ГОДИШЊА "ПОЕТСКА ПОЗОРНИЦА ПЛУС" ЗА 2010. ГОДИНУ У ЋУПРИЈИ

По традицији, последња субота у мају месецу текуће године, резервисана је за Годишњу "Поетску позорницу Плус" у Ћуприји за "Песму године", у организацији Књижевног клуба "Душан Матић". Тако је било и ове године. Наш клуб представљали су Милош Сакић за песмом "Запаљени пејзажи", и Миодраг Милуновић, са песмом "Наша браћа". Песма "Запаљени пејзажи" награђена је специјалном наградом стручног жирија, а песма "Наша браћа" освојила је трћу награду публике.
Након избора за "Песму године", одржана је и редовна "Поетска позорница" за мај месец ове године, где је песма "Без наслова" Радмиле Танасијевић освојила трећу награду публике. На истој позорници, учешће је узео и још један наш члан, и то Филип Стојановић са песмом "Мируј срце моје"





















Миодраг Милуновић
Наша браћа
(Трећа награда публике за 2010. годину)

Продала су наша браћа
све што нико до сад није
и зуј пчела мед из саћа
зељаницу из тепсије

Продали су брезе беле
са обала крај Ситнице
Душанове Арханђеле
разделише као трице

Стари разбој Немањића
на којем се српство ткало
тек онако уз пар пића
на поклон се даривало

Продали су браћи повој
сва оцила крст и славу
к`о у ноћи радовањској
српског Вожда српску главу

И колевку прворотку
на Косову усред поста
Пећаршију и Љевишку
па и то им не би доста

Сада крчме винограде
земљу што од оца оста
све у име нове наде
разделише и војводства

Продали су снег са гране
туђој браћи из далека
и облутке разбацане
по обаљу бистрих река

Три Мораве разградише
у потаји непознати
кад не оста ничег више
у закуп ће браћу дати

Уториће истородне
све јагањце испред ноћи
плач из куће благородне
к`о да пастир неће доћи

Самоваће у тишини
к`о угасо оџак стари
што на својој дедовини
не сме више да зажари

Само гусле Метохијске
српски зборе и не муче
и к`о звона манастирска
изнова нас српству уче

А кад нова свећа плане
и разбуди уснулице
на престолу разрованом
градиће се покајнице

У предворју црквењака
брат ће правог наћи брата
и тридесет сребрњака
заглибљених усред блата


Милош Сакић

Запаљени пејзажи

(Специјална награда жирија за 2010. годину)

Овај град што злурадо тутњи,

сваког дана испија снагу мога тела,

и ја тако копним у прераној слутњи,

да се ближи крај овога света.

Овде ме често носталгија свлада

за далеким мирисима мојих зелених вода,

за тајновитим шумама и дивотом хлада,

и за спором јесени што црвена хода.

Онда тражим далеких гласова дубине,

што ко бездан плави мирно сјаје.

У њима су и реке, и шуме, и низине,

вртови и куће, ко у далеком рају.

Испред мене виде се лепоте врбика,

под чијим великим сенама спавају дуге.

Кроз њихово грање пролази силуета мога лика,

Малко изгубљена са траговима бледе туге.

Цела ова слика сунцем је запаљена,

а по њој лете пожутеле птице неке.

Лете ко делови неког света снена,

према обалама које су за мене далеке.

Све ово непрегледна визија бива

где моје тело трне па сева.

Онда све тоне, у заборав се скрива,

док једно септембарско вече догорева.

Радмила Танасијевић
Без наслова
(Трећа награда публике за месец мај 2011. године)

По јаловој земљи

птице нешто траже

и као да налазе,

не знам шта, ни како,

а никога близу

да ми макар каже

варају ли себе

не би ли тек тако

протраћиле дан,

ил` одиста нечег

у тој земљи има.

А можда и има.

Посејао неко

варајући себе

да ће једног дана

да убере род.

Лакше му је тако.

Док мирише поље

како да прихвати

да јалова земља

не дарује плод.

И просу се киша.

Бујна, топла, плодна.

Ни она не знаде:

"Земља није родна".

Сунце потом зрење

поче да призива,

на трен оста немо,

„Зашто празна њива?“

„Можда мало касним.“,

не оста без вере.

„Сијаћу сад јаче,

топлије и више

и њиву ће ову

јесен да убере.

„Немогуће да су

зрно спрале кише.“

Ето и јесени.

Измамило само

јату пут на југ.

Открило ледину,

на њој стари плуг

спреман да засече

нову бразду,

дубоку и родну.

Нема више птица

да јалове собом

ову земљу плодну.

Филип Стојановић

ЗАЛУД ПЕСМА

А шта да се небо отвори

И да Бог у кога сви

Тако страшно верујете

Каже да ће од сад бити

Један језик, једна песма.

Jeдан народ, једна земља.

Jeно име, једна жеља.

Шта бисте тада чували од заборава,

Ужасних лопова и властољубива човека?

Себе, зар не?

Чувајте и сада себе,

Јер сами сте вредност и мерило,

Пропаст и спас у једном једином.

Залуд језик,

Кад га нема ко говорити.

Залуд песма,

Кад је нема ко испевати.

Залуд народ,

Кад га нема ко представљати.

Залуд земља,

Кад јој нема ко заставе носити.

Залуд име,

Кад се нема коме наденути.

Залуд жеља,

Кад је нема ко остварити.

Залуд, залуд речи...