МЕСЕЦ, ко дукат...
Гледам ноћас,
пун месец (не над Београдом) над Лесковац.
Жут, к'о дукат. Цврчи! То гледам, а шта чујем? Чујем, ноћас, у
даљину кучики завивају на њег'. Наравно да су кучики, у град вуци
нема. Мислим, има ал' нема кад на месец да вију. Гладни,
навалили на кафане и на туђ рачун...и тако, због кучики ел па због вуци, зарад
безбеднос', отидем у село. Там' нема вуци. Нема ни људи, додуше...ал' кој' још
брине што сељаци не живе у село? Нит' се кој брине за тој, нити му
па пада на памет да каже да се врну. Да си дођу у куће, да работе по њиве
а не да ги пустив огњишта и по њиве мувар и пировина да расте.
И тако...седим на вр' брдо и из авлију гледам у месец,
цврчи и овде ал лепше него грацки, бројим звезде, слушам како славуј из
багрењар пева, кад у даљину, сенка. Видим, човек. Јес' накриво иде,
к'о да се од некога крије...ал' човек. Ај, сад, не ситничарите, мож' баш
и неје човек...ал' на први поглед, па још ноћу, вуче на човека. Е тешки
сте читаоци, к'о црна земља...у сваку реч тражите ми реп. Не вуче на човека,
наликује. То видим, а шта чујем?
Чујем га, пева па мало начуљим уши да чујем које пева.
Распеваја се, баћа, одјекује сокак.
"Глеј месеца ал се искривија, срам га било и он
се напија".
Аааа, тој ли је, из задругу се врћа нацврцан па ми се
затој и чини да накриво иде. Кад приђе спрам моју кућу знам и ко је, ал
нећу кажем. Нећу да испаднем селска палаверка. У ствари ја сам, бре хтео нешто
о месецу да вам кажем, куд поменух месец, сунце му његово...
Фотографије: Јелена Ћирић, Праг
Нема коментара:
Постави коментар