среда, 02. септембар 2015.

Раде Драинац (1899-1943)

КАФАНСКО УМИРАЊЕ

Цео дан ми око оста на једној женској нози
и на једном цвету у вази
што је кроз сан бледога живота
умирао са мном у кафанском углу

Само је сан у дому детињства
и смех неба на окну собе
Ја сам давно заборавио живот
пшенице зелене и сељанке беле

Овде смешно у срце ми улазе
мириси прегореле кафе

Прсти ми се кроз ципеле смеју –
то су тек бели зуби богатих дама
Ја знам да пијано вече
у болницу ме односи

Гле! једна госпа води танког кера
она је бледа а он костуран
чудна је на тигровој кожи у плавом салону
ексцентрична љубав

Хеј! Дечко... донеси три деци вина
Овде је пио Дис и несрећни Ђура

А после сањам вечни пут
из кафане шинама путујем
бивам келнер на лађи
и песник лакеј
у зеленом будоару контесе Ноај

И тихо у кафанском углу
умирем са шумским цвећем
из родног краја.

НАША ЉУБАВ

Ноћ ме та у младости стиже,
Па ми у срцу спава да не озебе!
Видесте ли псето које човек тера од себе,
А оно му и даље руке лиже?

Са мном је тако: могу и не могу без ње.
Када се осамим заогрне ме огртачем снова.
И мада ми давно рече све,
Увек је за ме нова.

Данима се кољемо као хијене
И једно у другом видимо кугу,
А опет… изван те кобне жене

У мојој души нема места за другу.
Откад се знамо сањамо да се растанемо,
И већ сам од тога као месец жут,

Па се опет необјашњиво састанемо
Да заједно продужимо пут.
Не знам више да ли је то љубав,

Или загонетни чулни мрак;
Знам само да бих се без ње разбио као сплав

О речни брзак.

Нема коментара:

Постави коментар