Лице
Станиславу Винаверу
Одмарамо очи. Глуве
очипоштују став о рођењу света. Коморе испод трепавица блажи искушење. Глуве очи
намећу коначност. Кругови имитирају концентричност. Да ли је небо слојевито? Не
огледа се полазна тачка. Босе сузе додирују небо.
Ноге носе нос.
Миришем кишу. И празно. Голица ме тајна речног образа. Трске померају
трепавице, а далеки галебови копају хумку импресији. Испред мене случајно
одлазе форме грехова. Ту смо се укопали у своје ароматичне фобије. Нема нам
бега.
Газ усана. Шкргућу
зуби. Тајна се не види, не носи глас. Падање је угроженост речи. Склапам две
обале у вечиту ћутњу. Служим камену у
двојном расцепу неизговореног. Није ми ништа.
Образи ме
одају. Кругови магичности. Куда са обасјаном линијом? Ток најчешће пркоси
сунцу, вода је нема, а бол читљив.
Оквир је сталност
у пребројавању. У сну се огледам. Пребројавам себе. Од чела до браде. Све је на
броју. Само душа на лицу недостаје.
Истина о ноћној светлости
Ивану Галебу
(Владан Десница, Прољећа Ивана Галеба)
Губим корак. Један
за другим. Ноћни свирачи залутали су у сан. Лебдим, а звезде манипулишу
покретима. Зов туђег неба. Тражим горостаса и земљу свитаца. А ти свици дахћу у
зору.
Не плашим се
таме. Хладноћа је у прстима који отапају лед душе. Поменућу ветар. И нисам
саблажњив ако кажем да духови светлости брује у тим осенченим звуцима. Неко их
је призвао. Сада слух инструментално боји чежњу.
У даљини
обичан случај дозивања. Не сакупљам истину у лаж. Чекају мудраци призив. Можда ће
ме одвести до свица који ј евиолиниста или песник. Можда ћу тада спознати
истину о ноћној светлости. Можда...
Победоносно раслојавање
Марселу
(Марсел Пруст,У трагању за изгубљеним
временом)
Руке ми данас
имају облик статистичке грешке. Неко је прорачунавао прсте. Зглобови су били
аритметичка средина. Можда зато данас моје руке не разумеју папир.
Хоћу да живим
додиром. Белина ме опчинила и по први пут не желим да је украсим бесмисленим шарама
у виду слова. Чему траг личности кад бело говори више од речи? Чему моје
трагање за вечношћу кад нисам препознао рукопис једног сасвим обичног тренутка?
Вечност је гарантована онима који у њу верују. Ја нисам један од њих.
Савршено време
је савршено имитирано у мојој глави. Изгубим се тако и чекам да слова убију
бол. Не враћа се име успомена. Извињавам се длановима згрченим у покушају да
згужвају папир. Ја не одмахујем главом на сопствене победе. Не разумем махнито
војевање славе, ако самоћа боји сваки покушај сталног опстанка.
Неће ме
подвести под изгубљене. И нисам нестао, само ме белило прогутало. Дишем облацима
који су одобрили куцање сатова. Пруст је пустио корење. Земља се раслојава. Победа
је трептај ока. А прсти, прсти и даље дрхте. Сутра ћу можда постати писац.
Из најновије књиге ЛИЦА, издавач СКЦ Крагујевац (2017)
Објавила две збирке поезије: ,,Ишчекивања" (2011) и ,,Представа ума (2011).
Нема коментара:
Постави коментар