ДРАГАНА ЂУРКОВИЋ ТОШИЋ (1962), Чачак

ПАВЛЕ ТЕБИ ГОВОРИМ

Мој Павле теби говорим чујеш ли

Надолазе дани али не знају да песма вара

Да је свака расцветала грана моја

Да корачам тим цветовима и тебе

Занетог и уморног натовареног туђим сузама

Умивам мојим словима да би могао да береш звезде

И играш коло по месечевим пољима.

Мој Павле теби говорим чујеш ли

Колико су натоварена моја сећања

Моја пролећа миришу на твоје пољупце

Сва се ускомешају разгрћу последње наслаге снега

Да провири март и висибабе нарциси

Јуре у сусрет раширеног загрљаја

Да се окаче око врата

И пронађу ме испод твојих обрва.

Сваки пут кад пораниш кад ме превариш

Доласком у касно фебруарско вече

Одболујем сусрет и твоје јавно признање

Да сам твоја макар била и на супротном крају

Где се заустављају казаљке.

Тад моје срце прокрвари капа суза наталожена

Пљушти из облака мојих пролећа

Павле чујеш ли како ми душу рањену односе анђели

Да је закрпе твојим словима да могу да наставим

Да те јаче волим све док нам извор не постане увир.

Дишем за та слова којима се исписује твоје име

Призивам те клечим молим Господа

И Мајку Свецарицу да ми испуни жељу

Лежаћу и на голом камену

Босих ногу стајаћу на киши

Живети на води и хлебу

Али тебе тебе не дам ни једној жени.

Мој Павле теби говорим чујеш ли

Сваки пут кад замирише пролеће помислим

Да ћеш oставити таласе што запљускују

Обале испод твојих прозора

И оздравити од тог отрова

Што те држи везаног изнад понора.

Павле чујеш ли капију мог срца како удара разглављена

Врата давно ветар замотао оног пролећа

Кад сам бежећи од твоје узавреле крви

Свом крвотоку придодала жељу да никад не оздрави

Од твојих погледа.

Па сад пишем песму теби натовареном

Њеним соковима њеним ранама ожиљцима

Теби певам песму који нагонећи слова

Живиш од њеног бола.

И мешаш снове и јаву

Песковите обале Мораве и Саве

Бродове и чамце таласе и мамце и ланце

И занесен из прикрајка слушаш молитву

Што кô мед капље са мојих усана

Дозива Господа да нас благосиља

И све свете из рода православног

Да измоле за нас крила.

Мој Павле чујеш ли теби говорим

Предуго чекам твоју песму уморну умотану

Сакривену испод јастука

Чујем како ме дозива кроз време како вришти

Јауче како креће кроз пукотине стење

Не жели више да живи у кутији од снова

Хоће да оживи пролеће и мај

Који јој је света Петка оставила.

Желим тај дар то је моје од постања

Моја тапија моја бројаница

Ниска БОГОРОДИЧИНИХ СУЗА што моли за наша узглавља

И милост за нова пролећа

Која тек треба да испише моја рука

Мој Павле чујеш ли теби говорим.

 13. 04. 2009.
(Проглашена најлепшом Љубавном песмом 2011. на конкурсу у Новој Вароши)

Објавила књигу прича „Очи боје септембра“ ( 2008 ).

Књиге песама ,,Нектарно зрно“ (2013), ,,Свитак од ожиљака“ (2015) и ,,Семе стихова“ (2017).

Објављивана још у преко осамдесет заједничких зборника, антологија и часописа као и на многим сајтовима за поезију и прозу. Добитница многобројних награда.
Превођена на бугарски и македонски језик. Живи у Чачку.