уторак, 19. децембар 2017.

Сања Радуловић, (1975) Добој, РС (БиХ)



















ДОБРОВОЉНИ ДАВАЛАЦ СПРЕТНИХ ОКОЛНОСТИ

(Тражи се)

Ничем на степеницама, улицама, раскрсницама,
поред прозора, иза одшкринутих врата
у љетним мјесецима са сушом у очима, упртим ка небесима,
у беспућима, неизговореним питањима, сувишним изговорима,
у пукотинама зидова, уточишту стаклених кликера,
на напуштеним дјечијим игралиштима, у дјетелинама,
које још вјерују бајци о срећним листовима,
у шумским потоцима, тајном појилишту чаробних штапова.
Ничем у оној колиби у којој се се охладиле обје вечере
спремљене за тебе и тебе закашњелог због богате понуде
животних снижења и распродаје блискости
на пладњу варљиве мудрости.
Ничем у пјесмама о нама, руменилу пупољака,
у истргнутом коријењу жеља
које крвари педесет и два дана
док чека да се сјетим зашто смо изгубили битку са ријечима,
у барци залеђеног морнара са чизмама непокрета.
Ничем у упражњеној лијевој страни кревета,
тишини ранојутарњег телефонског позива,
и тражим мачку са неотпакованих девет живота,
спремну да преговара.

(Из књиге, Прстохват маслачка, Драгсвет, Нови Сад, 2017)

понедељак, 18. децембар 2017.

Вучеља Бајић (1952, Беране - Београд)



НЕ ЗНАМ ЗАШТО

Не знам зашто, али видим
А тешко ми да прихватим
Ником ништа нисам дужан
Али морам све да платим.

Мислио сам птица лети
Мислио сам вода тече
Ватру ложих да се гријем
Али она ме опече.

Змај је јачи од лептира
Мислио сам врх је горе
А не знадох да и бара
Да потопи може море.

Мислио сам Сунце сија,
Да је јаче од облака
Како може од славуја
Запјевати љепше сврака.

Сада видим, не знам ништа
Или како треба није
Како сад да волим Сунце
Кад ме пече а не грије.

ЉУБАВ

Ништа не зна да милује
Ништа не зна да загрли
Као душа чиста вјерна
Када срцу мом похрли.

Крај мене си и кад ниси
Ту си и кад си далеко
Ту си и када те нема
Зато ми је топло меко.

И кад ниси поред мене
Моје срце с тобом збори
Твој дах топли милује ме
И моја те љубав створи.

И за час се све отвара
И за часак све је твоје
А онда се мени враћа
И све опет буде моје.

Кад си моја кад ме волиш
Кад ме твоја љубав грије
Како само мало треба
Па да јесте и што није.

Из збирке ,,Топла тама“, Београд 1997.
(Слушајући Радио Београд 2, чујем човек рече: Научи да будеш сам, човек је увек сам, да не будеш нечија закрпа... Сетих се, давно добих од некога његову књигу на дар).


четвртак, 14. децембар 2017.

Иво Андрић (9. октобар 1892 — 13. март 1975)



















Блага и добра месечина

Блага и добра месечина,
што пада, кô молитве матера наших
по гробовима заборављених
милостива је утеха оних,
који нерадо под сунцем ходе.
Месечина.
Кад прожме сиви и снуждени облак
и он буде бео и леп,
ко латице дивнога цвета.
И сиви, снуждени облак!
И лицима уседелих девојака
даје лепоту заборављених ноћи,
младости снова и цвећа
и очима тужним сјај страсних
давних ашиковања.
Месечина. Мајка невољних,
сестрица оних који се воле,
улази у срца паћеника
и диже старе, сузне спомене,
кô свеле руже из прашних књига.

Сви који много страдају
не воле обесно сунце.
Месечина. Њина је молитва сребрена
над гробовима оних
који су жалосно умрли.
Ко мирис незнана цвећа
она је болесним,
ко бледи прсти девојке
милује образе самотним,
ко ритам старих, старих песама
звони у срцу несрећних.

Блага месечина, сестрица љубави,
милосно зове себи туробне.
(објављенa у Босанској вили 1911. gодине)

Навршило се 125. година од рођења Иве Андрића... ,, Писао је искрене песме, приповетке и романе који су свевременски и непролазни, како због тема о којима говоре, тако због вештог и изузетног начина на који су написане. Испунио је највећи човеков сан: да заувек живи кроз своја дела."

уторак, 12. децембар 2017.

Милко Стојковић (1959), Смедеревска Паланка



МИСЛИ НА РАЗДЕЉАК
књига са неограниченим роком трајања

Био сам ван себе.
Имам право и ја да изађем негде.

Бирали смо између два зла.
И одабрали оба.

Све тече, само ми стојимо у месту и пркосимо
Законима природе.

Ниси против, ниси за. Ниси ни за шта.

Још колико сутра биће боље.
Не верујем ја у то, али волим да вам јавим лепу вест.

Не бојим се истине.
Зашто бих се бојао оног чега нема!

Ко код нас нађе посао не може бити поштен налазач.

Не улажемо у младост, јер је пролазна.

Нема пет до дванаест.
Поломила нам се велика казаљка.

Купљена диплома пара вреди.

Тек мрак расветли сјај.

Небо над мојим градом се облачи по последњој моди.

Празноглав не тоне.
Плута.

Могла је то да буде изванредна књига
али је критика мало плаћена.

Не пишем ништа.
То је мој допринос књижевности.

Афоризам је стечајна маса романа.

Од свега што умем, најбоље умем оно што не умем.
Афоризам је мисао на раздељак.

Љубав је оно између два вођења љубави.

Па шта ако сам ожењен?
Нико није савршен.

Милко Стојковић, 1959. Црна Трава, Смедеревска Паланка. Објавио књиге ,,Утеривање демократије“, ,,Ја о теби, јао мени“, ,,Мастило и цигла“, ,,Гурај, Сизифе, гурај“,  ,,Завичајна узглавка“, ,,Љуљајући безобразлук“. Заступљен је у многим антологијама српског хумора и сатире. Афоризми су му превођени на више страних језика.

петак, 8. децембар 2017.

ПУРИША ЂОРЂЕВИЋ (1924 - )















ГЛУМЦИ СЕ КЛАЊАЈУ

народу у театру ал'
сви чекају
шта?
Да им Милена запева –
даме и господо,
први пут у историји позоришта
(театра)
пева завеса позоришна
није у питању само песма
она опомиње
скинимо завесе из наших разговора
завесе са ушију
завесе са очију
завесу са срца
и два три бајпаса
ал' и највећу тајну завесу са облака
која крије
нашег режисера Господа Бога.
Ко хоће да режира мора да зна
како Бог говори, хода, спава, пије пиво
сам или са анђелима
Милена – плашим се док ово певам
будем громом поцепана завеса?
Неће јер и он воли
да се са нама игра позоришта
зашто не и филма и...
Господе, буди продуцент за ову моју песму
имаш први кадар филма
песму коју пева завеса позоришта...

(Политика, фељтон – Љубавна прича, субота 2. Децембар 2017.)

Младомир Пуриша Ђорђевић (Чачак, 6. мај на Ђурђевдан 1924.) Пре Другог светског рата био је члан СКОЈ-а. На почетку устанка у Србији ступио је у партизане. Заробљен је и упућен у Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци. Као младић је 1946. играо за чачански Борац. Као новинар почео је рад у „Политици“ 1946. године. Од 1947. је радио на Филмским новостима као уредник, а касније као режисер документарних филмова. Снимио је око 50 кратких и 20 дугометражних филмова. Аутор је десет романа. Као глумац је наступао у филму Југ југоисток (2005).
Оженио се 1960. године Миленом Дравић, са којом се касније развео. (Википедија)