1.
Е, кад ме мајка упита:
,,Би ли, сине, ране ти моје,
пред зору кренуо преко Ржанице
до у Дечане“,
затече ме у чуду.
Шта да јој кажем?
Мислим, најбоље је
да ништа не кажем,
а опет
нешто се мора.
Дечани су још у пољу,
миришу и трепере,
и овдје их осјећам, мајко,
како калдрмом старом
монаси
тамјаном каде путеве Господње
и наше,
и после нас;
како тамјан
и мирис косовског божура
у нашим чулима жубори.
Дечани су, мајко, још двори
царева, краљева,
небеских владара,
Дечани су гдје бјеху.
Шта да јој кажем?
Дечани су писмо наше златно,
Симонидин вез
и круна...
Видиш ли, мајко:
куда да идем
и шта бих ти донио
осим крста дечанскога.
Знаш, мајко, то је Божје сазвјежђе:
Дечани, Грачаница, Љевишка,
Свети Арханђели, Бањска
Божја ризница Пећка патријаршија.
Све наше мученице
Исусове задужбине
и наше покајнице.
Тамо су све наше
тужбалице, невјесте,
патње и праштање
невјере и издајства –
тамо су све наше ране,
чемери и мелеми.
Шта да јој кажем још?
Прађед мој тамо је,
ђед мој тамо је,
отац мој тамо је;
дјеца су наша тамо,
крв наша тамо је.
Нема коментара:
Постави коментар