недеља, 25. децембар 2016.

МИРОСЛАВ ПАВЛОВИЋ (1952)


ТАКМИЧЕЊЕ

Путујући по свету, наиђох на једну, необичну земљу. Мештани, који ме срдачно дочекаше, рекоше ми да своју домовина зову Фарсија и да је на њиховом континенту, позната по узгоју расних оваца. Игром случаја, баш тада, у овој богатој, сточарској земљи, одржавало се такмичење у шишању ових свиленоруних створења. Такмичење је организовало њихово удружење ФАРСА (Фармерски савез), а под покровитељством МУЗОФ-а (Међународно удружење за заштиту оваца Фарсије). Ова прича заголица мој авантуристички дух и ја кренух са пастирима који су ми то саопштили, да одгледам ово интересантну представу, ћаскајући с њима успут. И тако, реч по реч, стигосмо до полигона на коме се одржавало такмичење.
Свуда уоколо мирисала је сочна, бујна трава, у долини жуборила за ову прилику најбистрија река, а планински лахор је лелујао столетну шуму. Било је као у бајци. Докле вам око сеже и ум може да замисли, непрегледна зелена површина белела се и таласала од фасцинантне масе оваца. Пошто су домаћини из удружења ФАРСА и почасни гости фестивала из удружења МУЗОФ заузели своја места, водитељ програма прочита додатно обавештење да ће се шишање обављати новим машинама светске марке, које су као поклон донирали људи из МУЗОФ-а, па ће шишање протећи безболно. Овце, ко овце, одмах пристадоше, међутим, неки овновипредводници се побунише, јер су научили на наше домаће маказе, па немају поверења у ову белосветску технологију, али им организатори објаснише да ће се много боље осећати када их ошишају машинама високог стандарда (машине су биле компјутерски програмиране) и да просто неће ни осетити да су ошишани. После краћег убеђивања овнови пристадоше и такмичење је могло да почне.
Као по некој команди, све овце стадоше у ред за шишање. Такмичари
шишачи, узевши у руке ово најновије чудо светске технологије, заузеше своје позиције, а све овце онако у реду чекаху да их олакшају терета, који су годину дана неговале и верно чувале за ову прилику. Иако су сви шишачи имали оштре и квалитетне машине, само спретност њиховух руку уливала је поверење овцама које су биле у њиховом реду, а било је и оних шишача који су после банчења под шатрама, онако пијани, невешто покушавали да укључе своју електронику, стварајући панику код оних који су имали ту несрећу да буду њихови клијенти. Такмичење у шишању је трајало онолико дуго, колико је било потребно, да се, онако натенане, ошиша и задња овца.
У једном тренутку изби свађа између младих и старих шишача. Млади шишачи се побунише, зато, што ови старији журе и грабе да ошишају много
више оваца од њих, а сви знају да на својим залихама имају толико вуне да је ни њихова праунучад не може у плетиву потрошити, а они, млади шишачи, тек требају да стварају залихе.
Наравно, препирка се смири интервенцијом људи из организације МУЗОФ, те на крају, када је и задње руно спаковано у за то одређени контејнер, сви су коначно могли да одахну и на миру сачекају одлуку жирија.
Шишачипобедници, добијали су вредне награде дипломе и похвале са великим печатима МУЗОФ-а, ошишаним овцама и овновима како закон налаже, на оба ува прикачише бројеве, као знак лојалности удружењу, а овновима предводницима, као гратис, за награду дадоше најзвучније меденице, да би јасном звоњавом, као гласноговорници са поносом водили своја стада и као верни сарадници служили својим пастирима.
На крају, председник удружења ФАРСА одржа један врло леп и срцепарајући говор, обративши се лично овцама и овновима:
Драги моји учесници фестивала, желим на крају да вам се захвалим на примерном држању и лепом понашању. Жао ми је што је ове године испаша била под рестрикцијом, јер је траве било у дефициту, али, од јесени и током зиме, уз обилату помоћ људи из МУЗОФ-а, биће вам обезбеђена сигурна и обилата исхрана. И још нешто, рече размишљали смо да се ово такмичење прошири и добије културну конотацију, па би сте ви, драге моје овце и овнови, који покажете лојалност удружењу и будете достојанствено ошишани, имали право да се такмичите у једној спектакуларној дисциплини, то јест, у блејању. Тако ће ваше блејање дати нов уметнички дух овој нашој манифестацији, а поједине и поједини од вас, уздићи на заслужени пијадестал. Зато, од сада, вежбајте ваше гласовне способности, слушајте пастире и сањајте о успеху, можа ће баш вас запазити људи из шоубизниса нашег удружења ФАРСА и одредити вам славну каријеру.
Стајао сам са стране и дивио се, док су ова питома и ошишана створења спонтано блејала у знак одобравања, а пастири громко аплаудирали. Занесен овим призором, здушно им се придружих аплаудирајући, с уверењем, да ћу и идуће године поново пропутовати овом земљом и са уживањем присуствовати овом спектакуларном догађају.
(СРЕБРНА  ДИПЛОМА ЗА КРАТКУ ПРИЧУ)

петак, 23. децембар 2016.

МИЛИСАВ МИЛЕНКОВИЋ (1939)

ОДИСЕЈ СЕ НЕЋЕ ВРАТИТИ

И видех
Итака-краљевство моје
У пламену мржње сагорева
Винограде и маслињаке
Комшије једни другима
Ватром клетвом
Секирама и другим хладним оружјем
Затиру у корену
Вино из бачви просипају
И опојне реке теку улицама и пољима
Сву рибу потроваше
Или праћкама изловише
Глад и болести
Размењују се за гашење осмеха
И потомства

Ено већ су и на жене децу и старце
Обневидели насрнули

Не могу да им довикнем
Не могу да их одвратим
Еј браћо Грци
Ви од овог и оног света
Застаните
Своје дарове из уста аждаје
Не можете избавити
Ни стоку чељад и гробове
Сачувати
Ако крв своју не укротите
И милост једни другима
Као узглавља
Не прострете

Мала и нејака је
Земља и моја и ваша
Да просуто зло
Као змијски отров
Као лаву вулканску
Може на један оброк
За ово помахнитало време
Да прогута
А да се не задави

Сунце самртно залази
На Западу и тоне
Да се не поврати
Да не засветли сутрашњом надом
Ни топлином
Да вас огреје браћо Грци
Потомци богова да останете

Окрените се оном
Што светли у вама
Те Зевса скините са престола
Одакле господари
Обећавши краљевску круну
Сваком од вас
Ако победи ако буде најјачи
Ако буде најбољи са стрелом и мачем

Излагао вас је
Да њега не рањавате сумњама
Отровним

Да није Бог који може све што науми

9. децембар 2013.
Пожаревац









Награда
Милан Ракић 2015.







Објавио је петнаест књига поезије, две књиге критика и есеја под називом Истим рукописом, роман Болест брестова и збирку прича Калемљена трешња Лава Николајевича. Аутор је осам објављених драмских текстова. Добитник је више награда и признања, међу којима је Вукова награда.

четвртак, 15. децембар 2016.

Драгана Младеновић (1977)

“Нема у томе нимало поезије”, “Златна струна”, Смедерево (2003)
 
ОВДЕ

Најбоље је
Овде
Лепршају књиге
Музика
Овде
Овде се мисли
Лепе за границе
Свемира
Протичу све пропуштене
Могућности
Овде је увек
И тамо
Остати овде
Најлепше је живети
Са стомаком
Пуним хтења
Са рукама
У ваздуху
Сви су овде
И они тамо
Сви

ЛИК

Промашени лик
Фризерка је у погрешном време
Зарђалим маказама
Пресекла пупчану врпцу
Од тада тажи
Једну жену у себи
Једног мушкарца
Налази само
Савршено промашен лик

ЦРТА

сањао сам
гомилу кокошака
наранџастих
белих
око кревета
звао сам маму
драо сам се
МАМА
ујутру
прекривен перјем
звао сам маму
гледала су са
прозора
намигивале
најстрашније
на јастуку
драо сам се
МАМА
ујутру прекривен борама
по челу
око очију
напољу су умирала
дрвета
наранџаста
бела
не знам
где је нестала
црта

ПЕСМА О ТИХОМИРУ

Тихомир целу деценију
Живи као подстанар
И има много смешне
Прсте на ногама
Лоше му је у папучама
Много боље у патикама
Волео би да постане
Песник

Тихомиру цинизам
Одлично стоји
Носи га испод јакне
Уместо памцира
Храни се где стигне
Једном покварио стомак
Пије
Где стигне
Спава

Тихомир би много волео
Да постане
Песник
од малена
Бацан до плафона
До дрскости заљубљен
У висине

Тихомир би баш
Волео би да постане
Песник


















фото Н. Бабић

Драгана Младеновић (1977) дипломирала на Филолошком факултету у Београду (Српски језик и књижевност са општом књижевношћу) а на истом факултету је и магистрирала на групи “Наука о књижевности”. Живи у Панчеву и ради као новинарка недељника “Панчевац”

Збирке песама:
1. “Нема у томе нимало поезије”, “Златна струна”, Смедерево,
2003.
2. “Нема у томе нимало поезије”, друго допуњено издање,
Удружење књижевника и књижевних преводилаца Панчева,
Панчево, 2004.
3. “Распад система”, арт боок, ликовно опремиле Шејма Продановић
и Милица Ракић, самиздат, Београд, 2005.
4. “Творница”, “Фабрика књига”, Београд, 2006.
5. “Асоцијални програм”, Књижевна општина Вршац, Вршац,
2007.
6. “Омот списа”, “Фабрика књига”, Београд, 2008.
7. “Родбина”, “Фабрика књига”, Београд, 2010.
8. “Магда”, “Фабрика књига”, Београд, 2012.

среда, 23. новембар 2016.

ДМИТРИЈ ЉВОВИЧ БИКОВ (1967)

Доста је ђаволу угађања

Доста је ђаволу угађања
Али он има послугу строгу
Што пујда једне на друге
Оне који без другог могу.
Мада свет потиче из исте клице,
Свуд га разбацали срамно
Лево и десно, на Исток и Запад,
И вертикално и водоравно.
Пријатељица вертикала живе људе једе,
Сестра Хоризонтала их на друге муке меће.
И крст би оне одавно већ раставиле
Да га не држи распеће.

( са руског превео Миодраг Сибиновић)

Романсијер, песник, есејист и новинар. Један је од најзначајнијих и најплоднијих савремених руских писаца. Аутор је чувене биографије Бориса Пастернака (2005). За ову биографију  је добио престижне руске књижевне награде „Национални бестселер“ и „Велика књига“. Написао је и биографије Максима Горког и Булата Окуџаве.
Биков пише за новине, има емисију на радију, био је домаћин утицајног ТВ шоуа. Главни је уредник месечног књижевног магазина Шта читати.
Најважније књиге прозе: Оправдање (2001), Правопис (2003), Како је Путин постао председник САД: Нове руске бајке (2005), Евакуатор (2005).
Најважније књиге есеја: Хроника предстојећег рата (2005), Уместо живота (2006), На пустом месту (2008).
Најважније књиге песама: Последње време (2006), Писма среће (2007), Нова писма среће (2010).

среда, 16. новембар 2016.

ARKADIJUŠ FRANJA (1973)

* * *
Ne želim da budem nemoćni starac
sa tri noge
koji se seća boljih vremena
kada se čovek divio
crvenoj nutrini
i
grudima komšinice

Ne želim da pišem dnevnike
donosim zaključke
podsećam se
praštam

zato
sutra idem na trg
da ostatke
svog života darujem
golubovima

* * *
kažem
iz glave mi raste
grana jorgovana
ali ja se ne osećam
kao drvo

kažem
iz tela mi dolaze
strujanja
ali ja se ne osećam
kao izvor

kažem
rastu mi ruke
dlake u nosu
ali ja se ne osećam
kao čovek

* * *
na drugi sprat
može se ući ili utrčati
može se uspuzati
ili se popeti na kolenima
zahvaljujući za svaki stepenik
za svaki metar rukohvata
koji pesnik ne ispušta
iako govori da svet nije u materiji

a ja jeretik
verujem u
plavi šal
cipele koje prokleto žuljaju
otok koji dodirujem zbog čmička na oku

STARI PESNIK

stari pesnik miriše na naftalin
neoprani ostaci kreme za brijanje
odmaraju se iza ušiju
nokti koji su nekada milovali
u sazrelom obredu
probijaju rupu u džepu
oko vrata visi ključ na crvenoj traci
u oku se reflektuje odbljesak lampe
seda kosa besprekorno začešljana
usta spržena talogom sveže ispijene kafe

lice ispucalo kao zemlja
stari pesnik požuteo je
kao list papira
sa prvom pesmom

raspada se kao lišće
od dodira vremena

iza prozora osvit napaja mlekom
crno nebo

u glavi rodila se poema
o prvoj ljubavi
drveću psu

* * *
može li se napisati pesma
bez reči

može

najbolje je
uzeti
granu mladog jorgovana
ugnezditi na nju vrapca
i
čekati
dok ptičja pesma
zaseče nežnu tkaninu tišine

kroz prorez
kao kroz otvorena usta
istisnuti propali svet
da ide pod ruku sa
bogom lokvanja

* * *
imam sve što je neophodno
za smrt

nizak pritisak
jedva primetan puls
oštećen mozak
nedostatak vazduha

tobože imam sve
ali nekako nisam srećan

Iz zbirke pesama ,,Na sudnji čas zakasni” (2016) – prepev sa poljskog Olga Lalić – Krowicka i Vesna Denčić

Arkadijuš Franja
Poljski pesnik, pisac, književni kritičar. Objavio pet zbirki pesama, tri knjige proze i četiri toma književne kritike. Na Šleskom univerzitetu 2003. odbranio titulu doktora za humanističke nauke u oblasti književnosti. 


















fotografija preuzeta sa www.poezija.com.pl.

понедељак, 7. новембар 2016.

МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ (1946)

Песма коју никада нико није написао

Најбоље су оне песме које нису написане (М.Ц.)

ДАНИМА,вековима, размишљам
О песми коју још нико није написао
Веле да је Тагоре на самртном часу
Молио Господа да га још остави у животу
Да напише песму коју је желео
6000 песама били су покушаји да се
Напише само једна песма
Песма унутрашњег збивања

Од прве песме коју ономад
На пећинском зиду угарком нацрта песник
Да поручи да је све
Што ће бити већ било

Реч је о песми коју још нико није написао
Савршеној као јутарња светлост што
Таму ноћну универзално бистри
У слику дневну коју онај пећински песник
Оком стихова у
                           Цртеж вечности претвори

Верни мој читаоче ако л
Чујеш само светлости дашак
Из стихова које у себи налазиш
Поезија је нашла свој дом
И живот што кроз векове
Љеска се у огледалу том
                        Том и мом

 
Добитник награде "Златна струна", 47. Међународног фестивала ,,Смедеревска песничке јесен"

недеља, 6. новембар 2016.

ДРАГАН ДРАГОЈЛОВИЋ (1941)

Бубашвабе

Ово је време ноћи,
време дубоког мрака.

Не виде се кухињски сто,
столице и судопера.

По мрачним угловима
крију се онемоћали вампири.

Одавно на под није пала
мрва хлеба, чак ни мрва соли.

Ипак, у касне сате,
чује се шум у тој празнини.

Упаљена светиљка
открива чопор бубашваба.
У тренутку се примире, па нестану.
Шта би овај свет да их нема?

субота, 5. новембар 2016.

47. СМЕДЕРЕВСКА ПЕСНИЧКА ЈЕСЕН

Кад глумци путују
Слободанка Живковић

Кад путују, глумци путују скромно:
сендвич и вода у ранцу или флаша јогурта
који само у комби превозу има мирис и укус
домаћег сока од шљива.
Глумци путују као кловнови, љубавници,
убице или будале, и празни и смешни,
и изгубљени или не изгубљени
у духу – бескрају отвореном за све,
у стању да буду нико.
И сви друмови су њихови, и сви тунели
и сви предели, не толко Земље колико живота
и Времена које тече полако, а понекад као уназад,
и нимало се не устручавају да гргоље док пију,
да мљацкају док једу, да се смеју и певају
пуних уста чипса и реплика, да вриште, или дремају,
или да рецитују своју поезију. Неки то баш воле
иако их нико не слуша. Рецитују, рецитују
као да покривају ране, као да им се од Песме разум одузео,
и нимало, баш нимало им не смета што комби
свечано шкрипи и дрма се магистралом
као да превози резанце од цвекле,
док приколица с декором и гомилом костима
скакуће за њима чувајући им душу
да је обуку после.

Песма коју никада нико није написао
Мирослав Тодоровић

Најбоље су оне песме које нису написане (М.Ц.)

ДАНИМА,вековима, размишљам
О песми коју још нико није написао
Веле да је Тагоре на самртном часу
Молио Господа да га још остави у животу
Да напише песму коју је желео
6000 песама били су покушаји да се
Напише само једна песма
Песма унутрашњег збивања

Од прве песме коју ономад
На пећинском зиду угарком нацрта песник
Да поручи да је све
Што ће бити већ било

Реч је о песми коју још нико није написао
Савршеној као јутарња светлост што
Таму ноћну универзално бистри
У слику дневну коју онај пећински песник
Оком стихова у
                                  Цртеж вечности претвори

Верни мој читаоче ако л
Чујеш само светлости дашак
Из стихова које у себи налазиш
Поезија је нашла свој дом
И живот што кроз векове
Љеска се у огледалу том
                                   Том и мом

Неизоворена
Видак М. Масоварић

Са врха оштрих зуба
силази реч.
Према рубу усне би,
али јој уздах не да:
неизговорена ће
док траје дан,
а после -
сан јој слутим
и тихост заласка.

Силаи реч,
по њој слух подешавам и,
чујем: извражило се.

Реч као камен
сањиво лењ:
из таме вири,
нкако да прхне
у свет:
у њој плач
и смех,
и грех.

Сонет о заједничком писању
Славиша Крстић

У паралелама наших погледа
десно се око у левом, лево у десном,
као океан у своду небесном,
из којег лије киша, огледа.
Две невидљиве црте, два споја,
две линије утекле с дланова
из јаве међу боре из снова,
моја несаница и сненост твоја,
упредају се у кафу однету са стола
и чај до чијег дна још гутљај оста.
Две инспирације стале на пола
пута између океана и неба.
Две видљиве обале невидљивог моста
с којег, као речи у песме, полеће јато зеба.

 
Добитник награде "Златна струна" Мирослав Тодоровић из Трешњевице за песму "Песма коју никада нико није написао"
Награде публике - Слободанки Живковић из Алексинца за песму "Кад глумци путују"


У пет одабраних још
,,Неизоворена” - Видак М. Масоварић
,,Сонет о заједничком писању” - Славиша Крстић
,,Песма са вечног жала” - Милан Младеновић

четвртак, 3. новембар 2016.

ПАУН ПЕТРОНИЈЕВИЋ (1936-1962)

НЕИЗБЕЖНО

Ти ничеш из мога меса, траво зелена,
ја у цвет и трн претворен пружам лишће,
блажим и озледе правим на стварима,
кости ме моје косе у пласт зрела сена.
У сласт ме преживаш краво, птицо, птиће
најбоље је стави у гнездо, од мене неће зима.
Где остадох да никнем и да процветам.
Очи попиле небо, језери се плавило трајно,
не зна се шта ј е дубље и шта од чега веће.
Простор или поглед луд у свом соку,
зид ли то папирни заклања бескрајно
звезде (што назвасмо их тако) стојеће и летеће,
маленкост истичу свемиру дубоку,
капци тренутно помрачење створише у виду.
Ти ничеш из мога вида сунце већ опевано,
травом крв твоју гасим, па соком опет рађам,
трњем пеге правим и ноћи помрачења,
уживамо док се истежемо и цвећем зевамо,
у камен име своје клешем и погађам
месечеве мене убачене у точак старења,
Из мога меса трава, из вида сунце ниче.

   28. фебруар 1961. год.

ЗАСЕЈ МЕ ЦВЕЋЕ МОЈЕ

То се круг живота отвара препун широких стаза.
Чашице мириса пуне, маме нас и плене
да их удисајем милујемо, паримо прашнике зреле,
за семе, које ће других година кругом без излаза,
опет да нам цвета, опија, блажи и нахрани,
нектаром здравог биља да нас белодани.
О, цвеће, свих боја засеј се на моје чело.

Пружам руке и враћам – нећу да додирнете
нежност чудних боја, плашим се да не кварим -
већ очима те љубим и врелом зеницом жарим,
најлепша твоја недра што сунца топла злате;
- и бојим се, бојим да не свенеш ми болно
од тога гледања мога које је чудно, зорно.
Еј, мириса ти твога, засеј ми вреле руке.

    17. фебруар 1961.год.

ПРИЛАЖЕЊЕ

Сви су људи добри на свој начин – исто.
Они су живе ствари којима треба умети прићи
са потребне стране. Јер сваки је на свој начин негде прист´о,
па ће, опет, свако и на свој начин отићи.
Зато је потребно свакој ствари с важне стране прићи...


* * *

У кап козјег млека згуснута ми кани
зоро, мелем биља да излечи
јабуку натрулу на грани,
у кап козјег млека згуснута ми кани.

Чујеш како ричу жиле! Вене? Шта ли
то јури – као крв да плави!
Бране да нису вали покидали?
Чујеш како ричу жиле! Вене? Шта ли...

У кап козјег млека цемент тврди кани
да чвршћу брану пред стихију стави.
Мелем не излечи јабуку на грани.
У кап козјег млека цемент тврди кани...

НЕ СМЕ ЗМИЈА ЗНАТИ

Док обавија ме – правим се да спавам,
не сме змија знати да сам свестан јаве.
Последњим напором у дрво се стварам,
мислим: неће дрво хтети да удаве.
      14. март 1962. год.
МАТЕРИЈА

Постао сам ваздух и вода па ми криво што нисам шума
а не могу да преболим јутарњу румен пустих поља
где су ме у зубима носили косци, као последњу искру ума,
да би ме ставили као поплет на оградама прошћа од коља

јер сам окрезубио бритке косе и наљутио памет
мирних сељака што су саздани од погаче и ракије,
о, нека откују косе бићу боквица и чекић да тај намет
бар за неколико часова моју грешку сакрије.

    7. фебруар 1960. год.

ОБЛАЧЕЊЕ

Ево, даћу ти панталоне.
Даћу ти капут,
и кошуљу.
Даћу ти и гаће,
тебе једнога из колене
обући ћу.
Али, шта ћемо за остале?
Реци!
Сви они сигурно знаће
и видеће
да си обучен.
А ти си у ствари
ипак наг.
Но, ти ово уради:
првога голог обуци -
наравно,
са себе одело свуци.

И мене су тако обукли: прво су
са себе одело свукли.

      17. децембра 1960. год.

ОКОВИ

Све што сликам – сликам без рама.
Свако писмо шаљем без коверата.
И песме не коричим у књиге.
Дан никад не обележавам јутром
и не завршавам га вечером.
Кажем само: ово је дан.
Дан без почетка и без краја.
И тако без оквира.
И тако без рама.
Без окова.

        8. децембар 1960. год.

Из збирке поезије РУКОМ БЕЛЕ ТАЈНЕ (Пожега – Свитак) 2011.

понедељак, 24. октобар 2016.

МИ НА БЕОГРАДСКОМ САЈМУ КЊИГА 2016.


Међу причама пристиглим на ХV конкурс за најкраћу кратку причу, који је организовала
издавачка кућа „Алма” у сарадњи са „Беографитима”, Дејана Јовановић, Драгана Лазић,
Алма Оташевић и Ђорђе Оташевић изабрали су, по њима, три најбоље приче. Приче послате
електронском поштом или потписане приче нису биле у конкуренцији за награде, али су,
уколико су својим квалитетом то заслуживале, уврштене у овај зборник.
I награда: Срђан Медић: „Сусрети средом“
II награда: Александар M. Арсенијевић: „Преславно чудо лавачко“
III награда: Перица Јокић: „Тестамент“

Приче чланова Књижевног клуба 21

     Илија Веселинов
ДРАГА МОЈА, БИВША, ХИМЕНА!

Обраћам ти се писмом иако жарко желим, лично, све
да ти кажем, али бих онда морао, далеко било, да те гледам, што не желим да се икада више деси.
Никада ти, у ствари, ниси била нешто. Да си била нешто, не би од тебе настало ништа. Оно што си ти за мене
била није било у теби и на теби, то сам ја у својој лудој
глави створио. Све на теби за мене је било вагинално. Коса, уши, трепавице, потколенице, све. А тек очи! Праве две
мале вагинице.
Не! Нећу да кажем да си ти крива што сам ја, ишчашеног разума, уместо да мислим главом мислио нечим
другим. Као да су ми се свраке на мозак посрале, као да
очи нисам ни имао. Наклоњен оностраном, склон фантазирању, уместо разваљене краве видео сам лахорастог анђела. Ако се добро сећам, повремено сам виђао и крила на
твојим леђима.
Ех, како се горко кајем! Толико узалудно просутог
семена, толико изгубљеног времена у овом, иначе, кратком, усраном животу.
Коначно сам слободан! Али шта ћу сад?
Мислим овако: ако сам већ прошао кроз пакао, да ли
сам заслужио рај?
Али зашто сам пристајао на понижавања мислећи да
ћу се тако сачувати?
Зашто сам теби толерисао оно што ни себи нисам допуштао? Зашто сам стављао главу у песак а нисам чувао дупе?
     Одговоре на питања многи нуде а не знају ништа, док онај који одговоре зна – није доступан. Бог нас је створио, али нам никад није рекао шта да радимо.
     Да ли ћу разумом моћи даље кроз живот или је за то
потребна несвест?
Видећемо. Уосталом, шта се то тебе тиче!
Сада су рачуни чисти, стварност је сурова, али није ред да цмиздрим што си ме истрошеног бацила на ђубре.
У здрављу да се више никад не сретнемо, драга моја, бивша, Химена!

Љиљана Милосављевић
КАКО ПРЕЖИВЕТИ УМЕТНОСТ

Сви би да буду писци, песници посебно. Док је то у границама пристојности, поздрављам, али кад почну да умишљају, посебно кад себи дају велики значај, да порасту у сопственим очима, е онда се у мени нека злоћа буди. Не бих волела да је тако, али тако је, признајем.
Поремете ми равнотежу сопственог духа. На време, главног судију, заборављају. Живети уметност! Ко то не би волео?! Живот иде својим током. Највећа је уметност како проживети.
Многи играју фудбал или шах и ником ништа. Нико
не каже, гледај!
Моја неписмена мајка, ћути, превалила деведесету, одавно. Ја као нешто покушавам да прибележим. Гледа ме, па рече: Само ви пишите, пишите... све сам ја то проживела... пишите, много нас је на свету, имате о чему.

ПРИЧАМ ТИ ПРИЧУ

Кад продам књигу, па се обогатим, купићу ти бојлер, и пумпу и машину за суђе? Повешћу те на неко лепо место, да видим хоће ли ми мозак стати. Не пушим, не пијем. Умем од ништа да направим свашта. Не знам колико ми је душа добра? Да сам се у животу намучила, само Бог зна колико! Али сам му и захвална што ме је окружио свим даровима које имам. Хвала и теби што постојиш!

Мирослав Павловић
ЕМИНА

Кадгод сам одлазио у суседну варош, увек бих пролазио поред њене куће. Ту навику сам правдао својом љубављу према цвећу и врту, по коме се често шетала. А можда сам у варош долазио само због ове девојке, у коју сам се игром случаја, заљубио. Онако лепа и грациозна, лагано и сигурно улазила је у моју подсвест. Сваког дана, све више ми је личила на Емину, Емину из истоимене Шантићеве песме.
Јуче, као и увек, пролазио сам истим путем, застајкујући, само да бих је видео. Погледавши башту, схватих да је нема. Шетао сам и чекао да се појави. Међутим, ње није било. Из суседног дворишта знатижељно ме је посматрала нека жена.
Извините, – упитах је – знате ли можда где је девојка која овде станује? Знате, она, која се сваког дана дружила са цвећем?
А, ви вероватно мислите на Емину – одговори жена.
Бадава чекате господине, нећете је видети. Синоћ је отишла некуд, са неким песником, кажу да се зове Алекса. И он је, као и ви, сваког дана пролазио овуда.
Немо сам посматрао расцвале јасмине и јасно чуо њен глас: – Извини, ово је једном морало да се деси.

Нена Радуловић
СКОК

У собу доктора Н. увлачи се месечина и обасјава мост тик крај прозора ординације.
На мосту се клати нечије тело спремно за скок.
Доктор Н. отвара врата, одлази до моста, скида тело и уноси га у ординацију.
На шта се жалите – мирно пита доктор Н. пацијента грицкајући нокте.
Господин Паркисон (тако се зове тело које се клатило на мосту) каже: живци... живци су ми у тоталном хаосу.
Добро, средићемо ми то.
Доктор одлаже грицкалицу и звизне пацијента по колену.
М... м... м... мумла доктор, врти главом и одмах констатује: апсцес трбушне дупље, еритроцити и леукоцити су у рвачком захвату, хормони дрхте, канцер крцка леви бубрег...
Али, докторе, мени су само живци – побуни се тело које се већ клатило на мосту спремно на скок.
Ћутите и кажите: ааа и доста са тим вашим живцима...
Доктор је прави ,,стручњак” за брзе анамнезе те ни пет пара не даје што пацијент (мисли
он) мења одлуку, ону о мосту.
И опет звиз по колену господина Паркисона.
Ево, и носна вентилација вам је слаба па не знате са које стране ветар дува, а канцер само
јуриша, морамо то што пре да оперишемо одоздо па на горе, ма који живци, одмах у
операциону салу!
Треба да се спасем из ове приче, закључи господин Паркисон, истрча из ординације и скочи
са моста без оклевања.

Милко Стојковић
НЕМОЈ

Немој да ми се замераш. Могу да те метнем у причу. И у тој истој причи да метнем једног
који воли да бије. Па има да те прогони и бије од почетка до краја приче. Боље да ми се не
замераш.

ПРЕДЗНАК

23. август. Пада киша. То није добро. Тако је и 23. августа 1976. године падала киша. А,
онда је, изненада, 8.септембра те исте године поскупео тоалет папир и папирне марамице. И
то за читавих 8,56 процената. Кажем вам, није добро што пада киша.


Зоран Тодор
ЧАША АПСИНТА
(ПОСВЕЋЕНО УМЕТНИЦИМА С КРАЈА 19.
И ПОЧЕТКА 20. ВЕКА)
Једном сам се заљубио у вилу, наклонио се и рекао Тодор.
Зоране, не користи ноћно име пред свитање. Ја сам привид, појава која хоће да те заведе –
рекла је, привукла ме себи и одвукла у дубину душе.

СВИЊЕ
Блатњавом ледином поред пута каља се крдо свиња.
Ходам четвороношке, носем ришкам по блату и плачем.
Уплашене мојом појавом свиње прхнуше и полетеше.
Тужно гледам у вис.
Немам крила.