волим све док нам извор не постане увир.

Дишем за та слова којима се исписује твоје име
Призивам те клечим молим Господа
И Мајку Свецарицу да ми испуни жељу
Лежаћу и на голом камену
Босих ногу стајаћу на киши
Живети на води и хлебу
Али тебе тебе не дам ни једној жени.

Мој Павле теби говорим чујеш ли
Сваки пут кад замирише пролеће помислим
Да ћеш oставити таласе што запљускују
Обале испод твојих прозора
И оздравити од тог отрова
Што те држи везаног изнад понора.

Павле чујеш ли капију мог срца како удара разглављена
Врата давно ветар замотао оног пролећа
Кад сам бежећи од твоје узавреле крви
Свом крвотоку придодала жељу да никад не оздрави
Од твојих погледа.

Па сад пишем песму теби натовареном
Њеним соковима њеним ранама ожиљцима
Теби певам песму који нагонећи слова
Живиш од њеног бола.

И мешаш снове и јаву
Песковите обале Мораве и Саве
Бродове и чамце таласе и мамце и ланце
И занесен из прикрајка слушаш молитву
Што кô мед капље са мојих усана
Дозива Господа да нас благосиља
И све свете из рода православног
Да измоле за нас крила.

Мој Павле чујеш ли теби говорим
Предуго чекам твоју песму уморну умотану
Сакривену испод јастука
Чујем како ме дозива кроз време како вришти
Јауче како креће кроз пукотине стење
Не жели више да живи у кутији од снова
Хоће да оживи пролеће и мај
Који јој је света Петка оставила.

Желим тај дар то је моје од постања
Моја тапија моја бројаница
Ниска БОГОРОДИЧИНИХ СУЗА што моли за наша узглавља
И милост за нова пролећа
Која тек треба да испише моја рука
Мој Павле чујеш ли теби говорим.

 13. 04. 2009.
(Проглашена најлепшом Љубавном песмом 2011. на конкурсу у Новој Вароши)

Објавила књигу прича „Очи боје септембра“ ( 2008 ).
Књиге песама ,,Нектарно зрно“ (2013), ,,Свитак од ожиљака“ (2015) и ,,Семе стихова“ (2017).
Објављивана још у преко осамдесет заједничких зборника, антологија и часописа као и на многим сајтовима за поезију и прозу. Добитница многобројних награда.
Превођена на бугарски и македонски језик. Живи у Чачку.