четвртак, 03. новембар 2016.

ПАУН ПЕТРОНИЈЕВИЋ (1936-1962)

НЕИЗБЕЖНО

Ти ничеш из мога меса, траво зелена,
ја у цвет и трн претворен пружам лишће,
блажим и озледе правим на стварима,
кости ме моје косе у пласт зрела сена.
У сласт ме преживаш краво, птицо, птиће
најбоље је стави у гнездо, од мене неће зима.
Где остадох да никнем и да процветам.
Очи попиле небо, језери се плавило трајно,
не зна се шта ј е дубље и шта од чега веће.
Простор или поглед луд у свом соку,
зид ли то папирни заклања бескрајно
звезде (што назвасмо их тако) стојеће и летеће,
маленкост истичу свемиру дубоку,
капци тренутно помрачење створише у виду.
Ти ничеш из мога вида сунце већ опевано,
травом крв твоју гасим, па соком опет рађам,
трњем пеге правим и ноћи помрачења,
уживамо док се истежемо и цвећем зевамо,
у камен име своје клешем и погађам
месечеве мене убачене у точак старења,
Из мога меса трава, из вида сунце ниче.

   28. фебруар 1961. год.

ЗАСЕЈ МЕ ЦВЕЋЕ МОЈЕ

То се круг живота отвара препун широких стаза.
Чашице мириса пуне, маме нас и плене
да их удисајем милујемо, паримо прашнике зреле,
за семе, које ће других година кругом без излаза,
опет да нам цвета, опија, блажи и нахрани,
нектаром здравог биља да нас белодани.
О, цвеће, свих боја засеј се на моје чело.

Пружам руке и враћам – нећу да додирнете
нежност чудних боја, плашим се да не кварим -
већ очима те љубим и врелом зеницом жарим,
најлепша твоја недра што сунца топла злате;
- и бојим се, бојим да не свенеш ми болно
од тога гледања мога које је чудно, зорно.
Еј, мириса ти твога, засеј ми вреле руке.

    17. фебруар 1961.год.

ПРИЛАЖЕЊЕ

Сви су људи добри на свој начин – исто.
Они су живе ствари којима треба умети прићи
са потребне стране. Јер сваки је на свој начин негде прист´о,
па ће, опет, свако и на свој начин отићи.
Зато је потребно свакој ствари с важне стране прићи...


* * *

У кап козјег млека згуснута ми кани
зоро, мелем биља да излечи
јабуку натрулу на грани,
у кап козјег млека згуснута ми кани.

Чујеш како ричу жиле! Вене? Шта ли
то јури – као крв да плави!
Бране да нису вали покидали?
Чујеш како ричу жиле! Вене? Шта ли...

У кап козјег млека цемент тврди кани
да чвршћу брану пред стихију стави.
Мелем не излечи јабуку на грани.
У кап козјег млека цемент тврди кани...

НЕ СМЕ ЗМИЈА ЗНАТИ

Док обавија ме – правим се да спавам,
не сме змија знати да сам свестан јаве.
Последњим напором у дрво се стварам,
мислим: неће дрво хтети да удаве.
      14. март 1962. год.
МАТЕРИЈА

Постао сам ваздух и вода па ми криво што нисам шума
а не могу да преболим јутарњу румен пустих поља
где су ме у зубима носили косци, као последњу искру ума,
да би ме ставили као поплет на оградама прошћа од коља

јер сам окрезубио бритке косе и наљутио памет
мирних сељака што су саздани од погаче и ракије,
о, нека откују косе бићу боквица и чекић да тај намет
бар за неколико часова моју грешку сакрије.

    7. фебруар 1960. год.

ОБЛАЧЕЊЕ

Ево, даћу ти панталоне.
Даћу ти капут,
и кошуљу.
Даћу ти и гаће,
тебе једнога из колене
обући ћу.
Али, шта ћемо за остале?
Реци!
Сви они сигурно знаће
и видеће
да си обучен.
А ти си у ствари
ипак наг.
Но, ти ово уради:
првога голог обуци -
наравно,
са себе одело свуци.

И мене су тако обукли: прво су
са себе одело свукли.

      17. децембра 1960. год.

ОКОВИ

Све што сликам – сликам без рама.
Свако писмо шаљем без коверата.
И песме не коричим у књиге.
Дан никад не обележавам јутром
и не завршавам га вечером.
Кажем само: ово је дан.
Дан без почетка и без краја.
И тако без оквира.
И тако без рама.
Без окова.

        8. децембар 1960. год.

Из збирке поезије РУКОМ БЕЛЕ ТАЈНЕ (Пожега – Свитак) 2011.

Нема коментара:

Постави коментар