Јелена Радовановић (1972)

фото: Антологија

РУПА

устанем

устане и рупа

доручкујем

хоће и рупа

напуним је храном

затрпавам је пословима до вечери

запушујем је шетњама и умором

новим ципелама и крпама

бацам јој све људе које сретнем

сипам у њу речи лопатом

она зева

убацујем јој књиге филозофе позоришта

она се чачка од досаде

шири саму себе

сипам јој сећања

онај бол

ону срећу

каже још је гладна

отпутујемо рупа и ја

пуним је морима и острвима

сунцем на врху катедрала

градовима међу наранџама

она и даље зјапи

угасим светло

легнем

легне и рупа

упаднем у њу

питам је: шта хоћеш?

хаха смеје се рупа:

зар ти стварно мислиш да ја

имам дно

Јелена Радовановић (1972, Бор); књиге поезије: Повремени прекиди са зујањем (2000), Ситне изнутрице (2002), Џибра (2006), Отворени преломи (2012); добитница је "Бранкове награде" Друштва књижевника Војводине и награде "Млади Дис" у Чачку; живи у Немачкој.

Политика, субота 16. септембар 2017. (Култура, уметност, наука)