петак, 28. фебруар 2020.

Предраг Бајчић (1936 – 2000)


Ти моја бивша и будућа моја

Хтео бих да облак претворим у сребро
Док луди жрвањ, времена ме мрви,
Због тебе, моје украдено ребро,
Због тебе, слико од меса и крви.

Носим те у свакој ћелији док јутра
Зову ме некуд у даљине плаве
Данас си лепа, још си лепша сутра
Кад изненада изникнеш из траве.

Носим те у сну и у свакој речи
Грлећи те сву ноћ над звезданим сводом.
Твој глас ме вазда рањава и лечи
Док вином нудим и најслађим плодом.

Нудим те песмом и мирисом цвета,
Нудим те сунцем и пијем ко нектар.
По недрима твојим анђео се шета
Ти, пролеће моје што личи на ветар.

Ти, суза с којом ране видам,
Ти, жица златна у сваком плетиву,
Кад те нигде нема, ја те с неба скидам
И у мислима те претварам у живу.

Па кад васкрснеш из дугиних боја
У свемирској ватри што се укруг врти,
Ти, моја бивша и будућа моја,
Љубићу те нежно од песме до смрти.

Антологија љубавне песме – Скаска за бескрај и безмерје
Дом културе Ивањица, 2017. год.

 Објавио песничке збирке: Зови ме именом ветра (1972), Зов сунца (1976), Славуј на откосу (1980), Челом према земљи (1981), Вашарлије (са Владом Илићем, 1982), Огањ кише (1986), Птица у лобањи (1992), Зов духова, збирка приповедака (1984), Жетва на оглавку, новела (1997), Лавеж смрти, роман (1998), Богданово ратно раскршће, роман (2000). Био је члан Удружења књижевника Србије. 

Нема коментара:

Постави коментар