уторак, 11. октобар 2011.


ШУМАДИЈСКЕ МЕТАФОРЕ 2011
Центар за културу из Младеновца, по 24 пут организује „Шумадијске метафоре“ песничку манифестацију која је несумњиво прерасла у једну од најзначајнијих те врсте на нашим просторима. Прву награду, добио је Младеновчанин Огњен Петровић, а овогодишњи конкурс показао се плодоносним и за велики број паланачких песника, који су заступљени у зборнику.
Основицу зборника чине радови пристигли на конкурс, а међу Петнаест одабраних су се нашли и Паланчани Мирослав Јозић, са песмом Пет обраћања песми и Миодраг Милуновић са песмом Јужно од Ибра, као и Саша Угринић из Велике Плане са песмом Крађа. У Песничким надахнућима нашла се песма Нигде ничега нема, Радмиле Кованџић, затим песма књига. слова. глас. Славише Крстића, Љубимејши и дражејши Доситеју песма Нене Радуловић и Песници увек бурек једу сами Филипа Стојановића.
Зборник „Шумадијске метафоре“, задржао је свој концепт, тако да су се на његовим страницама поред конкурсних радова, у рубрици „Песничко даривање“ нашла остварења страних песника у преводима наших преводилаца. Такође је представљен добитник повеље „Карађорђе“ за 2010. годину Ђорђе Николић, а у рубрици „Баштиник“, представљене су песме Јована Богићевића. Песме победника публике за 2010। годину, Марије Миленковић, заслужено су добиле свој простор, као и песме иностраног госта из Бугарске „Шумадијских метафора“ 2010. Елке Његолове.


ПЕСНИЦИ УВЕК ЈЕДУ БУРЕК САМИ
Филип Стојановић

Враћао сам се кући,
Пребирајући остатке хране по устима,
У друштву по неке капи кише,
Суровог недостатка самопоуздања
И уобразиље о сопственом сетном умећу.
Давно су прошле јесени
Када су ми школски прозори маглили поглед.
Давно је гажење опалог лишћа
Шуштањем кратило пут до куће.
Све пребрзо пролази и вене,
Спорије теку само кишни дани,
У моме присуству само сене,
Песници увек једу бурек сами.


киша. слова. глас.
Славиша Крстић

за првим капима кише
долазе следеће прве капи
и све се,
с првим зрацима сунца, топе

тамо куда се слише
само се жедна земља напи
то пресе
штампају слово што се на небо попе

то књигу слово по слово
стрпљиво пише свод
да читамо је ћутке

тако и читање ово
разара глас, кад год
се проспе из уста глинене лутке

 
НИГДЕ НИЧЕГА НЕМА
Радмила Кованџић

Жеље нам немоћне и отежале,
властелинке Утопије царске,
пред Животом клонуле.
Преварени, рањени Господ
барку не шаље.
Нигде ничега нема.

Све смо изгубили,
све прокоцкали давно,
још само у санаторијуму
оптимисти сањају лет у небо.
Нигде ничега нема.

Персефона ни себе
спасити није могла.
Хоће ли врабац, ако преживи,
наследити Орфеја дичног?!
Хоће ли се живот спасити
на помахниталој планети?!
Све ћути. Нигде ничега нема.


2 коментара:

  1. У петнаест одабраних је и Саша Угринић из Велике Плане са песмом КРАЂА. Сјајна песма! Читаћемо је надам се ускоро на Блогу.

    ОдговориИзбриши
  2. А Филип Стојановић, један од младих чланова Књижевног клуба 21, је заступљеношћу у овом престижном Зборнику, доказао да његово време тек долази.

    ОдговориИзбриши