Pismo iz 1920. godine
Priča
u prvom licu, premijerno objavljena 1946. godine. Vremenski pada u mart 1920. u
doba posle Prvog svetskog rata. Pripovedač i njegov prijatelj Maks Levenfeld
sede na koferima na železničkoj stanici Slavonski Brod i čekaju voz za koji ne
znaju kada će doći, ali znaju da će biti prepun. Maks Levenfeld je pripovedačev
prijatelj iz mladosti koga nije video nekoliko godina. Levenfeld je Sarajlija,
plemenitog porekla, majka mu je bila lepotica na glasu. Pripovedač i Levenfeld
postali su prijatelji u gimnaziji, uprkos razlici u godinama, što u tom uzrastu
znači mnogo. Prijateljstvo se produbljuje, mladi ljudi zajedno čitaju knjige, i
jedan drugom poveravaju tajne. Maks je ateista, a pripovedač koji je od njega
mlađi tri godine vidi u njemu i uzor i prijatelja. Maks je, posle mature,
otišao u Beč, da studira medicinu i prijateljstvo se prekinulo. Našli su se,
slučajno, posle ratnih godina, na peronu železničke stanice, u iščekivanju
beogradskog voza. U nekoliko reči, pričaju jedan drugom kako su proveli rat.
Posle vojne lekarske službe Maks je sredio svoju sarajevsku ostavštinu i sprema
se da emigrira u Južnu Ameriku. Izmenjen je, i ne razgovara više ni o knjigama
ni o poeziji. Za njega pripovedač kaže: „Posle toga velikog rata sretalo se među
inteligentima dosta takvih kivnih ljudi, kivnih na neki naročit način, na nešto
neodređeno u životu.“ Maks odlazi zauvek i govori pripovedaču da će u sebi
stalno nositi sećanje na Bosnu, kao neku dugu, neizlečivu bolest. Mislio je da
će u njoj provesti život, ali sada zna da neće. Pripovedač ga pita zbog čega,
zapravo, on odlazi, zašto beži. Maks na to odgovara da se sve uzrok može svesti
na jednu jedinu reč: na mržnju.
Pripovedač želi da se usprotivi toj tvrdnji ali u taj mah nailazi voz i
razgovor se prekida. Dvadesetak dana kasnije pripovedač u Beogradu dobija
pismo. Piše mu Maks Levenfeld. Obrazlaže onu jednu jedinu reč koja je uzrok
njegov odlaska. On zna da je Bosna divna, neobična zemlja, ali je, istovremeno
i zemlja mržnje i straha. Bosanski čovek nije svestan te mržnje, čiji je
korelativ strah. U Bosni i Hercegovini, govori Maks Levenfeld, „ima više ljudi
koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim
izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu
mnogo većim slovenskim ili neslovenskim zemljama.“(...) „I tako, vi ste osuđeni
da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo
iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša
najveća nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima
i zanosima, tradicijama i pobožnostima.“ Levenfeld piše pripovedaču o
sarajevskoj noći, o tome kako svaka bogomolja izbija neko svoje doba
(katolička, pravoslavna i muhamedanska) a sam Bog će, u tom času, znati koliko
je sati po jevrejskom računanju vremena. Hteo je, kaže, da se posveti
izučavanju te mržnje, ali je uvideo da nema ni snage ni sposobnosti za tako
nešto. I poželeo je pripovedaču svaku sreću u novom životu i u novoj državi.
Prošlo je od tada prvo deset godina, pripovedač je saznao da se Levenfeld
naselio u Parizu, gde je otvorio ordinaciju i među južnoslovenskim svetom
postao poznat kao „naš doktor“, da bi, potom, prošlo novih osam godina.
Pripovedač saznaje da se doktor kao dobrovoljac uputio u španski građanski rat
i da je tamo poginuo. Priča završava rečenicom-komentarom: „Tako je završio
život čovek koji je pobegao od mržnje.“
Нема коментара:
Постави коментар