четвртак, 14. октобар 2021.

Награђени на конкурсу Кк 21, 2021.

 

1.     Прво место: 

ВАТРА
 
Капија се сама отварала
од његовог звиждука у предвечерје
недра ми се шећерила
при помисли на његове велике шаке
на његова плећа што су се сударала
ко пар најбољих волова у јарму
О како бих се ко ласта
шћућурила испод те кошуље
на којој дугмад од снаге пуца
свањивала на грудима што су два бедема
која супиру моју дивљу жељу
да не поплави село
 
При помисли да му срце слушам
мирише ми жудња
на лист розетле у слатку
У стомаку толико жара
да бих хлеб могла да испечем
Отац је два пута коње презао
да ме у град лекару води
најбољу комовицу из дудовог бурета точио
а не зна да ми од ове ватре
неће ни лекар ни комовица помоћи
Бог с тобом дете
јесу ли те у порти о Светом Илији урочили
говорила је мајка и угљевље гасила
Стиснуто машицама на дну воде
шиштало је као јара
стегнута мокрим бутинама
 
Аутор: Биљана Станисављевић, Параћин
 

  Друго место: 

ВЕЧНОСТ 

Ћутао сам у тишини
Да светлости чујем зубље
Спрам тренутка,
Да осетим
Да постоји нешто дубље.

Жал је ока
Срца жељу
Својим шумом преварила
Спрам тренутка у ком јесмо
Блажена је вечност мила.

Аутор: Милан Бајчета, Пљевља, Црна Гора


  Треће место: 

СА ДРУГЕ СТРАНЕ ЗИДОВА

 

Свакога дана гласови цуре са друге стране

Зидова. Звукови пролазе кроз циглу. Ништа

Није непробојно. Одзвања центрифуга веш

Машине, чују се препирке и дирљиве изјаве

Из дубине стана. Свакога дана несвесно

Узимамо делове туђих живота. Иза

Осветљених прозора постоји предграђе

Таме. Са друге стране неко се бори. Неко

Тражи излаз. Са ове стране је паучина

По ћошковима, белина носи трагове немара.

Са ове стране сам склапао прве речи,

Тако кажу сведоци. Затим су ме стрпљиво

Рањавале деценије. Са ове стране гласовима

Храним зидове. Са ове стране се знојим;

Покушавам да откључам песму.


Аутор: Марко Поропатић, Београд

 Похвале 

ЛУДАРЕ ГЉИВЕ

 

О, каква ноћ, јутро у ствари

са земљом мешају чај ми травари

да ме просветле, да ме оживе

дају ми пресне лударе гљиве

 

Крепе ме кишнициом,  онако бљутавом

Боже опрости, твом рабу мутавом

прозукло трепери кастрено пруће

далеко биле, лепе им куће

Копчају, шњирају, шарене тунике

на челу облоге презреле бунике

за глувим ноћима, брљаве дани

росуљом потком oдувек ткани

 

Заседа високо веће злих стараца

мемљива дружина, маторих јараца

већају данима, обрве смуде

шта ли ће са мном, чудом се чудe

Јавља ми ветар, нуди ми јемствo

дангуба каже има првенство

затворим очи вирим кроз прсте

кропе ме водицом, потом се крсте

 

Кад виде не могу да ме расколе

потрују керове, мене опколе

баш када заспим у ситне сате

тад ме на превару живог ухвате

Кад више не могу рђав да зборим

кад само трепћем  једва таворим

чекају да заспим у ситан сат

дођу на превару сломе ми врат

 

О, каква ноћ, јутро у ствари

са земљом мешају чај ми травари

да ме просветле, да ме оживе

једино могу лударе гљиве


Аутор: Драган Величковић, Сејаница, Грделица

  

САЊАЈ МЕ СЕСТРО


Капљем млеч

у твоје унутрашње ухо


Капљем у спољашњи свет

где те будим

да будеш моја равнотежа


Лијане из твог пупка

до сунца

као мрежа

топе скелете анђела


Њихова густа смола

недри ти на образима

од плиша

пурпурне снове:


Паунови

гнезде се у млеку


Тиха је као нада

и без бола


Њена цваст – дечија глава

клија и дише у мојој кошуљи од зове


Тиха је

као нада


Спава


Аутор: Бранко Јечменица, Уб 

среда, 14. јул 2021.

Милко Стојковић и Мирослав Павловић

Похваљене песме чланова нашег клуба на петом песничком конкурсу ,,Милорад Петровић Сељанчица'', Велика Иванча, на тему Све док је твога благог ока.

 
ПРАВДА
Милко Стојковић
 
Правду за Њега и Њу
што живеше живот
од једног стиска руку
мање у јави више у сну
од једног загрљаја
нежног у струку
и хиљаде им погледа благих
што и после година многих
осташе једно другом драги.
Правду за Њу и Њега
што стазе им одоше страном другом
па оста само траг у пртини снега
и нешто титраво топло
ко вејање зимско са брега.
За Њу и Њега
што једно другом
тек окусише усне
па ноћу кад тмина се згусне
топише се тек у жељи
за том усном другом врелом
док снег веје
веје
веје
над годинама и селом

AKO ПРЕЖИВИМ СВОЈЕ СТИХОВЕ
Мирослав Павловић
 
 
Твој лик лебди кроз етар,
неодољив.
У чуду се питам
да ли те то јесењи ветрови донеше,
или намерно
кроз моје време пролазиш.
Молим те,
немој тако да се осмехујеш,
полудећу.
 
Како ћу овако луд
лутати улицама
и гледати у сваку сенку
са косом боје кестена,
јер знам,
ако те још једном погледам,
ослепећу и тако слеп.
Стојећи у тишини старе цркве
чекаћу крај литургије,
молећи се, да једна,
мени позната рука,
удели ми нешто,
нешто нечујно, илузорно,
са дрхтајем твоје коже
и мирисом зрелих јабука.
 
Не, не прилази ми тако близу
јер ако те на трен удахнем,
угушићу се,
угушиће ме светлост твог даха,
блискост твог додира
и хладнокрвност твојих намера.
И не нуди ми више ту јабуку
сазреле младости.
Врати је у своја недра
ако Бога знаш,
јер слутим, отроваћу се,
стварно ћу се отровати.
 
 
Али шта ћу,
можда ми је тако суђено,
да умрем срећан.
На крају,
само ме једно плаши:
Ако којим случајем
преживим своје стихове,
како ћу уз воштаницу дочекати смрт,
која ми је Богом дата?

недеља, 27. јун 2021.

Anđela Miljković (2003), Beograd

Rečita ćutanja u zbirci Anđele Miljković „Mastilo“

„Uvažavanje reči znači slaviti ono najautentičnije i najbitnije našeg bića u njegovom cvatu ‒ jeziku“, rekao je Malarme.

Jezik određuje čoveka, pesnika najpre. On sa malo reči govori mnogo. Jezik pripada svima, ali jezik pesnika pripada odabranima. On ima individualni karakter i boju. On daje informaciju. On oslikava stvarnost. Ali u svojim umetničkim name rama njegova snaga sugestivnosti, ritma, ekspresije i afektivnosti stvara žive slike stvarnosti, delujući, pre svega, na najtananije u nama, jer je naj tananije u pesniku ‒ jer je pesma emanacija njegovog Bića.

Tako mlada pesnikinja, Anđela Miljković, svojom prvom i vrlo zrelom i ozbiljnom pesničkom zbirkom „Mastilo“ ispisuje svoje šapate i otkucaje bȉla, svoja promišljanja o svetu i ljudima, svoje patnje i uzlete, svoja sijanja i gašenja, svoje izvore i uvire. Ona oblikuje umetničku sliku stvarnosti kroz svoju duhovnu prizmu, posmatrajući i analizirajući sve ono što je intimno okružuje.

Svaka pesma je jedan isečak iz života, jedna misao, jedna jaka senzibilnost da oseti lepo, da oseti senku, svetlost, zvuk, tamu, ljubav i maglu, ali i neminovnost usuda. To je sadržinska dominanta njene zbirke. Njeni doživljaji su intenzivni, ali se proživljavaju ćutke:


„Kad u susret idu dva izgubljena puta,
       Negde nesrećni sa srećnima plan spremaju.
       Kad se oči zatvore,
       I krvavo srce kaže jeziku da nežne reči ćuti,
       Kao na korak od smrti stoji glas ljubavi.
       Kad oči kažu da ne žele ništa, a nada se izgubi,
       Kapci poraženi padaju.
       Ćutanje je spas.“ („Susret“) 

***

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Ćutim o nedostajanju, koje pišem lakše no što izgovaram.
       Reči smišljam tamo gde je odavno trebalo da ih zaboravim.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

(„Beg“)

***

„Moju srećnu pesmu koju ćutim
       I samo ćutke pevam,
       Niko ne razume.
       Rekli bi, note se ne slažu sa bojom mojih želja,
       A ne znaju oni kako melodija odzvanja,
       Svakim kutkom ove moje rezonantne kutije,
       U levom uglu grudnog koša,
       Mojom srećnom pesmom
       Koju ćutim. “ („Srećna pesma“)

       Ili u snovima:
       „Snovi ne umiru.
       Kad ih nežno,
       Prstima čežnje,
       Ispreplićem poput tankog konca,
       Samo misli poneke
       Čuvaju ih od pucanja.
       One što lete, visoko, daleko,
       :::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
       I nikad snovi neće stati.
       Umreću tako na čaršavu zvezdanosrebrnog sjaja,
       Verujući u bajke.
       Umreću sanjajući,
       A snom oživeti.“ („Oživeti“)

Ona je nedokučiva i nesputana, uranski nepredvidiva, iskričava i ozbiljna. Ona je vetar, oblak slobode i nevremena, zatišja i bure. Oscilira od radosti do melanholije, od večnosti do gašenja. U tom smislu, ambivalentan je odnos prema stvarnosti u njenim pesmama. S jedne strane, pripada stvarnosti, koja se doživljava kao radost življenja i upijanje životnih sokova:

 

„Pusti razmišljanje, čuješ li tu pesmu?
       Tu šansu koja neumorno, dok je tako gušiš, živi.
       Ne gledaj na sat imaš li vremena, ovo malo preostalog,
       Živi,
       Raduj se što hodaš,
       Što možeš kišu da osetiš na dlanu,
       Što nekome negde činiš dobro,
       Ne ostavljaš mu dušu samu.“ („Pusti“) 

S druge strane, distancira se od nje (...„Jesam bela ruža u mnoštvu crvenih.//I ne!//Neću uvenuti,// Jer me niste razumeli.//I ne možete.“). Pritom, to distanciranje ne treba tumačiti kao neuklapanje, izopštavanje i kritikovanje sveta, već na način da se stvarnost doživljava kao nedovoljnost za njene duhovne uzlete i otelotvorenje čiste duhovne egzistencije.

Zbog toga kroz zbirku provejava melanholija, samoća i usamljenost („samo tužan čovek ume da piše“, „kad ni u svoje snove nisi dobrodošao“):


„U umu se krije tajna dugovečnosti
       Hrabri zmaj čuva želju za sveznanjem
       Od nemudrog sveta
       Od naivaca
       Od neznalica
       Ne mere se sive ćelije zlatom
       Prostima nemaju takav sjaj
       Mudri bi menjali za njih svaki dukat.
       Balavci prepisuju citate
       Zamišljajući svoje lice
       Na naslovnici u novinama
       Biće to lepa naslovnica
       Živopisnog časopisa
       Za budale“ („Časopis za budale“)
 
       ***
       Šta je život?
       Loš ples s tačnim koracima.
       Treptaj,
       U kom jedva uhvatiš i svoju senku,
       A već si grana,
       Isušena i lomljiva.
       Plašeći se kome ćeš poći u susret,
       U nepoverenju samo strah spava.
       Šta je život i gde nas to vodi?
       Novo hvatanje daha
       U kome se možda pronađe
       Nada. („Život“)
 

Toj melanholiji doprinosi i odnos između partnera, koji oscilira i stvara nerazrešivu disonancu, što se može i videti u ljubavnim pesmama, u kojima se čuju dva glasa ‒ muškarca i žene: 


„Možda sam je i voleo.
       Kukavički, ali ipak voleo.
       Otišla je kao što oduvek nisam želeo,
       Došla kako se nikada nisam nadao.
       Bila je mir koji sam nemiran tražio,
       I malo boje kad mi je u život ušlo sivilo.
       I svaku sliku koju sam naslikao je ona.
       Moj najlepši pejzaž...
       Moja priroda duše...
       Ništa nije znala,
       Ćutao sam,
       Onako proklet...
       Zato je i otišla,
       A voleo sam.
       Voleo sam je.“ („Nju sam voleo“)
 
        ***
       „Neće biti ustajalog vazduha ugušenog obećanjima
       Kao ni ljubavnih pesama.
       Dišemo samo. Osećaš slobodu?
       Koračamo jedno uz drugo, ne pitamo ništa,
       Ne čekamo ništa, jer vreme ne postoji.
       Nema početka,
       Kraja,
       Izlizane razrade,
       U kojoj jedno na kraju uvek pati.
       Nema kazaljke na satu,
       Nema ni sata.
Mi smo bezvremeni. “ („Bezvremeni“) 

Pesništvo Anđele Miljković dotiče svakodnevicu, ali i sfere tajanstvenosti (...„Dodirujem nedodirljivo i vidim nevidljivo,//Čarolija je takva,//Svemoćna, „... Da li si noćas kao i ja sama,//Plašiš li se sudbine?“). Njene reči nose osobenu napetost, poput energije muzike ‒ dinamika kretanja ide gore-dole, kao punjenje i pražnjenje, nagomilavanje i oslobađanje. Sve vidljivo, opipljivo i čujno stapa se sa apstraktnim i nevidljivim. Time se ukidaju granice prostora i čitaocima se nude živahne i usporene, krivudave i prave putanje kretanja u širokom realno-irealnom prostoru. Pojedine pesme liče na slikarska platna, sa kojih se oseća miris ljubičica i najlepših ruža njene bake, svežina podivljalih talasa, ali i miris radosti detinjstva. To je magija jezika. Sve ono što nije mogla glasno da izgovori, zapisala je u ćutanjima. Rečitim. Glasovitijim od najglasnijih reči, i kada traži „smisao u magli besmislice i života ljudi bez srca“ („Srce“), i kada je „zvezda, gušena u mraku“, i ... mesec i cela vasiona“ i „sama u tami koja joj guta dušu/čekaće sunce kao nekog svog/zapevati mu pesmu/koju znaju samo oni/što u mraku sijaju“. („Vasiona“). U kucanju srca univerzumom i učvršćivanju u neprolaznom i beskonačnom, ovekovečenom mastilom na patini pergamenta, čiju zvezdanu prašinu vidimo na ponoćnom nebu.

Prof. Irena Sokolović, recenzent

уторак, 22. јун 2021.

ЈАСЕНИЦА ПЕСМОМ ДАРОВАНА, Влада Илић (1948)


 РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА

 Ову књигу посветио сам професору и књижевном критичару Милутину Срећковићу, у знак поштовања за све што је нама, паланачким литерарцима даровао својим умним саветима и светлом трагу у култури овог Града 

Помисао да сачиним избор из стваралаштва завичаjних песника проистекла је из потребе да предухритрим заборав, обзиром да је Паланка изнедрила завидан број песника. Нисам пошао са намером да буде антологијски избор, јер би то подразумевало више критеријуме, па би неке од књига остале непоменуте, већ на избор песама аутора (по савету мог цењеног и изузетно поштованог пријатеља Радована Милошевића, дугогодишњег директора Народног музеја), који имају објављене песничке збирке, руководећи се чињеницом да тиме ову књигу чиним занимљивијом и потпунијом. Једном приликом, наш уважени професор и књижевни критичар, Милутин Срећковић, рекао је да књига песама вреди ако само једна песма у њој остане да траје, као бисер у шкољци. Трудио сам се да у свакој од књига које су ми биле на располагању пронађем тај један или више бисера и уврстим их у овај избор поезије завичајних песника који сам насловио ЈАСЕНИЦА ПЕСМОМ ДАРОВАНА, јер је то уистину песничко уздарје завичају, који се носи у срцу, ма где били.

Иво Андрић је говорио:“Што се мене тиче, увек сам увиђао колико истине има у оној реченици источњачке мудрости која гласи; Човек је дужан своме завичају и увек сам сматрао да је то једини дуг који свако од нас, треба да плаћа, како најбоље уме и колико може, са сталним подсећањем да га потпуно и до краја неће одужити“.

Песници тај дуг одужују стихом, певајући својим гласом, који шета скалом од туге и самовања, до беско-начно распеваних тонова среће и животног оптимизма. Свакако да постoје велики распони у квалитету објављених песама, зато што сваки песник има свој аутентични говор и аутентичну мелодију стиха. „Разлика међу песницима једнака је разлици у певањима птица“ записао је песник Ђуро Дамњановић. Такође, и емотивни простор је разнолик  и иде од лирског субјективизма ка универзалним значењима. Песници заправо не пристају на духовна ограничења. Међутим, није занемарљиво и доба у коме су песме настајале, па је и по томе присутна разлика у вредносним дометима.

Од велике помоћи и користи у припреми овог рукописа били су ми разговори са добрим познаваоцима културних, историјских, па и књижевних збивања у Паланци (Драгутин Паунић, Радован Милошевић, Никола Владисављевић, Драгољуб Јанојлић, Љуба Миљковић, Мирослав Јозић, Предраг Цветковић, Слободан Тодоровић, Мирослав –Скале Миловановић) од којих сам добијао ретке објављене књиге и податке о завичајним, могло би се рећи и заборављеним песницима. Да није било истраживачког слуха новинара Предрага Цветковића, рецимо, народни песник Влаја из Глибовца, сасвим би утонуо у таму заборава, а мало је познато да је пуном биографијом у Лексикону писаца Југославије (Лексикон писаца Југославије, трећи том, издала Матица Српска, под словом „ М“ дата је биографија Влаје Милића званог из Глибовца). Од саветника у Градској библиотеци у Чачку, госпође Марије Орбовић, добио сам песме Јелисија Андрића, а из Ужичке библиотеке, од библиотекара Илије Смиљанића, песме ратарског ђака,професора књижевности и песника Благоја Живковића.  

Дужност ми је да објасним шта сам као одредницу завичај прихватио. То је Смедеревска Паланка и села која  данас чине ову општину у Шумадији. Дакле:Азања, Баничина, Башин, Влашки До, Водице, Глибовац, Голобок, Грчац, Кусадак, Мала Плана, Мраморац, Придворице, Ратари, Селевац, Стојачак и Церовац. То би била завичајна територија, а њој припада аутор рођен на њој, или је дуже или краће ту живео и био за њу духовно везан. У овом избору нашли су се и они који су били затвореници Логора за преваспитавање омладине у Паланци, а у својим песмама оставили поетско сведочанство о тегобама младог човека коме хоће да промене душу и сагоре идеале. Песма им је била, рекло би се, и страх и нада, али и вера да ће будућност бити светлија и лепша. Иако су међу њима многи у послератном раздобљу створили значајна књижевна дела, у овом избору углавном су заступљени песмама насталим у време њиховог заточења у Паланци, а које сам преузео из књиге „Ожиљци из жице“, новинара и књижевника Драгољуба Јанојлића. Кад су у питању песме Слободана Марковића- Либера, који је као петнаестогодишњак био талац у логору у Паланци и редовно долазио на сусрете логораша у овом граду, из његовог пребогатог песничког опуса одабрао сам само неколико песама, ради сећања на овог великана песничке речи, сликара и боема, који је, ето, силом околности био у Смедеревској Паланци од 1943. године па до краја трајања логора 1944. године.(Песме сам преузео из књиге „Изабране песме Слободана Марковића, избор и предговор Борислав Радовић, Српска књижевна задруга, Београд, 1996.) Такође сматрам да треба да буде познато да је песник Јелисије Андрић, који је последње године свог кратког живота провео код сестре Јеле, учитељице у Паланци, у овом граду нашао вечно коначиште. После избега из Хрватске и Босне и са Косова, Паланку за свој нови завичај, одабрало је неколико већ потврђених песника, тако да су и они нашли своје место у овом избору. Служећи цео војни рок у Смедеревској Паланци, значајни песник, члан Удружења књижевника БИХ, Авдо Мујкић, остао је у лепом сећању паланачких песника, па је са разлогом уврштен у избор.

Песме Љубице Ивошевић Димитров, пронашао сам у књизи Миодрага Милића – Ћилета (рођеног у Паланци), а која је објављена 1981. године у издању „4. јула“ из Београда. Један од рецензената ове књиге, Драган Милојевић, записао је: „У личности Љубице Ивошевић Димитров сједињују се полетни песник револуционарне и социјалне поезије, аутор чланака о мукотрпном животу радника, састављач директивних писама за организацију радничког покрета и вођења борбених акција, преводиоца публицистике и аналитичара светских збивања.“ Једна од најређих сачуваних песничких књига је невелика збирка песама Петра Николића, а коју сам добио на читање од Николе Владисављевића. По много чему је занимљива, а посебно што Николић у њој бележи шта још од рукописа има припремљено за објављивање. А на томе се ,изгледа, и остало. Миодраг Тодоровић је свакако један од веома значајних завичајних стваралаца, члан Удружења књижевника Србије и Удружења драмских писаца, врстан хумориста и сатиричар. Његове Радисављеве песме у врху су наше сатиричне поезије. Од овог писца, приликом сусрета у Водицама добио сам његову књигу изабраних песама, из које сам и преузео стихове које је сам аутор представио у свом избору. Књигу о познатом боксерском репрезентативцу, песнику и угоститељу,Павлу Лаловићу, који је највећи део живота провео у Нишу, где је био члан Удружења писаца „Глас корена“, добио сам од његове рођене сестре, наше познате модне дизајнерке и сликарке Радмиле Лаловић. Било је то за мене још једно откриће у нашој средини непознатог песника. О песмама Ранислава Пурковића ( живео и умро у Церовцу као зет укућник у Бркићима) није се знало док у заоставтини његовог домаћинства правник Драган Милић није нашао две свеске мастилом и оловком исписане руком Ранисављевом, донетим са Солунског фронта. Читајући те песме, понео ме утисак да се ради о даровитом песнику, за толике године нама непознатом. Збирка његових изабраних песама (приредио је професор и књижевник Милија Ђорђевић) у рукопису чува се у паланачкој Библиотеци.

С поштовањем према укупном делу Душана Миловановића, историчара уметности ,теоретичара, критичара, публицисте, превсходно окренутом историји и култури Србије, Српској православној цркви, њеној историји и нашој баштини, у чему је укупно и професионално ангажован, у овам ибору су песме преузете из књига и публикација објављеним о различитим пригодама и приликама, као и из књиге за децу „Унуци и друга бића“, (Нови Сад, 2016) Посебну захвалност дугујем и песницима који су се мојим молбама и позивима одазивали и слали своје песме и књиге, дајући ми искрену подршку у стварању једне књиге која ће пуном мером да осветли целокупно песништво на овим просторима. Трудио сам се да у биографијама заступљених песника, датим у другом делу књиге, буде обухва-ћено оно најзначајније што би требало да знамо о сваком аутору. Иначе, предисторија бављења поезијом и уопште књижевношћу на нашој завичајној територији сеже у период између два светска рата, када су се књижевношћу бавили чланови Клуба студената, од који су нам познати: Петар Николић, Бранислав Глишић, Тихомир – Тића Станојевић, Драга Милановић Зец, Љуба Аранђеловић, Каћа Хајдуковић, Лепша Андрејић, Гина Спасојева, доктор Велимир Пазарац. (По свој прилици књигу је објавио само Петар Николић. О осталима немамо сазнања.) Седамдесетих година прошлог века у Паланци се оснива Књижевни клуб, који ће окупити многе песнике, а они ће се већ 1970. године огласити и првим зборником поезије под називом Стихом речено, у коме ће бити заступљено десет песника Затим, уследиће и бројне самосталне збирке песама, овај Књижевни клуб биће један од најзапаженијих, а његова активност обележена бројним књижевним вечерима и појединачним успесима његових чланова. Од 1975. године овај Књижњeни клуб носиће име“Пера Тодоровић“, по знаменитон новинару и књижевнику, рођеном у Водицама. По гашењу овог Књижевног клуба, 2010. године основан је Књижевни клуб 21, који и данас окупља поклонике писане речи и са успехом наставља традицију свог претходника,

Крајем 2011. године, у оквиру Завичајно-туристичког удружења „Видовача“ у Водицама, основан је Књижевни клуб „Пера Тодоровић“ и он, у оквиру новосаграђене куће Пере Тодоровића у Водицама, организује пригодне књижевне вечери. Под окриљем ових књижевних клубова објављен је завидан број песничких књига, којима су паланачки песници кренули књижевним путем или су стекли пуну афирмацију у српској поезији. И сам сам скоро пет деценија у књижевном животу овог града, са многим песницима сам зналац и пријатељ, па и овом књигом желим да им продужим трајање, мада су они већ својим песничким делима оставили дубоке трагове и задужили завичај да их памти и спомиње.

У Смедеревској Паланци,                                                  ВЛАДА ИЛИЋ
            децембра 2020. године 

 

понедељак, 17. мај 2021.

Жубори са Моравице 2020.

Дом културе Ивањица, двадесет осми пут је расписао конкурс за најлепшу љубавну песму. Избор награђених и заступљених у зборнику је сачинио наш познати песник 
Драган Јовановић Данилов.

Иван Новчић, Краљево, прва награда
Монтескијева аутобиографија
 
Људи који никако нису могли
да поднесу
што сам део ове наше
социјалистичко културне заједнице
често су у мојим књигама јурили
хроме запете које су бежале као курди
пред помахниталим Османлијама
и бичевали ми
понеку некњижевну реч.
 
У недостатку доказа
да сам силовао мачку, ошамарио жену
или фалсификовао сопствену биографију
они су потезали за замкама за мишеве
и отровима за пацове.
 
Нисам се дао
колико се лако не даје
ни жена која је довољно пропатила.
Нисам се предавао као што се не предаје
Естерхази пред заклетвом своје мајке
јер славно је за писанија мрети.
Служили су се недозвољеним средствима
и неовлашћено поседовали мој ум
у биткама које смо сви давно изгубили.
 
И из тог рата
уместо да изађем
ружан и окрвављен
поцепан и подеран
као Дикенсов сиромашни дечак
пробудих се једно јутро
поред дојке своје драге
сочне као септембарски грозд
која ми је по први пут у животу рекла:
Никад ниси био лепши.
 
Бојана Кулиџан Громовић, Нови Сад, друга награда
Трагом трагања
 
У пикселима ока, у прашини екрана
измијешаним словима разбијене тастатуре
ексеру рама намијењеном заједничкој слици
арматури будућег – тражим те.
У шифри за Вај-фај, јачини сигнала мобилног
  интернет оператера
мјесечном и дневном плану – сањам сат састанка.
У леђима човјека што сједи у твојој столици,
власима полудјеле косе.
У гласу што грми – горим.
У капљи сузе тражим молекуле фруктозе
да засладим образ и залијечим боре.
Тражим те у COBBIS-у, у позајмици.
Трагам безуспјешно Отрглим листовима.
Разбуцаним срцем хрлим пред мисаони метак.
Душа је јастучић гдје забадаш отровне игле.
Шијем, а отров кола кажипрстом без напретка.
Шијем ријечима превазиђеног формата
садржај без смисла тражећи љубав у недостајању
  странице.
Трагом трагања, тргам пе-де-еф странице, гужвам
  и бацам у рисајкл бин.
Да не би пјесме Прогледале.
Да не би ослијепеле тугом недостајања.
 
Александар Ђурић, Пожаревац, трећа награда
Пси од ветра
 
Пси од ветра се депресивно у прамен уписане
  кружнице враћају,
од када си Невеста чкаља, пас сам који по тетиви
  круга зуји.
Други пси од ветра у очним шупљинама дугове
  моје плаћају,
лавеж мој поклања живота раздаљину рђи и олуји.
 
Невесто чкаља, верујеш ли да ће пси од ветра вечно
  да држе моју љубав у зубима-трезну,
обезглављени живот на воловским точковима
  унаоколо возим и поклањам.
Апсурдан поново понижавам од ветра псе-они чезну,
дрвеним букагијама тамничим краке магле, месечине
  и Сунца – лица твоја склањам.
 
Пси од ветра су се одрекли мене у чељустима и
  губилишту,
гуше их јадници изгубљеног времена.
Људи умрли у мени, Невесто чкаља, угушене од ветра
  псе ишту,
паса више нема, ветрова више нема – само јалова
  љубав, чкаљ и семена.
Ако није тако, Невесто чкаља,
пролиј моје кловновске вене две – нека кључају.
 
Чланови Књижевног клуба 21, заступљени у зборнику:
 
Ана Ђурић Марјановић
Имање у немању
 
Не може ми забранити киша
да је сакупљам у дланове,
када помислим на сво наше имање
у немању.
Знаш, и киша се у мени смеје,
носе ме неки немирни ветрови,
ломе чудне самоће...
Обукла сам твој осмех,
чудновату радост,
у ова још чуднија времена.
Испод трепавица догорева пламен,
сијам, загледају ме пролазници.
Знаш, откад си свеприсутан
у мојим  мислима,
ти си она прожимајућа тачка
између дрхтавице и врелине,
клијаво семе под каменом
које тражи свој пут ка светлости.
Ноћас сам те ухватила
између два сна,
роварио си ми по мислима.
Окривила сам недостајање,
тебе, мене, очи
које се увлаче у моје,
бљеском светлости
која одзвања.
Тако већ неко време.
Као часовник на зиду подсетиш ме
на своје постојање.
Ах, то немање у још чудноватијем
имању.
У ова још чуднија времена, тако уклети да срећу меримо
чежњом.
 
Ћутањем
 
Трава у пролеће је голицаво зелена
док босонога ходам по месечини.
Милујем ти косу,
белу до заборава који не долази.
Душа ми незнаним улицама лута...
Бледуњаве сенке промичу,
ниједна не сличи твојој.
Позната силуета купа се у углу мог ока,
додирује ме сећањем,
неразумним речима
које само ти разумеш.
Од сна до додира говоре усне
колико и слепе очи
отвореним срцем.
Волела сам те,
онолико колико си ти волео мене,
у време у којем су се други
нашим осмесима китили.
 
Љиљана Милосављевић
О данима нашим
 
Ојесенили нам уморени дани
на крају мењајући нијансе
као сунце на заласку тонемо
преци нас чекају радознало
потомци расту корака дужих
и очију пуних наших страхова
 
Лишће сакупљаш са голих грана
зеленилом те радује трава
до првих снегова и нових слана
не верујеш да ћемо се срести
Бранкову поезију ми говориш
најлепшим успоменама љубиш
 
Зеленилом радује ме трава
душом те из даљине ослушкујем
златно лишће шушти под ногама
осмехом поручујем  срешћемо се
и волећемо до судњега дана
траву ће прекрити снег и слана
 
Влада Илић Тушаковић
Остао тамо неки траг...
 
Питала ме: откуда ти
А нисам знао зашто је ту
У овој ноћи, у овом сну
 
Будем јој намах тако близу
Одбеглој давно (ко зна коме)
У неком граду, томе и томе
 
Путује уздах (ко овај воз касни)
Пола ме остало на неком перону
Што није пре, сад је јава, изгубио се ред
Звезда се крупна одиже у васиону
 
Није ли она баш сад у њој
На тесном небу изнад села
Као сувишна тачка у орбити
Питала ме, а да не знам шта је хтела...
 
Светлана Нешић
Срећа
 
Када пођеш да је купиш
мораш знати
шта ћеш вредно
за њу дати.
 
Када пођеш да је купиш
осврни се и не плаши,
ти не жмури.
 
Огрни се па корачај
смело, лако и у сусрет,
ти пожури.
 
Када пођеш да је купиш
збаци бригу, стрепњу, љутњу
и не буди нову слутњу.
 
Када пођеш да је купиш
мораш знати,
да живота то је део.
 
Не дозволи у тражењу
да ти прође
живот цео.
 
Када пођеш да је купиш
мораш знати,
срећу дати.
 
Не може се срећа куповати!