четвртак, 11. октобар 2018.

Иво Андрић - 9. октобар 1892. - 13. март 1975.


















фото: Профимедиа


    СУСРЕТ

     Иде. Видим је на планинској коси, струк јој се губи у ували а глава стоји право, са дубинским небом као позадином.
     Осмехује се. Тада јој се очи жаре а раздвојене усне лагано подрхтавају, купе се једва приметно, као од помисли на недозрело воће. Тај ретки осмех, састављен од скупоцених противности – нестаје брзо и потпуно, и тада мени изгледа да га није никад ни било. Тако је нестварно кратак и тако се лако брише.
     Шта све није виђено и речено и шта све неће остати забележено? Шта све нису људи успели да кажу један другом и сачувају заувек ? А овај осмех, мађију његовог кратког века и брзог нестанка – зар никад, нико, никоме?
     Знам, сунца су се рађала и континенти тонули а да никог није било да то види и забележи. Па нека! А тај осмех! Зар да заиста потоне у мом сну и забораву?          

Нема коментара:

Постави коментар