Прва награда Јелени Живановић, други пут

Поводом манифестације ,,Дани Пере Тодоровића" и расписаног конкурса за литерарне радове ученика основних и средњих школа Смедеревске Паланке, Прву награду у категорији средњошколаца, освојила је Јелена Живановић, по други пут, иначе члан Књижевног клуба 21. Поносни смо!

У Удружењу књижевника Србије, 4. маја одржана je промоција књиге песама Мирослава Јозића "Камење и дрвље". На промоцији су говорили  песник и преводилац, Миљурко Вукадиновић,  издавач Данило Јокановић, а своју поезију је читао Мирослав Јозић. Промоцији су присуствовали, поред поштовалаца и љубитеља лирике, и бројни писци.  

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ПРИЧА "СМИРАЈ" БОРИВОЈА АНДРИЋА

Фото албум са промоције

ПРОМОЦИЈА ЗБИРКЕ ПЕСАМА БОРИСАВА БЛАГОЈЕВИЋА "КАКО СЕ ПИШУ УСНУЛЕ ПЕСМЕ"

БОРИСАВ БОРА БЛАГОЈЕВИЋ

КАКО СЕ ПИШУ УСНУЛЕ ПЕСМЕ

Уснула ме у по ноћи студен зима окована снеговима

У амбаре и кошеве сјатиле се птице сојке

Крај лисице чучи пилеж у тору се близне овце

Месец оштрим српом српи лепе жене и девојке

Изнад села бесни вуци и вампири зубе оштре

Ђаво се на оџак криви устремио па таласа

Небо још не раздањава маглу бритвом да засечеш

Виле косе не чешљају сем тишине нигде гласа

У штали ми краве музне све у јасле поседале

Из рогова тече млеко да котлајке све прелије

Теле сису и не тражи кратку штрангу замашћује

У коломаз црни тонем све ми јесте и што није

На троношцу деда седи, лулу пуши, браду брије

Жезлом струшком ватру џара, разбуктава старе бриге

Шљивова му грана за врат ижџикљала од раније

Из варница пишти багрем и пење се на вериге

Баба ми је крај губера и свилену бубу свлачи

Плетићкама задње клубе на разбоју плете нити

Утулила светлост лампе боранију љуска жуту

У вариво воду сипа кад једемо да смо сити

Отац је на дрвљенику у пањеве будак тупи

И разапет у две бразде од вечери до сванућа

И у јарам поломљени бичују га старе газде

На три ћошка подупире на четвртом пукла кућа

Мајка ми је на потоку из кладенца скупља сузе

Обрамицом јури змије даждевњаке да затрује

У купице да пресипе белим платном да покрије

Умива се. Сва у црно обучена и шамију забрађује

У прашини брат се тражи од шишарке бунар прави

Око ногу котур бачве, из панице на главу му пепо сиви

А колико лета има. Дал` је млађи ил` старији

Ни ја не знам. Нико не зна. Ама нико. ни Бог живи

Још се није ни родила а сестра ми од рођења

Тражи цуцлу само плаче и са момком разговара

У блато јој пала проја од сириња и сурутке

Њега нешто и не чујем све јој нешто одговара

У војску ме испраћала љубила ме до раскршћа

И у ревер посадила да шарени неко цвеће

Ал` не памтим не сећам се, без ракије шљивовице

Под пазухом дал` још чува оно рано прам пролеће

На бојишту бомбе бацам. У ров скачем. Гинем мртав

Крв ми липти на све стране из шајтова капље чокот

Написана на мом челу дал` ће песма да остане

Како кучка пред свануће све низ длаку лиже окот

Коц из плота глогов шиљим а опет се крстом браним

Крај иконе мио мирис, тамјаном се светац кади

У десној ми руци колач славски а у левој гори свећа

Зобим уста, очи гладне, док се песма не заслади

Само моје драге нема остала је голих груди

да ме тражи недодиром у распуклом стању свести

Овијена око пупка под чаршавом разасута

Пола риба пола жена у кревету да се мрести

И ујутру питала ме где сам сву ноћ боравио

Грдила ме и молила да баталим што се не сме

Ја ћутањем правдао се да не умем да објасним

Можда неће разумети да се тако пишу песме

ФОТО АЛБУМ СА ПРОМОЦИЈЕ

КЊИЖЕВНОСТ ПОНЕДЕЉКОМ

Драгослав Лацковић

НЕБО ЈОШ НЕМА МИЉЕНИКА

Опружен на похабаном кревету
Опијен мирисом града
Дрхти мој смех
У тамној и влажној ноћи
стихотворим
прозор је отворен
Решетке вековне
Затворен од ратника из горе
Самујем
Илузија ми је свеприсутна
Одсуством својим
Живех на ушћу двеју река
одакле сам волео
Самоћу испреплетану сном и тишином
Запитан где сам
Међу каквим људима
између великих бедема
О које удара ноћни ветар

Желим да одем даље
од тог осећаја
Иначећу постати плен
Гладног косца


Милан Милошевић

НЕКО ТРЕЋИ

Љубио сам тебе ти си другог хтела
Желим ти да будеш неверноме жена
Ти да волиш њега а он неку другу
Па да тако будеш и ти понижена.

Да га волиш страсно, к`о некад ја тебе
А он исто тако само неку другу
Она опет трећег-и тако у низу
Онда ће се љубав вртети у кругу.

Саша Мићковић

БОГОРОДИЦА

Покрећеш у мени оронуло биће
разлистала душо мани се тог страха.
Шапутање Твоје буди ме док свиће
смркне ми се, бљеснеш миришљавог даха.

Клонуо сам Звездо, нек израсту крила
телу овом које камен је без Тебе.
Понизност је моја и скрушеност била
челичена вером да би спас`о себе.

Често се колебам, постанем к`о мрва
клањам Ти се, улиј храбрости ми мало.
У мислима да ми будеш искра прва

бисерно божанство у атом ми стало.
Узвишена тако љубављу ме такни
мртвило из мене ка светлости макни.


Звезда Пејовић

ЗАЛАЗАК

Проговорићу
Над раскошним тренуцима
Овенчане младости
Спознавајући лик старице
У освиту
Где бити
Након оптерећених годуна
Кога тражити

У месецу исчезавајућег сјаја
Ухвати одлазећу нит живота

Настани се
У шаци свевишњег.


Зорица Курбајлија

НОСТАЛГИЈА

Сусретала сам се са проблемима разним
сенчила разочарења бојама празним
слушала пуста обећања и приче
гледала лажи, све једна другој сличе.
Опекла се небројано пута на љубавне јаде
била сведок како у прах нестају наде.
лутала са ове и оне стране, носила ме магија
али ништа ме није тако болело као носталгија.
Мириси, осећаји, сећања попут вртлога и сад
покрену мисли као покварени сат уназад
Подсете на ноћи окупане у месечини
и сваку звездицу урезану у успомени.
Најтеже падну те вечери и ноћи беле
Помислим са ким их други људи деле
Када се душа у камен претвара
Коме се тада срце отвара?
Ал` не причам о томе, не желим
Ни са ким своју носталгију да делим,
напишем по који сонет, по који ред
загризем уста, затворим очи, идем напред.
И онда опет та која слика или написан стих
заврте моје мисли и зачас понесу их.
Врати ме ветар што наноси мирис зове
на оне дане на недосањане снове.


Радица Милошевић

ЖИВОТНА РЕКА

Живот је ко река необуздана дуга
Од извора ка ушћу је већа
На једној обали је туга
А на другој је срећа.

Раме уз раме срећа и туга
Осмех и сузе, кошмар и склад
Љубав и мржња два ратна друга
Смењују се од постанка до сад.

Река живота често урони у вир
Промени свој ток у једном дану
Наруши душевни мир
Вртлог нас баци на једну страну.

Животи су дар од Бога
И познато је нису вечни
успех зависи од много тога
у борби добра и зла тежимо срећи.

У љубави истрајмо до краја
Поштовати и волети знамо
Пронађимо лепо што нас спаја
Јер имамо само колико дамо.

Фото албум "Књижевност понедељком"

ПРОМОЦИЈА "ИЗВОРНИКА" У БЕОГРАДУ

У среду, 28. 03. 2012. године у организацији АРТЕ групе, КК 21 ће одржати промоцију зборника радова својих чланова "ИЗВОРНИК", у Свечаној сали Културно просветне заједнице Србије, Нушићева 4, у 19.00 часова. Зборник ће представити Љиљана Милосављевић, Миодраг Милуновић, Данијела Глишић, Славиша Крстић, Милош Сакић и Миодраг Јакшић. Сви који се тада затекну у Београду су добро дошли. Видимо се!!!

Фото албум са промоције

Прва награда Данијели Васиљевић

Секира

Провлачим своје отежале удове кроз густу маглу која се размиче преда мном. Још се ни разданило није, последњи слојеви мрака се отежу. Јутро се осећа тек по влажном ваздуху и јаснијим препознавањем магленог застора. Не мислим ни о чему. Тако је лакше да препознам сањиву себе.

Пролазим поред оронуле куће. Једина је из које се вије дим из оџака. Ови не жале огрев, мислим се, кућа тек што није посрнула. Погледам, у дворишту спакована дрва, онако како их уметре при продаји. Поред те гомиле мања са наструганим трупцима. Сигурно је пуна кућа ситне деце, прекоревам себе на пређашњим мислима. Можда је неко дете болесно, оно најмлађе, а мајка му пробдела ноћ мењајући облоге. Да тако је било, сигурно. Нису ни гасили огњиште, хладна је била ноћ.

Из мисли ме трже човек са секиром у руци. Иде ми у сусрет. Сабласно замахује кроз ваздух, као да сече ваздух оштрицом. Ход му је тром, неравномеран, чини се да се заноси, или то мој страх рађа нестварне визије. Покушавам да му ухватим поглед, онако из даљине, да у њему прочитам шта да очекујем од овог ненадног сусрета.

Једном давно сам се нашла у сличној ситуацији. Била сам дерле, оно сићушно које се прикачи некоме од укућана као привезак и не одваја док му неко занимљивији не привуче већу пажњу, а неодољиво шармантно да би било одбијено. Ишле смо на пијац, бака, са кофом пуном сира у руци, и ја, мамурна од сна, али упорна да истерам своје. У сусрет нам је и тада ишао човек са секиром у руци. Тек се раздањивало, па сам се трудила да упрем поглед и препознам га. Како нам је прилазио, бака ми јаче стисну длан и шапну: „Назови човеку Добро јутро, ред је да га поздравимо кад је овако рано кренуо у сечу дрва. Дуг је дан“.

Послушала сам. Када је пролазио поред нас, више сам своје танко Добро јутро викнула, него изрекла. Човек се насмејао. Са леве стране му је бљеснуо златан зуб. Читав дан сам замишљала човека како обара високо дрво и кад оно падне, лицем му се озари осмех а златан зуб бљесне на сунцу.

Учини ми се да ми неко стисну руку. Не, ово су друга времена бако, послах јој поруку пола века уназад, више нико не носи секиру осим ако није кренуо у хајку на пријатеља, жену или комшију. Безбрижна времена су нестала; нова пуне странице „Црних хроника“. Видиш овог човека преда мном, ускоро ћеш му видети изгубљен поглед, закрвављене очи и стиснуте вилице. Мука га нека натерала, несрећа, немаштина, шта ли... Можда траума из неког рата, овог недавног или оног претходног, а можда му је само свега преко главе, прекардашило... Верујем да сам му ја небитна, тек случајни пролазник кога његова срџба неће ни приметити.

Подрхтавам. Стискам песницу, замишљам да је њена рука у мојој руци. „Да му назовем „Добро јутро“?“ питам маглу која не јењава. Преда мном је. Ухватим му поглед. Некако погубљен, или поспан, нисам сигурна. Пролази. Можда ме ни видео није. Окрећем се за њим. Он полако скреће у двориште оне оронуле куће. Прилази дрвљанику и почиње да цепа дрва. Из куће излази домаћин. И њему у руци секира. За мном остају све тиши и тиши ударци. Магла се диже.

Ужурбам корак да не закасним. Хоћу да не мислим ни о чему, опет. Грешна ми душа, прекоревам себе, и време данашње, и црна хроника, и последње вести, и интернет... У мислима ми онај златан зуб, опет засјао.