Мирослав Павловић, Крњево

ЧОВЕК ШТО ГЛЕДА МЕ У ОЧИ

Са слике замућене, штуре, гледа ме ледено лице,

исечено тупим борама, прекривено оштром брадом;

из сенке привидне магле вири кљун црне птице

и гракће ми над главом. Зашто пред овим гадом,

увек, у исто време, истим срозаним данима,

чекам, да неку ми прозбори, или, ћутећи погану

истину лане? Ма зна он, да мене не занима

његово празно хвалисање, јер шалу на страну,

одавно се ми испричасмо стојећи на промаји

свакодневице – стварне нестварности и тескобе

која рађа празне речи. Мудри покушаји

осмехивања и иронични погледи злобе

личе на преживелу лаж, док му у дубини

очију гледац севне, као да хоће нешто

усуду у брк да скреше, па му се чини,

да га извежбана судбина, глумећи, вешто

вара са случајним путником из друге приче,

путником, који тражи идеју, или некакав

путоказ за некуд. Ма шта се то мене тиче

што гледа ме у очи тај човек, помало длакав,

са реским змијским псиком. Рука ми намах

зграби већ олињалу четку и почех да кречим

по недефинисаној гримаси. Још један замах

спонтано клизну, јер коначно сам морао нечим

да га начудим и чуду наопак изменим лик,

јер, не бих да овакав неукус уђе ми у песму,

намерно јој искриви форму и поквари слик.

Лагано и немарно отварам месингану чесму,

вода у танком млазу цури монотоно, споро

и тече, тече. А ја, посматрам нетремице

човека у огледалу и препознах га скоро.

А он, испира отупели бријач, од длаке и сапунице.

(Похвала СЛОВО ЋИРИЛИЦЕ, Фестивал поезије ,,Ћирилица слово српског лица” 2016. Петровац на Млави)

Вељко Биснић (1956) – РЕЗОВИ И СКИЦЕ

У ЦИК ЗОРЕ

На обали нестрпљиво скидам одјећу. Дио по дио, бацам далеко до себе. Кидам јутарњу росу кап по кап, остављам то свјетлуцаво благо у углу ниског шибља, дивљег шипка са презрелим плодовима ко бисерима.

Лагани јутарњи вјетар успорава моју намајеру, да се го-голцат отиснем по води и пливам... пливам што даље од свега. Хлади моју нагомиловану врућину топлине страха који чека дубоко у мени.

Лагани јутарњи вјетар.

Обруши се јадан јутарњи зрак иза високих борова на пропланку на мене, пробио ме кроз тјело испод рамена, сасвим случајно, ненадано, остао сам прободен свевишњом стрелом.

Прободен, ипак мрдам... Добро је. Вода је очекивано хладна. Ноге се тешко привикавају на ову хладноћу, још један зрак, гле чуда одбио се од глатко стакло воде и право мени у очи.

Слијеп, плачем... Изненадном страхотом, шумом која из тмине гура се, надире... Још мало, па да потпуно зароним у воду спаса.

У цик зоре, плачем а драго ми је.

  

ПРИЧА О ЛУТКАМА КОЈЕ ПЛАЧУ

На плавој гробници дјетињства лутке плачу-заборављене и одбачене. Снови прохујали, куда пловите и носите лутке које плачу...

Успаване лутке дјетињства отргнутог из немани и заборава која бије своју тамну страну вјечности кап по кап.

На плавој гробници, успомена лутке које плачу сву ноћ трају.

Снови прохујали куда пловите на сав глас.

Окрећем се, вртим и не могу да спавам. Нико овдје не спава. Нико. Ноћу затварам све прозоре собе. Ставили су ми ноћ под пазух. Ноћу пливама по немирном мору сјете, валови ме бацају и руше на кољена падам. Немоћан сам и слаб. Старост рђаво оружје бије своју снагу и моћ.

Аждаја која гута све пред собом. Посрамљен, волим да плачем, трајем пркосно али трајем. Некако...

На плавој гробници дјетињства лутке плачу...Знам.

Вељко Боснић (1956) рођен у Дрвару БиХ, диоломирани професор социологије. Од 1997. живи у Свилајинцу где и ради у Пољопривредној школи у Дому ученика. Пише прозу и поезију.

МИЛИЦА КРАЉ (1953)

ВОЈНИЧКА

препис с младих камених крстача

на каменарском гробљу

Сунце Му жарко љубим из овог безданог гробца

И калопер на шајкачи у зеву поноћног ропца

И зрно презрелог јечма у проклијалој влати

И метак машингевера што живот ми прекрати

Капљу Му прву причесну у кондиру од снега

Изгрцан плач у слами испод незнана брега

Задњу Му стопу Љубим на друмима без трага

И мирис зеленике док чили мушка снага

Љубим Му цветић модри на везеној марами

Што ми га посмрче на мртве груди стави

И грубе дланове старице сузама од босиља

Последњи данак бели што у сумрачју тиња

Лебац Му Његов црни и штамбиљ мастиљави

Што куфер ми војнички сандук мртвачки најави

И корак оштри стројеви у мамној запевци трубе

А сливени се јауци блатњавим рововима губе

Живот Му Љубим... у крсту крајпуташа

И ону дојку једру којом ме премами снаша

Име Му... Прости Боже... Кости изрованог доба

Љубим Ти...Љубим Небо...Србијо из гроба!

(Награда“Златна струна“ Смедеревске песничке јесени и Награда публике у Смедереву 2015.)

ЛОБАЊА МАСТИОНИЦА

Гаврилу Принципу, Младобосанској младежи и

Богдану Жерајићу од чије је лобање џелат

издељао мастионицу

дрхтав лелуј испод жиле у пределу месечине

из белине самог гроба из чеоне кости – зглоба

расте плаво крилце свица у поготку првог хица

у запису да не труне пролистао век побуне

Лазар Богдан и Гаврило претворени у мастило

а џелата стравна рука исписује слог јаука

Драган Радованчевић (1979)

ИСПОВЕСТ КАПЕТАНА ЛУБИЦА

(Андреас Лубиц, копилот Луфтхансе

који је 26.марта 2015. оборио авион којим

је управљао. Постоје индиције да је мотив

овог недела била неузвраћена љубав.)

Драги путници,

молимо вас да вежете сигурносне појасеве

и да искључите своје апарате.

Јер живот је овде правило,

смрт је изузетак.

Лево од улазних врата су новине,

оне које ви пишете.

А на својим седиштима

добићете сендвиче,

оне које ви по својим радњама правите.

Говори вам ваш гладни капетан:

тренутно смо на дест хиљада метара висине.

Одавде би нам и богови

позавидели на перспективи.

Као што вам већ и завиде,

као што вам и ја завидим:

вама пекарима, вама писцима,

вама срећно ожењенима,

у морској пени освеженима.

Драги путници,

укрцавање је завршено.

Прекасно је да се предомислите.

Из неузвраћене љубави

гледам вас овде

као у Нојевој барци упарене.

Уплели сте конац и восак,

сунце је ваш друг.

Желели сте провод и одмор,

стремите новцу и слави.

Сад не знате

да ћемо колико сутра

сви ми бити славни.

Не на пет минута,

него вечно.

Из књиге песама ,,Лампедуза”, Краљево, 2016.

Песничка књига, Политика, субота 20. август 2016. (Култура, уметност, наука)

Психолог, књижевник, песник. Живео у Сремској Митровици, Београду и Бечу. Од 2012. живи у Потсдаму (Потсдам, Бранденбург) и Берлину, где ради као сарадник на Универзитету Потсдам у Лабораторији за експерименталну когнитивну психологију.

Аутор две песничке књиге: “Клатно се боји летења” (Градска библиотека Чачак, 2006) и “Глагол интимности” (2009). Превођен на немачки (преводиоци: Маттхиас Јацоб, Алида Бремер и Јан Красни), бугарски, италијански (у преводу: Патризиа Васцотто), словеначки, пољски (Агниесзка Żуцхоњска-Арендт) и енглески језик.

За књигу “Клатно се боји летења” књижевне награде: Млади Дис 2006, Бранкову награду – Друштво књижевника Војводине, 2007. Добитник престижних стипендија: КултурКонтакт Аустриа (2009), Централно-европска иницијатива (Виленица, Словенија; 2009), Литерарни колоквијум Берлин (2010).

Уврштен у мноштво антологија поезије, есеја и кратке прозе на девет језика.

МИРОСЛАВ ПАВЛОВИЋ, КРЊЕВО

ПТИЦА УХВАЋЕНА У ПЕСМИ

Да бих постао господар облака

морао сам да ухватим птицу

отимајући јој осећај за песму

смисао за свевидљивост ствари

алузију што јој се лепи за поглед

Дозивао сам је птичијим језиком

дешифровао њено цвркутање

разумевао вибрацију гласа

опонашајући свица у њеном оку

за свакодневном надом трагајући

А када је слетела на мој длан

са умилном песмом у кљуну

наговештавајући инстинктивни зов

додирнула је симфонију звезда

магичним певом Ане Ахматове

Слушао сам је док ми је певала

надахнута заносом Орфејеве лире

водећи ме трагом златног милогласја

да бих утонувши у стихове њене

заспао сном вечитог сневача

Ако будећи се из овог сна

уплашим причалицу лакокрилу

побећи ће лавиринту олујном

далеко од видокруга мојих рима

оставивши ме самог на раскрсници без путоказа

У знак сећања на књижевника Душана Војиновића (1952-2009), који је рођен у Банатском Соколцу, фестивал Rock Village ове године је пети пут расписао конкурс за књижевну награду „Душан Војиновић“. Члан нашег Књижевног клуба 21 Мирослав Павловић из Крњева, доби Прву награду за песму, Птица ухваћена у песми. Похваљене су и Биљана Поповић из Књажевца за песму, Реч за песму и Бранка Селаковић Милошевић из Београда за песму, Кишни дан у Београду. Како добитник награде „Душан Војиновић 2016“ Мирослав Павловић, није био у прилици да присуствује свечаности песму је пред најбројнијом публиком, коју песник може да замисли говорио, песник и бајкер Жељко Цеснак из Пландишта. Честитамо организатору, учесницима и награђенима.

МИРОСЛАВ ПАВЛОВИЋ (1952 - )

ЗАСТАВА

(Недефинисана бајка)

      У једној далекој кнежевини, на неком недефинисаном простору, живљаше један веома поштен и вредан народ. Заставом, као симболом части и угледа, поносили су се у сваком тренутку. Носили су је увек високо подигнуту изнад главе, ценећи тако лојалност према својој кнежевини и оданост самом кнезу. За време парада и војни, посебно су јој одавали почаст и поштовање. Међутим, вероватно због временских неприлика и нехигијенских услова, застава се у међувремену запрљала до те мере да се боје на њој, а нарочито симболи, уопште нису распознавали. Кнез, видевши небригу својих поданика, нареди да се застава темељито опере.

    Одмах је ангажовао најпознатије и најстручније праље у својој земљи. Добро плаћене и већ афирмисане праље узеше најмоћније сапуне, најновија средства за бељење и са већ скинутом заставом одоше на најбистрију реку у кнежевини у којој су се одувек пралa значајна обележја . Колико је прање трајало, то нико и до дан данас није сазнао (само скептици су могли да претпоставе), али се сигурно зна да је застава коначно опрана када су праље уморне и исцрпљене изашле на обалу. Поред реке, на челу са кнезом, стајали су уважени великодостојници, телали, жбири и остала камарила. Сви су очекивали свечани тренутак када ће опрана застава блеснути испред њихових очију. Главна праља је уз помоћ својих девојака поносно држала заставу, распростревши је да се суши на сунцу. У еланском заносу, није ни приметила да су се са прљавштином, са заставе заједно скинуле боје и слепо вољени симболи. Тачније речено, застава је била потпуно бела, а њена белина пресијавала се пред изненађеним погледима присутних. Кнез је забезекнуто гледао у обично бело платно које се лелујало на ветру. „Одане моје праље, шта је ово, где нестадоше боје?!!! Где су симболи?!!“

    „Сигурно су сапуни за прање били сувише јаки, светли кнеже“, једва чујно проговори главна праља. „Ово се до сада никада није догодило. Али не брините, светли кнеже, обојићемо је поново, насликати симболе и биће опет као нова“. Кнез је, одахнувши са олакшањем, све то слушао и већ је видео нову заставу како се поносно вијори. Међутим, после неколико тренутака схвати да се он лично уопште не сећа боја и симбола који су били на њој.

    Одмах је сазвао све мудраце и учене људе из своје кнежевине да му опишу како је изгледала застава. Свако понаособ од ових учених људи поче да описује изглед заставе, али су се њихове приче разликовале, ако не драстично, оно бар у неким ситним детаљима. Уствари, нико тачно није знао да опише како је изгледала вољена им застава. Кнез одмах расписа проглас не би ли се неко јавио да реши овај проблем. Јавише се одмах разне новоучене главе, стручњаци за заставе и симболе, али и разни преваранти који су очекивали велику награду. Међутим, било је толико различитих мишљења и одговора на ово деликатно питање да се кнезу од свих тих хаотичних мудрости просто замутило у глави. Помешаше се све боје, свакојаки симболи, па му је све то личило на један огроман спектар дугиних боја у коме су плутали разни мачеви, штитови, једноглави и двоглави орлови и остале птице, све то помешано са разним словима и бројкама. Од силне беде која га је снашла, кнез се у мукама презнојавао размишљајући како да реши овај проблем, јер требало је ускоро, како је договорено, у госте да му дође суверен једне велике и моћне царевине. Размишљао је како ће да дочека тако уваженог госта без часног обележја своје надалеко чувене кнежевине. Како ће да оправда своју лојалност према једном таквом великом цару и свом великом пријатељу ако га не дочека са заставом у руци свога стегоноше? Због великих брига, сан му није долазио на очи. Чак ни у староставним књигама, које је данима и ноћима читао, није могао да нађе право решење за ову невиђену заврзламу, јер и у тим књигама било је насликано на десетине разних застава са сијасет различитих симбола. Саветници, учени људи, у које је кнез имао највише поверења, предлагали су му да на крају одабере неку заставу из историографије ове кнежевине и тако најзад реше проблем.

    Недељу дана су заједно са кнезом прелиставали оне исте књиге и старе рукописе, али без резултата. Тамо где им се свидела застава, није им одговарао симбол, или обрнуто, ако им се свидео симбол, боје на застави нису одговарале њиховој традицији. Ако им се нешто и свидело, такву су заставу већ имале суседне кнежевине. А дан доласка великог цара уваженог царства се приближавао. Тада му учени и мудри саветници предложише да пошаље добошаре и телале по свој кнежевини са цртежима неколико застава, па коју заставу народ изабере, нека буде на част и углед њиховој дичној земљи, а у међувремену да свог уваженог госта дочекају са белом заставом, без икаквих симбола. Ако цењени гост којим случајем упита коју реч о застави, рећи ће му у чему је ствар, заправо, мислили су да ће добити на угледу када велики цар чује како њихов народ одлучује о часном обележју, а да је сам велики кнез лично, у међувремену, решио да се за извесно време користи чисто бела застава како никога не би увредили и довели у забуну народ који ће о томе да се изјашњава.

    Тако и би. Тог ведрог и сунчаног дана уваженог госта велике царевине свечано дочека кнез лично са својом свитом. Поздравивши се са Његовим уваженим височанством, обојица кренуше у обилазак гарде, на тренутак заставши да поздраве заставу коју је стегоноша поносно држао. Бела застава се пресијавала на сунцу и лелујала на летњем поветарцу. Сироти кнез ове још недифинисане кнежевине је очајан размишљао: „Јао јадном мени, шта ли ће рећи моћни владар, мој драги уважени гост?!“ Али велики цар је мирно, достојанствено стао испред заставе, поздравио је салутирајући, остао немо да је посматра неколико тренутака, а затим са домаћином наставио обилазак гарде. Они који су овај протокол посматрали из близине могли су да виде израз одушевљења на лицу уваженог госта. Театрални осмех се ширио са изразом задовољства на лицу кнеза ове мале кнежевине и на остале присутне из кнежеве пратње. „Боже“, помисли срећни домаћин, „он уопште није увређен, погледајте га, па он нам се чак и диви“! Наравно, са страхопоштовањем је очекивао реакцију овог светског великана. Али овај моћни цар, кога је и даље красио осмех, достојанствено је одржао говор испред френетичне масе одушевљеног народа, не кријући да каже коју реч о њиховој застави. Говорио је, да је задивљен и да овакву заставу у свету још нигде није видео и, као у шали додао да је много љубоморан што се у његовој царевини нико није сетио да осмисли и сашије овакву заставу. „Али шта је ту је“, рече цар, „изум је ваш и будите срећни што имате оваквог кнеза и овакву заставу. Држите је увек високо подигнуту и више никад немојте да је мењате!“ Саслушавши овај хвалоспев, стојећи иза говорника, домаћин је сијао од среће. Мудро, клањајући се великом госту, кнез је до небеса хвалио његову милост коју му је дотични цар учинио посетивши његову малу кнежевину. На свечаном ручку у част овом великом цару, наздравивши, кнез је обећао да ће послушати савет Његовог височанства и прогласом озваничити заставу своје кнежевине као заставу чисто беле боје. Нико неће смети намерно да је упрља, а ако би се случајно и упрљала, одмах би најбоље праље ствар узеле у своје руке, јер на блештаво белој боји није смела да се види ни једна једина мрља. После одласка великог цара, кнез изађе пред свој народ и саопшти им ову радосну вест. Маса је са одушевљењем клицала и аплаудирала свом кнезу, а још је веће одушевљење било када им је саопштио да је добио похвалу владара и царева из целог света, мада су, како је рекао, кнежеви суседних кнежевина били помало љубоморни, али ко им је крив, нека нам завиде, то је њихов проблем. Добитком овакве заставе радост се најзад уселила у овај вредан, поштен и од тада веома срећан народ.

    И дан-данас, ако којим случајем прођете поред кнежеве палате, можете видети белу заставу како се вијори на поветарцу и кнеза како је са свог балкона са уживањем посматра и диви јој се.

Мирослав Павловић, Крњево

 

2. награда на Конкурсу за кратку сатиричну причу - ,,Нушићијада” 2012. год. у Ивањици.

НЕ БИХ ДА ОДЕМ У НЕДЕЉУ, Слободан Ђекић

ПЕВАЋУ ЖИВОТ

Певаћу живот,

реча моја стрина.

Каснимо на њено венчање.

Живот уме све да искрене,

у рефрен оде.

Лете сватови

низ Бело брдо,

каљаво,

и ђаво,

и коњ лети

када живот закасни,

као ми,

на њено венчање.

НЕДЕЉНА ПЕСМА

Ослоњен

на лакат своје двојности,

бројим недељом муве.

Другим их данима

не примећујем.

Огледала су запрашена,

досада нема лице.

Виолина је изгубљена.

Пробушио сам рупу на каишу

да ми се не вуку панталоне.

Више се нема куд.

Изостављам овај дан

из своје биографије,

да не би било питања

везаних за муве

из ове недељне песме.

ЗАКАСНИО САМ

Опет се надам

цвркуту деце.

Хтео бих неку

бору смејанку.

Купање желим

рано, јутарње.

Безводни поток

пије равницу.

Сутра је остало

дубоко у венама.

За златну сам рибицу

закаснио.

НЕ БИХ ДА ОДЕМ У НЕДЕЉУ

Може бити умирање

Може бити ништа

И као такво у прах

Кога је брига за моје

Не бих да одем недељом

Од суботе дремљиве курве

Листају гузовима

Распукле излоге

Бесмислена трговина

Зна ли ико

Да улицу не прати мој поглед

Загледан у своје ништа

СЕЛИДБА

Вест о селидби стиже јутром.

Девети пут циганско кљусе

вуче улицом наслеђени орман

ка непознатом.

Корачамо поред ђубришта.

Главу горе!

Довикује ми гарави власник запреге,

Није то за бригу.

Возићу ја и бесплатно, само реци – куда?

Не знам златнозуби.

Вечити подстанар

нема великих надања.

Дајем ти орман на поклон

па ћу да одем – нигде.

Хвала ти, брате, до Бога

али, задржи своје ствари.

Селио сам се милион пута

па кад ја кренем – нигде,

твој ми шифоњер смета.