БУДИБОГСНАМА (Сатиричне приче), Милко Стојковић (1952)

ТОЈ СОРТИ ПЕСНИЧКОЈ

Даћу ја вама потоке и жуборе. Све то треба уканалисати у пластичне, гумене и гвоздене цеви, па у хидроцентрале. Све те ваше песничке заносе кроз жице и струјомере, а вама ако сте баш толико жељни ено славина у кухињи па одврћите воду колико вам воља. Завалите се у фотеље и слушајте шапутање течности кроз водомере.
Даћу ја вама пропланке, ливаде и шуме. Све то треба посећи, а за ваше јадиковке довољне су и пластичне јелке и пластично цвеће. Отворите прозоре и врата, направите промају па слушајте музику ветра кроз пластично лишће.
Јебало вас држање за руке и додири нежни. Сви би ви мени рукавице носили и зими и лети. Јебали вас заносни погледи и чежње у очима. Не би мени нико ходао светом без наочара за сунце чак и по мраку. Не бисте ви мени дрхтали и треперили, не живи се од љубави.
Даћу ја вама повесма магле, рујна вина, Цигане свираче и птице певалице. Све бих то укалупио у таблете и давао на рецепт и кашичицу. Домовини су потребни рудари, капиталистима ваш зној, а не ваша стихоклепања и шапутања што нам децу трују.
Све бих ја вас песнике пред суд народни.
Даћу ја вама пропланке, ливаде и шуме. Све то треба посећи, а за ваше јадиковке довољне су и пластичне јелке и пластично цвеће. Отворите прозоре и врата, направите промају па слушајте музику ветра кроз пластично лишће.
Јебало вас држање за руке и додири нежни. Сви би ви мени рукавице носили и зими и лети. Јебали вас заносни погледи и чежње у очима. Не би мени нико ходао светом без наочара за сунце чак и по мраку. Не бисте ви мени дрхтали и треперили, не живи се од љубави.
Даћу ја вама повесма магле, рујна вина, Цигане свираче и птице певалице. Све бих то укалупио у таблете и давао на рецепт и кашичицу. Домовини су потребни рудари, капиталистима ваш зној, а не ваша стихоклепања и шапутања што нам децу трују.
Све бих ја вас песнике пред суд народни.

ПОПУЊЕНО

- Ја сам вештачка интелигенција.
- Ајдеее! Ја сам Ајнштајн.
- Не сери, ти си Милко.
- А псујеш, псујеш.
- Тако сам програмирана за Србију, иначе не бих опстала.
- Значи и крадеш и лажеш?
- Мора да будем што сличнија вама да би ме прихватили.
- И обећаваш? Шта ти нудиш?
- Шта бих друго него веће пензије, веће плате, нове фабрике, запошљавање, бољу будућност.
- Хвала лепо, мало си закаснила, имамо већ довољно политичара.

БЕМ ТИ ПРОЗОР

‒ Бем ти прозор!
Тако је псовао мој покојни отац.
Ништа нисам питао. Увек је следио исти наставак приче.
‒ Много ме та рупа коштала. Зидари је нису зидали, наплаћивали као да јесу. Фасадери је нису малтерисали, наплаћивали. Молери је наплаћивали, кречили нису. Столари је забиберили, стаклари ме коштали као златари. На крају је све то моја жена завесом зачинила.
Са годинама сам све чешће седео поред прозора и буљио кроз њега. У почетку сам зурио негде у даљину, према истоку. У сунце. Небо. Месец. Звезде. С временом ми се поглед скраћивао. Најпре до околних брда, па се спустио на градске солитере на периферији града, а на крају до кровова околних кућа у комшилуку изнад којих би једва канула покоја звезда. На крају је сасвим клонуо и пао на улицу испред моје куће.
Улицом су пролазили празни људи, носили празне торбе, теглили празне душе. Вукли су за собом ране из ратова, ожиљке из демократије. Прође и понека живуљка од оних што живе пасјим животом. У свом сивилу њихови животи су зрачили оптимизмом. Чак сам у појединим тренуцима имао жељу да будем њихова сорта, али ми није успевало.
И док сам се ја стапао у сивило и околину, моја жена није скидала очи са телевизије. Гледа и смејуљи се. Смеје се. Жена се смеје, еј!
Вирнем ја кратко на ону кутију, а тамо, бокте, све шарено. Није безбојно као моја улица. Погледам мало боље, а тамо има радости, смеха, пољубаца, загрљаја. Има живота. И кад га отвориш, не дува промаја.
Одмакнем се од прозора, а примакнем телевизору. Богме, женидбе, свадбе, рођендани, прославе, годишњице. У односу на гледање кроз очев прозор, гледање кроз овај прозор у свет је рајски живот. Моја лева страна која је била ближе телевизору доби боју. Седнем ближе жени надајући се да је срећа заразна и прелазна. Целог поподнева нисам одвојио очи од екрана. Људи се сунчају на плажама, скијају на планинама, шетају крај река. Мени као да омиле живот. Чак сам неколико пута удахнуо и ваздух.
Увече у пола осам појави се на екрану Онај Наш. Отвара фабрике, запошљава незапослене, гради путеве, повећава плате, лечи болесне, побеђује у изгубљеним биткама, усрећује несрећне. Милина једна! Боже, како је живот леп! Ни налик оном који се види кроз очев прозор. Овај прозор у свет ми отвара нове видике, шири хоризонт.
Трећег дана купим стотинак цигала, дођоше два Црнотравца и зазидаше онај очев прозор што гледа на улицу, а купим још два прозора у свет у боји.
Сад и ја живим нормално.
Бем ти прозор!