понедељак, 27. мај 2013.

ЉУБИВОЈЕ РШУМОВИЋ



БИЛО ЈЕ ПРОЛЕЋЕ

Било је пролеће месец мај
Дрвеће се прелило зеленим кремом
Без посла је остао један змај
Са високом змајевском стручном спремом

Мотао се неко време по граду
Читао огласе и конкурсе из штампе
Змај који је уживао у своме раду
Изгубио се ко свитац без лампе

Почео је да пије вињак и содицу
Да се сналази и продева
Јер је имао велику породицу
Коју је морао да храни и одева

Кише су падале дани су текли
Куцао је на сто врата можда двеста
И свуда су му нељубазно рекли
Да за њега нема радног места

И када је свуда избачен ко кофер
Нагло му се осмехнула срећа
Понудише му да ради као шофер
Код Градског саобраћајног предузећа

Опет је пролеће месец мај
На дрвећу пупе зелене ћумице
За воланом ЛЕЈЛАНДА седи змај
На линији Калемегдан - Шумице

Када увече дотера кола у гаражу
Колеге о њему причају све нај нај
Али му је најдраже када кажу
Е ДАНАС СИ ВОЗИО КАО ПРАВИ ЗМАЈ

понедељак, 20. мај 2013.

"О СВОЈОЈ СРЕЋИ ЧОВЕК ВАЗДА СНИВА"



О ТЕБИ САЊАМ КОСОВО МОЈЕ

У мраку ћути село завичајно;
лепота моја, срце у грудима: 
далеки доме, ти најдража тајно,
ноћас те опет сањам с божурима!

Кад бих могао теби да долетим
узјахао бих коња Јабучила,
да праг пољубим и опет осетим
огњиште топло, скут мајчиног крила.

Да чујем цвркут ласта и славуја
у зору, која руменија бива,
док младо жито стасава и буја...

О таквој срећи моја душа снива
косовска слико, љубави дубока,
вечита ватро мога крвотока!

Мирослав Павловић, Крњево

НАГРАЂЕНИ СОНЕТ У АЛЕКСИНЦУ НА ТЕМУ: "О СВОЈОЈ СРЕЋИ ЧОВЕК ВАЗДА СНИВА"

петак, 17. мај 2013.

PROMOCIJA ZBIRKE PESAMA ZAPALJENI PEJZAŽI MILOŠA SAKIĆA U BEOGRADU


Desanka Maksimović (16.5.1898. - 16.5.2013.)



Nemam više vremena

Nemam više vremena za duge rečenice,
Nemam kad da pregovaram,
Otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
Sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
Naglo se smanjuje putanja do ušća,
Nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice
Sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
Mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
Nemam vremena sad za analize,
Za mene je voda sada samo voda
Kao kad sam je pila sa kladenca;
Nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
Vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe,
Ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
Mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem
Ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

четвртак, 16. мај 2013.

Уљеша Шaјтинац, писац


Национални хероји умиру као породични људи

Што се тиче титуларија, ко је побеђен а ко поражен, ни то више није битно. За страдалима жале и ближњи поражених и ближњи победника, каже наш саговорник.
Нови роман нашег познатог драмског и прозног писца, сценаристе и музичара Угљеше Шајтинца „Сасвим скромни дарови”, издавач „Архипелаг”, прича је о генерацијама родитеља и деце, о временима и догађајима који их повезују, уметности, о идентитету, нашој средини, као и великом свету. У погледу форме, ова књига је преписка, разговор два брата. Поред осталог, Шајтинац је аутор чувене драме и сценарија за филм „Хадерсфилд”, драмских текстова „Право на Руса”, „Банат”…, а познат  је и по роману „Чуда природе”, збирци приповедака „Чемер”, прозној књизи „Вок Он!”. Текстови су му превођени и извођени на енглеском говорном подручју.
Можемо ли мало да „одахнемо”? У Вашој новој књизи историја има донекле „вољно”, али ипак је ту, као став, сећање, цитат, нешто што нас подсећа на то ко смо и где смо сада?
Надам се да је има у довољној мери да нам преседне. И не можемо да одахнемо, зато што су сви осврти на историју, у случају не само нашег народа, осврти на поразе. Кога се то уопште тиче? Историја је индивидуална ствар. Сећате се оног мученика који је трчао све до предграђа Атине да јави о исходу битке код Термопила. То је била само његова одлука и ничија више. Не тиче се то никаквих националних карактеристика, већ надахнућа. А, оно је од Бога. А Бог није од нације.
Дијалошка форма добра је за схватање истине, све има карактер откривалачког када човек прича са блиским бићем. Враћате нас свакодневици, породици, идентитету, нади, љубави – човек мора да се избори за право да умре изван великих историјских догађаја?
Баш тако. Враћам се на претходни одговор. Прво и последње: умиремо као породични људи, а између као национални хероји. О томе говоре гробови. Незнани јунаци стоје тако-тако, а они о којима има неко да брине, јер су нечији директни преци, увек имају свежег цвећа крај камена. И често нису само хероји, већ они који су давали све од себе !
Међутим, дијалог се и у овој Вашој књизи дешава и међу нашом и западном културом, јунак је драмски писац који је запажен и у САД. Шта за Вас значи та врста путовања и уметничке афирмације на другом и другачијем простору?
Значи непроцењиво. Мени је мука од цинизма и мегаломаније која толико замагљује видике да човек више ни у чему не може да ужива. Ја сам био тако мали кад сам био тамо, да сам без икаквих последица могао да уживам у свему што ми се догађало. О антиамериканизму и осталим појавама немам коментара.
Наш театар данас, како Вам изгледа?
Не знам ништа о томе. За мене је драма литература, поезија, нешто што мора да постоји и без наведеног. Све експериментисање, апсолутизам тренутних трзаја, проглашавање нечега револуционарним, зевам, зевам, зевам...
Прошло је десет година од 2000, а нико се више не сећа ко је побеђен, а ко поражен, каже Ваш јунак. Ипак, много је људи отишло из Србије, и они су Ваша преокупација. Ако би се вратили, чему би се сада вратили?
Надам се да би се вратили онима који их ишчекују. Ако таквих нема, немају чему ни да се враћају. Што се тиче титуларија, ко је побеђен а ко поражен, ни то више није битно. За страдалима жале и ближњи поражених и ближњи победника. Жалост уједињује.
„Скроман бити то је дар, дар је бити слободан...”, поуке су на које указујете и „над којима време нема никакву моћ”. Међутим, зашто се одувек мисли да су књиге паметне ако су горке?
Прво, не мислим да сам написао паметну књигу, већ онакву какву сам осећао да морам да напишем. И ништа ту није горко. Не могу ја да оспоравам „живот будућег века”, „васкрсење” и „поновни сусрет”. И то нико не може да ми одузме. То је све. Све остало су само упутства како да се стигне близу тога. Вероватно погрешна, а можда и не.
Једном и заувек изгубити љубав за све и свакога, пишете, највећи је страх за човека. Ипак, зар нисмо кроз све то прошли, и већ сте нам рекли да наставимо да ходамо без обзира на то шта се дешава?
Апсолутно. Љубав не може да нестане. „Та хоћу, али страх ме, збунићу те тим”, вели Есхилов Прометеј Ији на њено питање зашто је све то учинио. А, имао је љубав за људе, само толико. Верујем да је могуће повратити ту сузу, античку „лагриму”, саосећање једног од оних Теофрастових карактера, који седи у публици и који трепери на Прометејеву реплику баш као да је он тај који није учинио довољно добра кад чује његово: „Показаће се, то је моја погрешка”.
Марина Вулићевић
објављено: 04.09.2011. Политика

Зоран Тодор.


Месечар

То је место
на коме се сан прекида,
а дани постају снови.
Ходам на рукама.
Из овог угла
месец изгледа посебно лепо
и зато правим салто.

Падам дуго,
али тло дочекујем на ногама
у облаку месечеве прашине.

На овом месту почињу снови,
а ноћи постају јава...
И често, када ме обузме сета,
заједно са месечевим псима,
тужно лајем на земљу.

Свиње

Блатњавом ледином поред пута каља се крдо свиња. Ходам четвороношке, носем ришкам по блату и плачем. Уплашене мојом појавом свиње прхнуше и полетеше. Тужно гледам у вис. Немам крила.

* Објављено у Зборнику Вршачко перо 2013.

Зоран Тодор. (1959), завршио факултет примењених уметности у Београду 1993. Живи и ради у С. Паланци


среда, 15. мај 2013.

RECENZIJA MIODRAGA JAKŠIĆA ZA DRUGU ZBIRKU PESAMA MILOŠA SAKIĆA "ZAPALJENI PEJZAŽI" U IZDANJU ARTE, BEOGRAD 2013.



DOK POEZIJA MILOŠA SAKIĆA JOŠ ŽUBORI I DIŠE ILI RAZMIŠLJANJA I SUMNJE U PESNIKOVIM "ZAPALJENIM PEJZAŽIMA"



Upoznavanje sa novim, drugim po redu, pesničkim rukopisom, poete Miloša Sakića, iz Smederevske Palanke, uobličene u pesničku zbirku „Zapaljeni pejzaži“, započinjem, cenjeni prijatelji, ukrštanjem dva osnovna osećaja: prijatnosti, načinom stihovođene drame u ovim pesmama i, jednako moćnim, utiskom snažnog, pravovremenog sazrevanja i umetničkog „odrstanja“, ovog svestranog autora. Dok uz „Adađo“ pokušava da dođe do samospoznaje svoga bića, do svojih novih tajni i saznanja, koje oseća u nekom svom novom, drugom, budućem, životu i dok ga živi u ovom starom, nikakvom, prošlom, Sakić komanduje samom sebi koračnicu kojom propada u tu drugu dimenziju, želje i nespokoja, podjednako: „Trudni oblaci će i dalje parati nebom / voćke će mirisati u proleće / a nas neće biti na licu zemaljskom...“.  Pomalo klaustrofobično jeca pesnik.

Kratkim i efektnim stihom, Sakić svoju liriku, koju nam iskazuje, dozira srazmerno svojim unutrašnjim ovaplođenim jakim nagonima za odbranom lepote nad sivilom, slobode nad sputanošću, mirnoće u odnosu na otuđenost... Naprosto, njegove pesme su u punoj korelaciji života i smrti. Ovakva lirska poezija, upravo zbog stiha i kratkoće, ostvaruje tip književnog iskazivanja u kom neke od mogućnosti jezičkog kazivanja postaju posebno naglašene i izražene. Miloš Sakić, upravo, tako piše. Kroz reči, na preskoke, potpuno proizvoljno biram: oblaci, koraci, čovek i reč, može se sažeti ova pesnička zbirka. Zbog kratkoće, reč kao reč u lirici i, sasvim posebni, neuobičajeni odnosi među rečima postaju izuzetno važni i značajni za razumevanje pesme, a zbog stihovane organizacije govora, veliki značaj u razumevanju značenja reči ima i ritam, koji su postignuti određenim rasporedom reči. („Budućnost na vrata udara snažno / Smejem joj se pod maskom“). Svojim rečima, rečenicama, stihovima, Miloš Sakić je zapalio svoju okolinu, sagledljiv pejzaž koji mu ophrvava vidokrug, svoje najbliže okruženje, smešteno u tačkicama njegovih zenica, omeđenih „buđenjem u njegovom ličnom grobu“, opustošeno kao da „čitava tragedija života je u lošoj proceni“, prizivajući u pomoć Sve moje crne slutnje što mi pamet zarobiše“, uz samospoznajno saznanje da „Sada mi preostaje da kradem od neba njegovo blago“, a u stvari tražeći izlaz kao „Odlazak vozom, vozom za sreću“. Pa tako, sažimajući naslove pesama našeg pesnika, vidimo da je u dobroj meri on pisao u negativnim, crnim ili tonovima crnim bliskim nijansama. Njega opseda i sivilo, propast, čežnja, sumnja, kraj, nestanak... („Grana mi polako pod nogama puca / Od mene ostala je samo sena“).

Odbijajući da svojoj poeziji doda tačke, zareze i druge interpunkcijske značke, siguran da reč, ta čudesna, blagosvojstvena tvorevina, govori više od svake neprirodne nadogradnje, da samo ona pogađa u centar biti, u razlog pisanja poezije, u mesto nastanka i nestanka sveta i života, Sakić, konačno, utvrđuje i omeđuje svoje pesničko vreme i daje mu obeležje prostornosti i večnosti. („Moj pogled ih neće oživeti, jer ga nisu zaslužili“). Miloš Sakić voli reči. On pleše oko njih, dok ih ne ostavi papiru na svoju „plošćad“, čitaocu pred oči, istini na iskušenje, sebi u amanet. Pesnik od svojih pesama nikada ne može pobeći. One ga uvek sustignu i preteknu. Pesnik je ostatak od pesme sročene, u večnost oročene. Pesnik je izbeglica iz sopstvenih saznanja, stihovima dospelih u dvorište bezizlaza. Pesnik je granica između života. Prvog i svih drugih. Pesnik graniči polje emocija, boli, nade i prostor bezidejnosti, netraga, mutnine. Pesnik je jedini doprinos sveta, svetu boljitka. Pesnik Sakić, upravo takav pesnik, sa svojom novom knjigom „Zapaljeni pejzaži“, jeste.

Miodrag Jakšić

понедељак, 13. мај 2013.

Ivo Andrić


SPAS

Devet je stotina sutona želelo jednu radost,
Dok sam živeo
Zaboravljen, napušten, prezren,
Gažen ko most nad vodom.

Tek jednog večera
Kroz blesak poslednjeg zraka
Mlada meseca, sokova i voda,
Ugleda duh zanesen
Kako večernji oblak dobiva oblik i svest,
Kako se ogromno nebo otvara i sjajem
Neslućenim
Oduzima jednom zauvek nesrećan dah.
A Spas, kome se gonjena zver kao i čovek nada,
Govori svetlošću, neprolaznom harmonijom:
Da niko nije zaboravljen i sam.

(1920)

Nemiri
Vrijednost ljepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova u kojima nam se javlja. U tome je i njena oplemenjujuća snaga i njena najveća draž.
Primitivni i ograničeni ljudi imaju razvijenu sposobnost nadanja. Kod umnih i darovitih ljudi ta moć je, čini mi se, manja.
Prekori između starih i harmoničnih supružnika bezazleni su, bez oštrine, ne sudaraju se nego klize lahko kao oni kamenčići beluci koje je rijeka u toku godina zaoblila i uglačala do savršenstva, tako da više vezuju par ljudi nego što ga dijele.
Nisu svi ljudi tako hrđavi i kao što to hrđav čovjek misli.
Možda je u početku bilo i drugih motiva, ali danas je glavni strah. Od straha su ljudi zli, surovi i podli, od straha su darežljivi, čak i dobri.
Ima ljudi čiji je život tako dobro ispunjen da ni svojom smrću ne mogu da nas obeshrabe.
Mladost je sretno doba u kome čovjek počinje da vjeruje u sebe, a još nije prestao da vjeruje drugima.
Čovjek koji ne voli nije sposoban da osjeti veličinu tuđe ljubavi, ni snagu ljubomore, ni opasnost koja se u njoj krije.
Nisu oni koje nazivamo pokojnicima tako mrtvi kao što se to obično misli. Isto kao što ni oni koji sebe smatraju živima nisu onako ni onoliko živi koliko bi hteli da izgledaju i kako sami sebe vide.

недеља, 5. мај 2013.

Невена ВитошевићЋеклић


ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ

Ни овог пролећа
о Васкрсу
неће васкрснути мртви.

Нада,
која последња умире,
умрла је прва.

Остала је
само Љубав
у којој су живи
чак и они
што не живеше
никад.

*ПЕСНИЧКИ РУКОПИС, Политика 4.5.2013.