недеља, 12. новембар 2017.

Витомир Стевановић (1973), Добој


МОРНАР

Ја волим мора и океане
Бескрајем плавим да очи појим
Да на пучини проводим дане
И бродом широм свијета пловим.

Кад вјетра нема вали се смире
Тад ми се чини да  море спава
И докле год ми поглед допире
Само је вода чиста и плава.

А када туку по броду вали
Сјевају муње и тутњи гром
Дјелујем тада слабашан, мали
Алʼ храбро стојим на броду том.

Јер има једна изрека стара
Због које морнар по бури плови -
Да мирно море доброг морнара
Никада није могло да створи.

Ма нисам морнар, машта ме вара
Али се с другим бурама борим
Јер доброг  пјесника ко и морнара
Лагодан живот неће да створи.

Шифра: Дрина 101 

















Витомир Стевановић, рођен је 09.11.1973. године у Доњој Бријесници, општина Лукавац. Тренутно  живи у Добоју, Република Српска. Поезију пише двадесетак година. До сада је објавио збирку пјесама „Искушења“, те је поред тога објављивао радове у више  зборника поезије. Члан је Књижевног клуба Јован Дучић у Добоју.

Извињавам се аутору, што песме у књизи нема. Прочитала сам је више пута, можда је песма из књиге у моје сећање утекла. Слушала сам од неких да се и то дешава. Ако је за утеху, штампаћемо је следеће године. За Књижевни клуб 21, Љиљана Милосављевић 
 
 

понедељак, 30. октобар 2017.

СА АЛМОМ НА САЈМУ КЊИГА



НЕВИДЉИВА ПАУЧИНА
Најлепша остварења са ХVI конкурса
за најкраћу кратку причу
(Приредио Ђорђе Оташевић)
A
Alma
Београд, 2017



      ПРЕДГОВОР
      Међу причама пристиглим на ХVI конкурс за нај-
краћу кратку причу, који је организовала издавачка кућа
„Алма”, Дејана Јовановић, Драгана Лазић, Алма Оташе-
вић и Ђорђе Оташевић изабрали су, по њима, три најбоље
приче. Приче послате електронском поштом или потписа-
не приче нису биле у конкуренцији за награде, али су,
уколико су својим квалитетом то заслуживале, уврштене
у овај зборник.
I награда: Миодраг Лазаревић, „Невидљива паучина“
II награда: Жељка Башановић Марковић, „Игра мува“
III награда: Слободан Р. Мартиновић, „Чудна прича (или
можда не?)“
  
     Данијела Васиљевић
    ДОПИСИВАЊЕ СЕБЕ

    На полици за књиге, оној на северном зиду собе,
уметнуто је и неколико албума. Набрекли од количине
фотографија заударају на мирисе кућних испарења и ната-
ложене влаге из ћошкова.
   Жени већ неколико дана тежају у рукама док бри-
ше прашину да пусти свеж ваздух међу странице како би
протерао мемљив задах.
   А данас, данас јој се чине лакшим, као прочишће-
ним. Отвара албум. На фотографијама ње нема. Нема је!
Као да није ни постојала. Да ли је уопште постојала? – пи-
та се.
   Враћа се првој страни. У руци оловка, иако обична
– графитна, оставља трагове; дописује је. Предати се без
борбе – равно је самоубиству. Она хоће да је има, захтева
да је има, бар онолико колико је живела, ништа више.
   Иако зна да треба да се помири са својим нестаја-
њем, да затвори албум и врати га на полицу на северном
зиду собе она чврсто држи оловку у руци, укоченим пр-
стима.

Илија Веселинов
PARTY MORTALE

веје страх кроз стуљену свест
ума прах – језа баца мрест

уза зид гмиже лишај жут –
дажди стид куд год крене пут
(Мирослав Јозић)

      Погреб. Тужан догађај. Осећање губитка. Нестанак
неког ко је био жив, као ми сада, буди свест о сопственом
ништавилу. Иза немоћи навире очај.
     После сахране такозвани ручак. За неке прилика да
се једе, попије, забави, да се добро проведе. У сали ресто-
рана, сујеверну скрушеност и тајац, са послужењем прве
ракије, ремети жамор. После друге, треће и ко зна које ча-
шице наступа сахранијада. Жамор прераста у галаму, до-
викивање, препирку.
      Мушко пијано друштванце дуелише око свега и
свачега: ко може више да попије, ко је тежи, ко јачи. Нај-
зад дођоше и до теме – Жена. И, некако логично, наметну
се питање; да ли жену треба тући? Сви се изјаснише. И
појединачно и групно. Изнесоше своје примере, лично и
туђе искуство, аргументе, и све то рекоше више пута. Има
се и времена и ракије. Не жури се кући, а и зашто кад их
тамо чекају те, такве, жене. Алкохол потискује разум низ
црева и бешику, коју повремено празне у смрадном ресто-
ранском нужнику.
— Да, жену треба тући — сложише се на крају.
— И треба да буде рата. И не може нам нико ни-
шта, јер смо јачи од судбине.
    Дохватише чаше, и таман да наздраве, кад, један од
њих, повишеним тоном, показујући прстом ка небу, рече:
— Жену не треба тући! Ја сам моју тукао и ништа
не вреди. Она то не разуме.
   Друштво се насмеја. Куцнуше чашама.
— Живели!
   Поред њих седи сестра покојника, гледа у празан
тањир и плаче.

   Љиљана Милосављевић
   МОГЛА САМ И ДА ПРЕЋУТИМ

   Љиљо, Љиљана... чујем из друге собе ме дозива.
— Ту сам, шта ти треба?
— А ти си? Исто се тако зове и моја ћерка – каже ми.
— Ја сам, мајка, твоја ћерка.
— Извињавам се, не познајем те – рече, тужно.
   Што ли јој рекох, кад то одавно знам.
  
   Милко Стојковић
   РОМАН У ЉУДСКОЈ ВЕЛИЧИНИ

   Написао сам роман. Није научна фантастика, али
се радња одвија у будућности. Мојој будућности. Једна
топла људска прича без много ковитлања, вртоглавица и
главобољки.
   Временом сам приметио да роман није више ни та-
ко обиман, ни садржајан као што је написан у првој вари-
јанти. Појединих поглавља уопште није било, а многа де-
шавања су имала сасвим други ток. Чак су се и многи ли-
кови изгубили и нестали, а појавили су се, не мојом во-
љом, нови, непланирани, самодошли.
   Једног тренутка роман се свео скоро па на припо-
ветку. Није ништа више било као у роману писаном за бу-
дућност. Ајд, што су споредни ликови добили истумбане
улоге, него ни сам главни јунак није више био исти, нити
је могао контролисати своје догађаје. Сама прича му је,
временом, променила и лик и карактер. Тамо где је некад
био нежан, сада се то испољавало као грубост, а постао је
танак и кидљив баш тамо где је најмање очекивао.
   После много година, од читаве писаније, остао је
само афоризам. Са заплетом и неочекиваним обртом. И
тачка. А онда је и он полако бледео, било га је све мање,
док га није сасвим нестало.
   Остала је само тачка, а и она је временом ишчезла.
П.С.
   На крају крајева од свега је, ипак, остала фуснота,
до тада, срећом, непримећена ни од кога, занемарена, али
је питање времена када ће и она измаглити.
  
   Зоран Тодор
   МАНСАРДА

   Дошле су године, када затворених очију, могу да
измаштам брзину фијука длана кроз ваздух.
   Пролећни ветар и даље шамара казаљке по часов-
ницима Београда.
   На Монмартру су стале.
   Помислих, и ти си над крововима велеграда. Наша
мансарда и небо. Призор – позоришни... Играмо међу ку-
лисама од димњака. Чујем аплауз, а дланова нигде.
  И док те замишљам унет у причу о нама, примећујем
како иза мене, поред баште Коларца, кроз гужву
пријатног сутона, лупкајући дугим белим штаповима,
хитро промичу момак и девојка, држећи се за руке.

http://www.alma.co.rs/knjizevni-pregled/broj11/nevidljivap.pdf