недеља, 25. децембар 2022.

НАЈКРАЋЕ ПРИЧЕ 1 У АЛМИ (2002 - 2022)


Љиљана Милосављевић

О МАЦАНУ ЈЕ РЕЧ, КАД ТИ КАЖЕМ…

Сиво плaв, баш плав. И округаоМазан. Мило ме гледа. Воли ме!
- Ма, све си блесав! Са осмехом одговарам.
- Ко да те мази, толиког…
Легаозатворио очи и чека.
Мазим мекани трбушчић. Видим, баш би да ме грицне. Смешкам се.

МОГЛА САМ И ДА ПРЕЋУТИМ

Љиљо, Љиљана... чујем из друге собе ме дозива.
- Ту сам, шта ти треба?
- А ти си? Исто се тако зове и моја ћерка – каже ми.
- Ја саммајка, твоја ћерка.
Извињавам се, не познајем те – рече, тужно.
Што ли јој рекох, кад то одавно знам

Светлана Нешић

МИСАО

Ваздушаста, лака, треперава. Тешка, оловна, мрачна. Припада човеку и употпуњује га. Влада и господари. Осликава живот свом снагом људскости у њему. Повезује исткане нити тананих осећања. Затвара челична врата душе и остаје у предворју осећања.

Милко Стојковић

НЕМОЈ

Немој да ми се замераш. Могу да те метнем у причу. И у тој истој причи да метнем једног који воли да бије. Па има да те прогони и бије од почетка до краја приче. Боље да ми се не замераш.

ПРЕДЗНАК

23. aвгуст. Пада киша. То није добро. Тако је и 23. августа 1976. године падала киша. А, онда је, изненада, 8. септембра те исте године поскупео тоалет папир и папирне марамице. И то за читавих 8,56 процената. Кажем вам, није добро што пада киша.

Зоран Тодор

ТАЧКА

Гледам у црну тачку на зиду. И овог јутра, пред свитање, сав градски мрак прелази код мене. Па онда нестаје тише од мисли. Да ли је то била тачка или остатак претходне ноћи?

ЗАЛЕЂЕНЕ РЕЧИ

У ноћи када је температура била сасвим ниска купио сам флашу „Јack Danijelsa“. Неки човек певао је лепу љубавну песму на телевизији. Отворио сам прозор да речи излазе напоље и падају залеђене у снег. Покупио сам лед и целе вечери хладио чашу распеваног вискија.


ЧАША АПСИНТА
(ПОСВЕЋЕНО УМЕТНИЦИМА С КРАЈА 19. И ПОЧЕТКА 20. ВЕКА)

Зоране, не користи ноћно име пред свитање. Ја сам привид, појава која хоће да те заведе – рекла је, привукла ме себи и одвукла у дубину душе.
Једном сам се заљубио у вилу, наклонио се и рекао Тодор.

ДУША МИЛОРАДА ПАВИЋА


Павић устаде једне ноћи. Устаде и ноћ да га слуша. Милорад – прочита на надгробној плочи. Слова су била свежа.
Чудно – помисли – па то је било недавно. Умро сам, а да ми нико није рекао да ли је умрла моја мушка или женска душа.


АСФАЛТ И ШИНЕ

У свету уврнутих правила понекад ме пругом поред реке односи воз. Одлазим. У исто време путем поред пруге приближава се аутобус. Долазим.
Мимоилазимо се и поздрављамо очима пуним прашине, док нас удаљавају асфалт и шине.

Саша М. Угринић

У ЧЕКАОНИЦИ

Говорио им је истину, нису му веровали. Пошли су од себе. Што их је више убеђивао, то су му се више подсмевали. Онда их је лагао. Нису му веровали. Боље лажу од њега. Кренуше путем својих начела. Воз беше стигао.



Нема коментара:

Постави коментар