Ladislav Varga: Balkanska kultura nestajanja (Samir Tahirović – Diogen 2013 – nagrada za najbolji esej)
(Esej kao zloslutna
priča)Stanovnici jugoistočne Evrope iz raznoraznih medija svakog dana mogu
saznati za priče o porodičnim nasiljima nad decom, ženama, starima, koje se
završavaju masovnim tragedijama, ubistvima ili samoubistvima; samoubistvima
mladih, samoubistvima penzionera, i tako do u beskraj…
Vreme je da se kao ljudi fokusiramo na ove alalmantne podatke, a ne samo da to posmatramo kao obični posmatrači i kafanski statističari. Nama žiteljima toga dela Evrope dan počinje takvim lošim vestima. To je svakodnevna pojava na koju smo pomalo oguglali, a koja je sve masovnija, ali šta je uzrok takvoj jednoj situaciji? Svi mi već dugo živimo u jednom visoko traumatizovanom društvu. Mi smo svi (bez obzira na naciju) u ovom regionu trumatizovani. I to ne od pre dvadeset godina, naše traume počinju još mnogo ranije. Od najranijih ratova sa tih prostora, preko Balkanskih, Prvog, Drugog svetskog i inih ratova potom. Zamislite samo koliko je generacija dece odrastalo bez roditeljske ljubavi kao posledica tih ljudskih klanica. Zato i društva koja kontinuirano prolaze kroz takve traumatizovane stadijume počinju da funkcionišu na jedan poseban način. Zapravo to su društva koja nemaju viziju, ne znaju kuda idu. To su društva koja stalno tumaraju u pomrčini svoga vremena. To su društva koja su duboko oštećena u onome što nas čini ljudima i nemaju osećanje empatije prema drugima. Zatim tu dolazi odmah i do povećanja agresivnosti; i kad se sve to uzme u obzir, i kada se tome pridoda loša ekonomska situacija, onda ne treba da se čudimo kako se lako potežu raznorazna oružja kako na druge tako i na sebe same. Živimo u društvu gde se svi osećamo ugroženo, a naše države su bespomoćne ne čine ništa ili čine veoma malo, na radu na tim traumama koja se usadila duboko u naša bića.
Pitanje je zašto čovek sa sobom nosi oružje? Otprilike zbog količine agresije koja je zbog ovih trauma sakupljenog straha toliko akumulirana, dovodi do onoga što se zove „kratki fitilj“. A onda mediji objavljuju ono što zvuči najatraktivnije ili najdrastičnije, a zapravo imamo jedno kontinuirano nasilje koje neprestano teče i koje postaje – kultura nasilja! Mi smo zato društva kulture agresivnosti, zato što ne sledimo prave ljudske vrednosti. Mi smo temeljno uplašeni i traumatizovani iz gomile razloga; političkih, nacionalnih, ekonomskih, međunarodnih, obrazovanog sistema i propasti porodice, koja je bila elementarna komunikacijska ćelija u nekom društvu. Međutim, naše porodice su velikim delom propale jer su roditelji sami na sebe kao vid komunikacije „režali“ a deca to od njih prihvatila, tako da ni jedna škola to kasnije nije mogla popraviti.
Državi je dato da bude monopolista sile da se ne bi sila ili nasilje produkovalo izvan određenih okvira. Međutim kod naroda jugoistočne Evrope, odnosno njihovih postojećih organa vlasti, smatraju da sila vabi zakon i zakona se ne pridržavaju, često ga najdrastičnije kršeći oni sami. Smatrajući često da su ga oni doneli i da on za njih ne važi (što se u praksi često i manifestuje).
To ljude prosto uznemirava i osećaju se nesigurno. Imaju osećanje da žive u permanentnom vanrednom stanju, skrećući im misli sa osnovnih životnih problema. Narodu ubace u uho kako je država ugrožena, to je jedno politički-propagandno istorijsko pomeranje koje nije tačno i nema uporišta. Empirijski elementarno nije istinito (da je država ugrožena a ne pojedinac), i tako je i to deo kulture agresije i takve traumatizovane zajednice. Misleći suprotno (da nam je država ugrožena), mi zapravo tako obmanjujemo sami sebe.
Vrlo je važno znati da u okviru razmišljanja o traumi i psihologiji nesreća govori se o tome da postoji transgeneracijski prenos traume. Da to praktično, čak i generacija koja je živela u miru a roditelji su prošli kroz velike traume, da se te traume prenose i na decu. Kod tih naroda nema pravog vođe sa vizijom, da otvori nove puteve svojim sunarodnicima, da oda priznanje žrtvama i da osudi dželate iz sopstvenog tabora. Zaboravljene su reči velikog pisca: „sve srećne porodice srećne su na isti način, svaka nesrećna je samo na svoj“.
U manje traumatizovanim društvima postoje projekti krizne intervencije u zajednici, odnosno u vaspitno obrazovanim institucijama. Radi se o tome da se đaci u školama i domovima edukuju i naprave timovi za takve situacije i međusobno potom pomažu jedni drugima u takvom stresnom periodu, jer svedoci smo velikih kriznih perioda i kod samih đaka, koji se ne libe iako mladi da nasrnu na živote svojih kolega i nastavnika u školi. Ni nastavnici ni direktori nisu u takvim prilikama dorasli nastaloj situaciji. Zbog toga u našem regionu treba senzibilisati prosvetne pedagoge kako bi mogli da se uhvate u koštac sa ovakvim nimalo lakim problemima.
Bez prirodnog i emocionalnog ispoljavanja koji svako od nas nosi mi ne možemo sebe ni mentalno da uravnotežimo. Treba dakle pokazati drugima da imaš osećanja i u sebi emocije… Skupiti hrabrosti i pokazati drugom da si ranjiv!
Samoubica nije čovek koji uništava samo sebe, on tim činom ubija i ceo svet. Prekida komunikaciju sa svetom i tu se negde ukrštaju ubistvo i samoubistvo. Ubistvo je ubijanje drugog ali je takođe ubijanje i celog sveta za tog drugog. To je sve posledica nerazrešene traume. Posle svega trauma ipak ostaje i razara unutrašnji život čoveka. Čovek koji živi sa traumom menja svoje ponašanje i ostaje u začaranom krugu svoje nemoći u ovom vrzinom kolu.
Posle devedesetih godina prošlog veka mnoštvo takvih slučajeva je ostalo ne- razrešeno i bez ikakve pomoći. Ti ljudi su tu oko nas i oko vas tempirane bombe sa kratkim fitiljom, opasnost kako za sebe tako i za druge.
Ili ćemo propasti ili ćemo nestati ne probudimo li empatiju u svome biću. Ne znam koliko smo spremni na to, ali samo korenito kretanje prema pravoj demokratiji u čitavom našem balkanskom loncu može dovesti do pravih rezultata. Jedan pametan čovek je rekao: “demokratija jeste komunikacija jednog društva jedne nacije sa sobom u traženju sopstvenog identiteta“. Dakle to je ono što nas može vratiti na pravi put, put kojim idu ljudi u pravom smislu te reči. U suprotnom čeka nas balkanska kultura nestajanja i za sve nas iz jugoistočne Evrope neće biti ovih pretpostavljenih nadanja a samim tim i sopstvenog spasa.
Vreme je da se kao ljudi fokusiramo na ove alalmantne podatke, a ne samo da to posmatramo kao obični posmatrači i kafanski statističari. Nama žiteljima toga dela Evrope dan počinje takvim lošim vestima. To je svakodnevna pojava na koju smo pomalo oguglali, a koja je sve masovnija, ali šta je uzrok takvoj jednoj situaciji? Svi mi već dugo živimo u jednom visoko traumatizovanom društvu. Mi smo svi (bez obzira na naciju) u ovom regionu trumatizovani. I to ne od pre dvadeset godina, naše traume počinju još mnogo ranije. Od najranijih ratova sa tih prostora, preko Balkanskih, Prvog, Drugog svetskog i inih ratova potom. Zamislite samo koliko je generacija dece odrastalo bez roditeljske ljubavi kao posledica tih ljudskih klanica. Zato i društva koja kontinuirano prolaze kroz takve traumatizovane stadijume počinju da funkcionišu na jedan poseban način. Zapravo to su društva koja nemaju viziju, ne znaju kuda idu. To su društva koja stalno tumaraju u pomrčini svoga vremena. To su društva koja su duboko oštećena u onome što nas čini ljudima i nemaju osećanje empatije prema drugima. Zatim tu dolazi odmah i do povećanja agresivnosti; i kad se sve to uzme u obzir, i kada se tome pridoda loša ekonomska situacija, onda ne treba da se čudimo kako se lako potežu raznorazna oružja kako na druge tako i na sebe same. Živimo u društvu gde se svi osećamo ugroženo, a naše države su bespomoćne ne čine ništa ili čine veoma malo, na radu na tim traumama koja se usadila duboko u naša bića.
Pitanje je zašto čovek sa sobom nosi oružje? Otprilike zbog količine agresije koja je zbog ovih trauma sakupljenog straha toliko akumulirana, dovodi do onoga što se zove „kratki fitilj“. A onda mediji objavljuju ono što zvuči najatraktivnije ili najdrastičnije, a zapravo imamo jedno kontinuirano nasilje koje neprestano teče i koje postaje – kultura nasilja! Mi smo zato društva kulture agresivnosti, zato što ne sledimo prave ljudske vrednosti. Mi smo temeljno uplašeni i traumatizovani iz gomile razloga; političkih, nacionalnih, ekonomskih, međunarodnih, obrazovanog sistema i propasti porodice, koja je bila elementarna komunikacijska ćelija u nekom društvu. Međutim, naše porodice su velikim delom propale jer su roditelji sami na sebe kao vid komunikacije „režali“ a deca to od njih prihvatila, tako da ni jedna škola to kasnije nije mogla popraviti.
Državi je dato da bude monopolista sile da se ne bi sila ili nasilje produkovalo izvan određenih okvira. Međutim kod naroda jugoistočne Evrope, odnosno njihovih postojećih organa vlasti, smatraju da sila vabi zakon i zakona se ne pridržavaju, često ga najdrastičnije kršeći oni sami. Smatrajući često da su ga oni doneli i da on za njih ne važi (što se u praksi često i manifestuje).
To ljude prosto uznemirava i osećaju se nesigurno. Imaju osećanje da žive u permanentnom vanrednom stanju, skrećući im misli sa osnovnih životnih problema. Narodu ubace u uho kako je država ugrožena, to je jedno politički-propagandno istorijsko pomeranje koje nije tačno i nema uporišta. Empirijski elementarno nije istinito (da je država ugrožena a ne pojedinac), i tako je i to deo kulture agresije i takve traumatizovane zajednice. Misleći suprotno (da nam je država ugrožena), mi zapravo tako obmanjujemo sami sebe.
Vrlo je važno znati da u okviru razmišljanja o traumi i psihologiji nesreća govori se o tome da postoji transgeneracijski prenos traume. Da to praktično, čak i generacija koja je živela u miru a roditelji su prošli kroz velike traume, da se te traume prenose i na decu. Kod tih naroda nema pravog vođe sa vizijom, da otvori nove puteve svojim sunarodnicima, da oda priznanje žrtvama i da osudi dželate iz sopstvenog tabora. Zaboravljene su reči velikog pisca: „sve srećne porodice srećne su na isti način, svaka nesrećna je samo na svoj“.
U manje traumatizovanim društvima postoje projekti krizne intervencije u zajednici, odnosno u vaspitno obrazovanim institucijama. Radi se o tome da se đaci u školama i domovima edukuju i naprave timovi za takve situacije i međusobno potom pomažu jedni drugima u takvom stresnom periodu, jer svedoci smo velikih kriznih perioda i kod samih đaka, koji se ne libe iako mladi da nasrnu na živote svojih kolega i nastavnika u školi. Ni nastavnici ni direktori nisu u takvim prilikama dorasli nastaloj situaciji. Zbog toga u našem regionu treba senzibilisati prosvetne pedagoge kako bi mogli da se uhvate u koštac sa ovakvim nimalo lakim problemima.
Bez prirodnog i emocionalnog ispoljavanja koji svako od nas nosi mi ne možemo sebe ni mentalno da uravnotežimo. Treba dakle pokazati drugima da imaš osećanja i u sebi emocije… Skupiti hrabrosti i pokazati drugom da si ranjiv!
Samoubica nije čovek koji uništava samo sebe, on tim činom ubija i ceo svet. Prekida komunikaciju sa svetom i tu se negde ukrštaju ubistvo i samoubistvo. Ubistvo je ubijanje drugog ali je takođe ubijanje i celog sveta za tog drugog. To je sve posledica nerazrešene traume. Posle svega trauma ipak ostaje i razara unutrašnji život čoveka. Čovek koji živi sa traumom menja svoje ponašanje i ostaje u začaranom krugu svoje nemoći u ovom vrzinom kolu.
Posle devedesetih godina prošlog veka mnoštvo takvih slučajeva je ostalo ne- razrešeno i bez ikakve pomoći. Ti ljudi su tu oko nas i oko vas tempirane bombe sa kratkim fitiljom, opasnost kako za sebe tako i za druge.
Ili ćemo propasti ili ćemo nestati ne probudimo li empatiju u svome biću. Ne znam koliko smo spremni na to, ali samo korenito kretanje prema pravoj demokratiji u čitavom našem balkanskom loncu može dovesti do pravih rezultata. Jedan pametan čovek je rekao: “demokratija jeste komunikacija jednog društva jedne nacije sa sobom u traženju sopstvenog identiteta“. Dakle to je ono što nas može vratiti na pravi put, put kojim idu ljudi u pravom smislu te reči. U suprotnom čeka nas balkanska kultura nestajanja i za sve nas iz jugoistočne Evrope neće biti ovih pretpostavljenih nadanja a samim tim i sopstvenog spasa.
LADISLAV VARGA (1962) dramski pisac, publicista i novinar. Objavio dela: MOZAIK ŽITELjA IRIŠKIH (2001) monografija, JEVANĐELjE PO NAMA (2003) drama, MALO MESTO VELIKE TUGE (2008) novela, ČOVEK FILIGRANSKOG DETALjA (2012) romansirana biografija.
Koautor je knjiga: SMEŠNA STRANA SREMA (2000), SREMSKE DOSKOČICE (2001), VESELI SREM (2007) zbirke anegdota.
U Rukopisnom odeljenju Matice srpske pohranjeni su mu rukopisi: RAUB ŽIVOTA monodrama, JEDAN ŽIVOT STO NEVOLjA NOSI filmski scenario, VAROŠ BESMRTNOG PESNIKA drama, DVA VEKA IRIŠKE KUGE publicistika, EKSPANZIJA VERSKIH SEKTI publicistika, POSLEDNjE OSLOBOĐENjE BEOGRADA publicistika, SUDBINA JEVREJA U BEOGRADU 1941 – 1942 publicistika, LETOPIS STAROG IRANA – PERSIJE publicistika, SLAVUJ OD STRAŽILOVA drama, kao i mnoge priče, pripovetke i eseji…
Svoje članke, feljtone, eseje, pripovetke i priče objavljivao u: Politici Ekspres, Dnevniku, Politici, Građanskom listu, Sremskim novinama, Karlovačkim novinama, Pčesi, Našoj reči, Dijalogosu, Prosjaju istine, Trag-u, Diogen-u…
Nagrade i priznanja: povelja „Karađorđević“ (2001) za priču, nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije (2001) za pripovetku, nagrada „Dragojlo Dudić“ (2003) za dramu, nagrada „Isak Samokovlija“ (2003) za dramu, nagrada lista „Naša reč“ (2003) za priču, nagrada „Dragojlo Dudić“ (2004 – 2005) za publicistiku dva puta; od iste Fondacije (2005) nagrada za rukopis romana, nagrada „Društva SCG – Iranskog prijateljstva“ (2006) za publicistiku, nagrada „Belo pero“ (2006) za priču, nagrada „Atanasije Stojković“ (2012) za rukopis romana, nagrada „Samir Tahirović-Diogen“ (2012) za esej.
Ponosan na svoga zavičajca Borislava Mihajlovića Mihiza (1922 – 1997), koji ga je prijateljski savetovao da piše, kao i na svoju korespodenciju na ruskom jeziku sa francuskim piscem Vladimirom Volkovim (1923 – 2005).
Ušao u Antologiju kratke priče sa prostora bivše Jugoslavije („YU antology of short stories“). Priče su mu prevođene na engleski jezik.
Čestitamo! Želimo svako dobro i uspeh.
ОдговориИзбриши