Момо – Михаел Енде
Момо или Чудновата прича о крадљивцима времена и детету које
је људима вратило украдено време: роман-бајка с ауторовим илустрацијама; Михаел
Енде је ову књигу објавио 1973. године;
превела са немачког Дринка Гојковић; издавачи: Ружно паче, Нови Сад;
Моно и Мањана, Београд, 2011; 260 стр.
***
У свом роману-бајци Михаел Енде нас подсећа да се живот
састоји од одређене количине времена, заправо, да је време-живот највећа
човекова драгоценост!
Јунакиња Момо користи време, своје једино богатство, на
најбољи могући начин: ослушкује звуке у природи, ослушкује човека. Тако користи
и себи (постаје продуховљенија и смирена) и човеку чије казивање слуша. Чак и
глуп човек, подстакнут њеним пажљивим слушањем, развија своје мисли, постаје
мудрији.
Такав однос према животу – времену смета сивој господи –
симболу политичке и пословне елите двадесетог века. Сива господа, штедише
времена, успели су да од многих одраслих направе себи сличне; једино на децу,
одушевљену Момом, нису имали никакав утицај. Стога је Момо постала највећи
непријатељ сивој господи и они настоје да је се реше. У критичним тренуцима
Момо ће, под заштитом корњаче Касиопеје (симбола спорог протицања времена)
успети да се склони у кућу Нигде у којој живи учитељ Хора, чувар времена свих
људи. У међувремену, сива господа, уз помоћ раније придобијених одраслих,
успевају да сместе сву децу у спремишта и тако им онемогуће да се забављају и
веселе као што су то чинили раније под утицајем девојчице Момо. Ипак, на крају
овог романа-бајке, Момо побеђује; нема више сиве господе. У стари амфитеатар, у
коме се давно настанила Момо, опет долазе и деца и одрасли. И, као пре појаве
сиве господе, Момо и њени пријатељи, и деца и одрасли, довољно времена
посвећују дружењу и забави.
Књига Момо подстакла ме је да размишљам о бројним порукама
које сам у њој препознала.
Акумулирана научна сазнања током претходних векова била су
изванредан подстицај за све убрзанији развој науке и технике у XX веку. Примена
научних открића, индустријализација, два светска рата и низ других фактора
донели су људима XX века многа страдања, нову, страховиту брзину живљења, још
суровије облике експлоатације, помањкање времена за приватни живот...
Чини се да је аутор овог књижевног дела препознао збуњеност
човека XX века, његову неприлагођеност све бржим променама у начину живота,
надолазећу појаву отуђења у свим облицима. Није ли беспоговорна послушност, па
и послушност према Вођи, један од разлога да Ендеов народ пригрли идеологију
фашизма? Да ли развој науке и технике и њихова примена воде остварењу
библијског пророчанства о смаку света?
Можда тако можемо објаснити појаву носталгије за прошлим временима,
носталгије јаче него икад раније.
Својим понашањем јунакиња Момо се опире бездушности и сивилу
новог времена, злог времена, оличеног у сивој господи пепељастосивог лица у
паучинастосивим оделима са сивим шеширима и малим сивим цигарама, сивој господи
у пепељастосивим лимузинама. А њихов став је:
„У животу је најважније то [...] да човек успе, да нешто
постане, нешто стекне. Ко више успе, више постигне и стекне више од других,
томе остало долази само од себе: пријатељство, љубав, углед и тако даље. ( стр.
90)
Девојчица Момо и њени пријатељи су супротност сивој господи.
Они су оличење добра. И, као у свим бајкама, добро побеђује: нестаће сиве
господе са сивим цигарама – смак света је избегнут. Момо и њени пријатељи
метафора су жељеног света који уме да саслуша другог, уме да воли и да буде
вољен.
И као све друге бајке, и ова настоји да нас учини бољим. А
можемо и морамо бити бољи у времену садашњем, према роману-бајци Момо, само ако
успоримо те нађемо времена да саслушамо другог, да му помогнемо у невољи, да
будемо људима пријатељи, да их волимо.
Можда полемишем са аутором романа ако кажем: развој науке и
технике и њихову примену зауставити не можемо. И не треба! У новим условима
морамо стварати новог човека, хуманијег него што је икада био. Једино тако ће
опстати планета! Једино тако опстаће човек!
6. 2. 2014.
Радмила
Кованџић
