уторак, 03. јул 2018.

Гордана Влајић (1959), Панчево





















Поновљено

Те беспрекорне шаке
Које се измакну када треба да прихвате
женку с товаром
Зато и остају нежне.
Такав мушкарац не постоји
Који прашта
Туђе зубе на њеним сапима

Прашта само отац.
Сећам се
Када сам била девојчица
Па закасним и уђем у кућу зајапурена
Рашчупана
и гледам у под
чекајући шамар.
А отац каже:
Немој то више да ти се понови.
И брзо се окрене да не приметим недоследност.

Мушкарац женки никада не прашта.
Отуда презирем признања.
Последњи опрост добија се од оца.
И први.
Ни од сина,
Ни од брата

А од господа се чека...
Још се сећам мајчине крваве слепоочнице
Док плаче уз рагасто
Док плаче уз признање
Да је деколте за курве.

Те крупне шаке
Које се измакну када треба да прихвате
Жену са лепотом
Зато и остају празне.
Такав мушкарац не постоји
Који прашта
Туђе зубе на њеним сапима
Ни мој отац мојој мајци
Никада није опростио
Што је жена.

Оптужујуће

Она је крива.

Да те је волела
Да ти је ватру из очију
Разгорела
Ти не би
Уловио
Наслут страсти
Под мојим грудима.

Она је крива.

Да те је љубила
Да ти је грехом усне
растопила
Ти не би улучио
Лепет чежње
Под мојим прстима.

Она је крива,
нек ми је жива,
Што нас има.

Жудно

Учини нешто!
Склони обећања са мог лица.
Распрши ме од очекивања.
Почешљај своју неодлучност.

Једноставно дођи.
Откопчај ми хаљину.
Олижи ме лагано низ кичму
И одведи ме.

Оставићу врата отворена.
Нека нас нађу.
Ионако никога не видим.
Жмурим од кад те жудим.

Из књиге Изложба речи (превод на шведски језик, Адолф Дахл)

Нема коментара:

Постави коментар