петак, 14. септембар 2012.

ПРИЈАТЕЉУ







Владан Максић (1979-2010)
ПЕСНИК

Ватрени вранац у обручу месечине
учи песму дрхтавих јасика
крај пута испуцалог од бритке мелодије
његових копита.

Дете мери на длану тежину смрти
чији одјек допире иза брда,
иза туђих, недокучивих брда,
плавих од несанице залуталих у вечности.

Жељу ваја ватра слободе,
песма која је родила птицу
бежи из мемљивих подрума ласкања
у сиви дан истине.

Дрво родно, тешко од плодова,
утрнуло од жеље за уједом муње,
за пљачкашким апетитом пролазника,
уморно је од музике коју нема с ким да дели.

Кап која пада ниоткуда погађа човека
уснулог у пепелу, гладног муња и плодова;
дубока тишина претвара таму у речи
којима ће започети последњи стих.

(Наш пријатељ Макса из Горњег Милановца, 13.9.2010.  бициклом, оде на онај свет, није стигао ни да се запосли...Остале песме и сећања.)


20.9.2009.

1 коментар:

  1. ,,... Има људи који дођу на овај свет, укрешу неку искру и оду пре него што се та искра распламса. Многи људи су читали роман ,,За ким звоне звона“ од Ернеста Хемингвеја, али ретки од нас знају да је тај роман инспирисан љубавном причом Драгомира Бежанића из Драгачева и Амалије Санчез из Мадрида, који су били учесници у шпанском грађанском рату, а чија је кћер Силвија живела и умрла у Србији...Владан Максић је био човек који је укресао ватру у животима многих...“ – Александар Срнић

    ОдговориИзбриши