Вучеља Бајић (1952, Беране - Београд)

НЕ ЗНАМ ЗАШТО

Не знам зашто, али видим

А тешко ми да прихватим

Ником ништа нисам дужан

Али морам све да платим.

Мислио сам птица лети

Мислио сам вода тече

Ватру ложих да се гријем

Али она ме опече.

Змај је јачи од лептира

Мислио сам врх је горе

А не знадох да и бара

Да потопи може море.

Мислио сам Сунце сија,

Да је јаче од облака

Како може од славуја

Запјевати љепше сврака.

Сада видим, не знам ништа

Или како треба није

Како сад да волим Сунце

Кад ме пече а не грије.

ЉУБАВ

Ништа не зна да милује

Ништа не зна да загрли

Као душа чиста вјерна

Када срцу мом похрли.

Крај мене си и кад ниси

Ту си и кад си далеко

Ту си и када те нема

Зато ми је топло меко.

И кад ниси поред мене

Моје срце с тобом збори

Твој дах топли милује ме

И моја те љубав створи.

И за час се све отвара

И за часак све је твоје

А онда се мени враћа

И све опет буде моје.

Кад си моја кад ме волиш

Кад ме твоја љубав грије

Како само мало треба

Па да јесте и што није.

Из збирке ,,Топла тама“, Београд 1997.

(Слушајући Радио Београд 2, чујем човек рече: Научи да будеш сам, човек је увек сам, да не будеш нечија закрпа... Сетих се, давно добих од некога његову књигу на дар).