ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТА, НИШ 2024

У Нишу 5. октобра, представљен 22. Зборник радова међународног песничког конкурса ,,Између два света“ 2024. године у организацији књижевног клуба ,,Бранко Миљковић“. Од наших су заступљени Ана Ђурић Марјановић, Ескић Слободан, Ковачевић Катарина, Милосављевић Љиљана, Нешић Светлана, Петровић Милован Мићо, Радивојевић Тања, Станковић Виолета и Ћатић Драгана. Проглашење овогодишњих победника, како лепо кажу, троје међу једнакима ће добити заједничку збирку. Прошлогодишњи добитници су Видак М. Масловарић, Љиљана Милосављевић и Свен Кезеле. Господин Синиша Стојановић у име породице Рaдослава Стојановића Шекспира, уручио је награде добитницима. Срдачно нас испратили до нових сусрета, Јовица Ђурић Мајор, Драгиша Ераковић, Божо Зечевић, Аца Митровић Лахор… и драге песникиње. 

НАСЛЕЂЕ

Ана Ђурић Марјановић

Не ломите ми стару трешњу ни крушку,
Напрсли праг и њива дедовина је моја.
Под дудом деда седи и држи косу, своју пушку,
чело му бразда време, крај њега вода и проја.

Ни путеве обрасле што пате за кораком, ви што
остасте не међите на својој страни.
Не дирајте ми руже на јастучници које плачу за баком.
Не ломите ми успомене, оне су коњи врани.

Голубове на крову, јуначке песме под јастуком,
урушен плафон и сламу која из стаје цвили.
Не дирајте ми стазе обрасле дивљим маком,
виноградарску праску која се из стабла жили.

Ни прадедове који бранише земљу срцем и вером,
док по костима њиним деца нам здрава ходе.
Своје наслеђе браним голубијим сивим пером,
изнова крчећи стазе које ме сећањем воде.

НЕСТАНАК
Слободан Ескић

Прозукле двојнице на полици старој
прекрила прашина сплела паучина
све је црвоточно сат на зиду спава
шућур на креденцу изгубио боју
кроз разјапљен прозор шета месечина
у наћвама трулим набубрела страва.

У соби гостинској без чунка бубњара
на великом столу згужвана мушема
са пода се шири мирис мишетњака
чекмеже на клупи пуно успомена
рамови на зиду празни без икона
сведочанство језно утварних времена.

Бурјан и коприве прекрили двориште
проникли бршљени и дивља купина
отрови и трње расту из бунара
дом је гмизавцима магаза срушена
осушена давно чуваркућа шљива
само месец бледи памти домаћина.

МОРСКА ТРАВА
Катарина Ковачевић

Стопала су ми дубоко у песку, вода ми долази до струка.
Стомак и леђа полако греје сунце, а моје очи траже нешто изнад

Ја сам обична морска трава, она што смета пливачима и плаши их,
јер ко зна шта ту спава и шта то воли да једе.
Она трава чудне боје која на земљи не постоји, па нема име,
она што личи на људску косу.

Од мене се склања због страха или сажаљења.
Они најхрабрији кратко ме, врхом прста, додирну,
а онда потраже чистије место, без стена и растиња,
да могу своје тело да осете у својој слободи,
место на којем нема ничег што позива на опрез.
Тешко је то, знам, обичном голом човеку, тако слабом спрам овог великог мора.
Тешко је признати да је трава јача од твојих руку.

Знам. Ипак, немој да ме сечеш.
Не тражи за мене неки леп суд прављен људском маштом,
одговарајуће место спрам сенки. Не врти ме у круг. Нећу преживети.
Не пресуј ме у великој непрочитаној књизи.

Сликај ме, причај о мени као о нечему што те је замало удавило,
опсуј ме и не померај ме.
Неки се преображаји зову смрћу.

СЛУТЊА
Љиљана Милосављевић

Кафа ми се из видокруга изгубила
месец је опет млад и нећу да те будим
на погрешно укљученој рингли
тањир са плавим цветићима и питом
од вишања цикнуо а био ми је драг

Не мислим да у тишини ћутимо
зато што се као некад не волимо
него опседнути тужним вестима
тихујући једни крај других чекамо

Каранфил ми на прозору из Холандије
босиљак гледам како осунчан расте
икону Арханђела Михајила да закити
опасно неко време нам се прикрада
човеку ни трага а цвеће не мирише

ДЕО НЕБА
Светлана Нешић

Свако има место своје
неко мање, неко веће,
свако има део неба,
део Сунца, део среће.

Свако има дар од Бога,
да препозна треба само,
свако може да досегне
пут на коме себе дамо.

Живот хуји неумитно
док се чека, док се трага,
уз вољене моје срце
чува сва бића драга.

То је снага, то је воља,
поклоњене душе део,
уз љубав је душа боља,
љубав скида тмине вео.

ДОБРО СЕ ДОБРИМ…
Милован Петровић Мићо

Били ил´ не били браћа
Нема више добра,
Добрим да се враћа,
Јер у белом свету
Добро се много плаћа…

К´о у себи има Бога
Има вечни спокој
Мирне животне сне,
Њима не треба похлепа,
Овог немирног века.

Оставимо камен спотицања
Прошлост бурну иза себе,
рећно по родној груди ходимо,
У одјеку овог тешког времена
Отаџбину топлином срца волимо.

Љубавни пламен не угасимо…
-Песмом родољубивог гласа,
Загрљају најлепших снова
Свијмо гнездо свог спаса
Спасењем душе од свих окова…

ШТА ЈЕ ЉУБАВ
Тања Радивојевић

Ако питаш шта је то љубав
Ево одмах да ти кажем:
Љубав је, под број један, кад не мораш ништа да лажеш
Под број два, то је онај осећај сте заголица, попут лета лептира

Под број три, кад ти неко рукупружи
И кад си тужан још увек се са тобом дружи.
Кад имаш ружне дане и кад се нагомилају лоши снови
Али ти неко поклони разлог за још један осмех нови.
И кад си срећан, број који позовеш први
Није само број, тај неко већ струји кроз део твоје крви.
Можда је већ стигао до твоје леве преткоморе или коморе
Ако јесте, више нема назад, љубав је ушла у све поре.
Ту где љубав царује,
ум више не постоји,
Љубав све потребе човека остварује,
и дане живота весело боји.
До ког броја сам беше стигла?
Није ни важно.
Љубав је све оно што осетиш, а знаш да није лажно.

ОСВРТАЊЕ
Виолета Станковић

Гледам свет око себе,
Као из далека,
И што више осматрам,
Све се мање
У њему налазим,
И све ми је мање
До тога стало!

НА РУКОХВАТУ ПЕСМЕ
Драгана Ћатић

На рукохвату песме
запевај као вила,
заплеши слободно
јер – ко зна,
можда ће се твоме плесу
спасоносна киша одазвати
шумом ће можда одјекнути
глас твој песнички,
ко то зна…

И схватићеш тада:
једино храбри опстају
на рукохвату песме!