уторак, 02. јун 2015.

Зоран Јовановић, Лесковац



МЕСЕЦ, ко дукат...
Гледам ноћас, пун месец (не над Београдом) над Лесковац. Жут, к'о дукат.  Цврчи!  То гледам, а шта чујем? Чујем, ноћас, у даљину кучики завивају  на њег'. Наравно да су кучики,  у град вуци нема.  Мислим,  има ал' нема кад на месец да вију.  Гладни, навалили на кафане и на туђ рачун...и тако, због кучики ел па због вуци, зарад безбеднос', отидем у село. Там' нема вуци. Нема ни људи, додуше...ал' кој' још брине што сељаци не живе у село?  Нит' се кој брине  за тој, нити му па пада на памет да каже да се врну. Да си дођу  у куће, да работе по њиве а не да ги пустив огњишта и по њиве мувар и пировина да расте.
И тако...седим на вр'  брдо и из авлију гледам у месец, цврчи и овде ал лепше него грацки, бројим звезде, слушам како славуј из багрењар пева, кад у даљину, сенка. Видим,  човек. Јес'  накриво иде,  к'о да се од некога крије...ал' човек. Ај, сад, не ситничарите, мож' баш и неје човек...ал' на први поглед,  па још ноћу, вуче на човека. Е тешки сте читаоци, к'о црна земља...у сваку реч тражите ми реп. Не вуче на човека, наликује.  То видим, а шта чујем?
Чујем га, пева па мало начуљим уши да чујем које пева. Распеваја се, баћа,  одјекује сокак.
 "Глеј месеца ал се искривија, срам га било и он се напија".
Аааа, тој ли је, из задругу се врћа нацврцан па ми се  затој и чини да накриво иде. Кад приђе спрам моју кућу знам и ко је, ал нећу кажем. Нећу да испаднем селска палаверка. У ствари ја сам, бре хтео нешто о месецу да вам кажем, куд поменух месец, сунце му његово... 

Фотографије: Јелена Ћирић, Праг

Нема коментара:

Постави коментар