четвртак, 20. март 2014.

ПОЕЗИЈУ УЗИМАТИ КАО ЛЕК



Амир Ор (Тел Авив, 1956), песник, есејиста, уредник и преводилац. Песме Амира Ора до сада су преведене на више од тридесет језика. За своју поезију Ор је, између осталог, добио Премијерову награду, Бернштајнову награду и Фулбрајтову стипендију.
ЗАДАТАК поезије је да лечи, било да је политичка, љубавна или егзистенцијална. Кроз њу можете протестовати, учити, показати се свету, и она вам помаже да напредујете. У овом смислу домовина једног песника је поезија сама - рекао је недавно израелски песник Амир Ор, представљајући своју збирку изабраних песама „Похара“ (издавач „Архипелаг“, превод Давид Албахари и Вида Огњеновић), у просторијама српског ПЕН центра.
У данашње време, по Оровим речима, потребан је напор да би се читала поезија, односно да би се уопште читало. Онима који владају светом одговарају потрошачи који не размишљају много. Отуда толика помама за телевизијом и компјутерским игрицама. Да не буде забуне, ни ТВ ни компјутери нису сами по себи лоши, напротив, али начин на који се претежно користе је погубан јер охрабрује човека да буде глуп. Не треба заборавити да је поезија суштаствена. Треба интелектуално бити спреман да би је примили. Дакле, ако човек чита поезију то значи да је биће које слободно мисли.”


ИЗ ШУПЉЕГ У ПРАЗНО
Дејан Алексић

Једно шупље срело једно Празно,
Па му каже: ,,Баш си безобразно!“

А празно ће из сопствене дупље:
,,Ти си једно врло ружно Шупље!“

Онда Шупље од увреде зину,
Па удари Празно у празнину.

На то Празно, лако к'о да плеше,
Узврати му где најшупље беше.

Већ се не зна ко ту кога лема,
Јер, напросто, свршетка и нема,

И не зна се никад ко је јачи
Кад се Шупље са Празним докачи.

Ја то пишем, а знам: ништа глупље
Од сипања из празног у шупље!


ЈЕДИНА ЖЕЉА
Милош Јанковић

Да сам ајкула, фотеља, краставац,
каца за купус, да сам марсовац,
да сам тролејбус, ексер, патофна,
да сам кобасица, укусна крофна.

Што нисам качкет, полуга злата,
кликер, точак, упаљач, пертла,
на лудници прозор или врата,
рам за слику, од прућа метла.

Да сам се родио као јелен,
као гуштер – дугачак и зелен,
или да сам лав, чак и од папира,
астероид што лута тамом свемира.

Да сам коцка леда у чаши,
навиљак сена, дечија играчка,
стрела што никад циљ не промаши,
ех, да сам мачка, тачка, значка...

Да сам било шта – сем ово,
нешто што има сврху и смисао,
жалио бих, знам, што нисам слово,
јер ја живим само да бих писао.

BITI SRETAN
Herman Hesse

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti sretan.
Samo smo zato na svijetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
rijetko činimo jedno drugoga sretnim,
jer i sebe time ne činimo sretnima.
Ako čovjek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svijetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svijetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svijet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.


ЗАКЛИЊЕМ СЕ
Бранка Зенг

Створићу ново корито реке.
Безброј вирова биће замке
у које Те нећу хватати.
Пуштаћу своје воде
твоја колевка да постану.
Тећићу мирна, трома,
да Те не пробуди удар таласа,
а обала која ме обликује
Теби пут нека буде.
Тећићу мирна, трома,
нећу Те у замке
вирова хватати.
Скренућу ток протицања.

                                                      ISPOVIJEST POSLIJE SVIH
                                                      
Avdo Mujkić

                                                      već godinama ne mogu da se javim
                                                      onoj nesretnici iz grada pored obale
                                                      gdje nema mora i gdje rijeke nema
                                                      i kao da mi se neprimijetno prikrada smrt
                                                      odlazim u nepovrat sam go i bos
                                                      već godinama se u meni nešto krade
                                                      nestaje me po malo i svjesno
                                                      prodajem skromnost prodajem vid
                                                      pod jednom savijenom brezom
                                                      go i bos   

   ČUDO NAJKRAĆE TAJNE
Čarls Bukovski

Znaš, bilo je mnogo dobro.
Bilo je, bolje nego bilo šta.

Bilo je, kao nešto,
što možemo da podignemo,
držimo, gledamo i
 onda se smejemo,
zbog toga.

Bili smo na Mesecu.
Bili smo u Mesecu,
imali smo ga.

Bili smo u vrtu,
bili smo u beskrajnom ponoru.
Nigde nema takvog mesta.

Bilo je duboko,
i svetlo,
i visoko.

Primaklo se tako blizu ludila,
smejali smo se bezumno.

Tvoj smeh i moj.

Pamtim kad su tvoje oči,
glasno rekle volim,
sada, dok se ovi zidovi,
tako nečujno ljuljaju.

ДАВНО ИЗГОВОРЕНЕ РЕЧИ
Драган Јовановић Данилов

Не говорим речима већ ћутањем
за које ми је потребан ођек.
Огледало је мој саговорник
застрашујуће ћутљив, а моја обавештеност
толико савршена да одмах заборављам
шта се малочас догодило и која је реченица
напустила моја уста.
Али, наше се давно изговорене речи
нама враћају из дубоких кланаца,
са планинских врхова прекривених снегом,
из предела који су постали ненастањиви
и, дабоме, из шумног градског врења,
ужаснуте сазнањем да још увек постојимо
у неком кутку града.
Наше нас давно изговорене речи посећују
сваке ноћи, израњајући из тамних бездана,
хотећи да нас венчају са нама самима.
Али ми не можемо чути оно што смо изрекли,
нити знати зашто смо још увек овде крај завесе
коју на полуотвореном прозору ветар повија,
доносећи лишће на коме никада нећемо
написати свете књиге.

ДУША
Александар Ристовић

СВОЈУ САМ ДУШУ ПРЕОБРАЗИО У НИШТА.

РАЗГОВАРАЈУЋИ, МИСЛЕЋИ О ОВОМЕ И О ОНОМЕ,

ПОМИЊУЋИ ФИЛОЗОФЕ, БЕСМИСЛЕНО СЕ СУПРОТСТАВЉАЈУЋИ
ЗНАЊУ КОЈЕ МИ ЈЕ ОСТАЛО НЕПОЗНАТО, ЧАК
НЕДОКУЧИВО,

ЖИВЕО САМ У УВЕРЕЊУ ДА ЈЕ ОНО МАЛО ШТО
ЧИНИМ

ОДИСТА МНОГО, И ОНО МНОГО О ЧЕМУ МИСЛИМ
УИСТНУ МАЛО. ЗАМЕМАРЉИВО.

ДУША МИ ЈЕ ИСЦУРЕЛА КРОЗ РУПИЦУ НА НАПУКЛОМ ЛОНЧЕТУ

СЕБЕ, ДРУГОГ, ДРУГИХ.


Нема коментара:

Постави коментар