ЗАШТО ПИШЕМ

Не пишем због тога да постанем чувен, не пишем да би ме читали, не пишем да зарадим велики новац…

Па због чега онда пишем?

   Пишем зато што морам да пишем. Пишем из преке потребе, из потребе која је можда ирационална и необјашњива.

   Пишем зато што је оно што сам написао, чудна ствар, паметнија од мене самог. Пишем да би други људи могли у оном што сам написао да нађу неке одговоре на питања које себи постављају, а које и сам себи постављам. Пишем да објасним себи оно што и сам не знам, а што ми кроз писање бива разумљиво и јасно.

   Пишем и зато што је то једино што знам да радим. Друго је питање колико је то вредно што радим. То се оставља другим људима да суде.

   Пишем и зато што је то нешто јаче од мене, нешто ме на то нагони, а ја не бих себи умео да објасним шта је то. Је ли то потреба да се неком другом пренесе моја нека недоумица и сумња или моја жеља да некоме пренесем неку поруку?

   Писање је један други, бољи и богатији живот. Писање са собом носи ону пуноћу живота, богатство и сласт живота, која је можда једино већа у љубави и вери.

   Најзад, пишем само зато што једино постојим док пишем, ту сам слободан и надахнут и осећам се лак и као окрилатио! Писање испуњава све оно што живот болно ускраћује.

   А кад се заврши тај чин, наступа мучна свакодневица, са свим својим ситничарством и тривијалностима.

   Тада се осећам као сишао са облака, на тврдо тле, где посрћем као морнар тек сишао са брода, после дуге пловидбе…

   Пишем можда и зато што:,, људски род не може поднети сувише стварности” ( Елиот ).

                                                                                                                           

                                                                          Станоје Макрагић