Нађа Ђоковић (1994), Ужице

Диши

(Посвећено борцима)

Вини се, полети, мој соколе сиви,

од окова ноћи у светло се сјати,

ти удишеш живот свему што не живи

и радошћу купаш све оно што пати.

Крила су ти седа, а летови чедни,

зенице ти златне врховима ходе,

душа ти је извор свему што ожедни,

а дланови меки – пути од слободе.

Диши, ослободи пламенове страсти,

са земљице црне ка сунцу заплеши!

Најлепше ће летет тај што уме пасти,

најбоље ће знати ко уме да греши.

Сводове обоји коренима својим

и свуда где тренеш – зора нека сване!

Гласно небу реци: „Не, ја се не бојим

да живот што искри у мени сад плане!“

Искра

Око моје снено, ти зраку у сопству,

зеница ти звезда, рапсодијом сија.

Мој лабуде бели, крило у свем ропству,

од твојег ми бивства душа већма клија.

Сенко моје сени, мој пресвети гралу,

кроз руке ти теку сва спокојства моја.

Твоје лице даде оду моме жалу,

као сунце шуми плашт од златна кроја.

Од мириса твога, мој багреме бели,

цвета пуста земља, рођена у сени.

И што суза беше, то сад ме весели,

сад кад живот песме ти живиш у мени.

У шетњи са песницима

 Знаш...

Одувек је требало да ти пишем... Још од оног првог пута када си хармонијом дотакла моје мрежасте нити неразвијене душе. И учила ме да дишем... И како сам само лако одлазила од тебе тада, знајући да ћеш ме чекати.Опет и опет... Ваљда сам знала да смо све рупе ове прашњаве цесте пролазиле некако заједно, саме себи исувише честе корачале бисмо као једно, свака у своме – сада. И свакој је писана по балада... Свака је тражила своју сену. И колико год пута бисмо се окретале, не бисмо успевале да станемо себи на раме, да ухватимо сопствени корак, и будемо главне улоге скоро сваке драме: у чиновима кад је светлост прогутала мрак. Твоји су одласци још увек тријумфални: са достојанственошћу оног ко зна да се чека – корачаш... Је’н, два, три, два, два, три... Мени би остављала по три корака мека... И тако пола века... Ко зна ког века. О чекању тебе Деса ми је писала... И јесте лепа ова срећа коју сам чекајући дисала. Одувек си постојала. У грохоту његовом и њеном, у кораку свих пређашњих водича и свих ренесансних прича... У песми свих романтичара... На прозору Јулијином, у души Хамлетовој, као одговор на његову дилему – Бити. Постојати. Борити се и болети – Тебе волети. У Дучићевој дворани огледала: и даље у сваком боравиш по једна. Иако остајеш света, скоро недогледна...

Док јадала сам се Бећковићу, једном на кафи, он ми се насмеја и рече: „Шта ти је, луда жено?! Она ништа није имала, а све је било њено!“ И док сам ти немо корак 28 пратила, срела сам Диса – чежњом се огрнуо и још једну паклу обрнуо. Дуго је пре мене стајао под прозором твојим. Погледом ме питаше: „Да л’ се и ја бојим? Видех где је бледа светлост на завесе ти пала. Рука му на твоме зиду беше. „Па, Владе, њоме се и ја бројим. Њоме дишем и постојим. Али куда даље, брате?“ Зеницом заигра ка мени, заплесах кô у Микиној сени: „Где год њени кораци прате, где год ме води линија њеног длана.“ Кренух полако... И ево нас опет... Поред твога стана... Не би требало да овако касно стојимо близу – то је бар јасно.

„Ал’ од њене слике мени луди глава.“ Разумем те, брате, али тише причај! Она „Можда спава“. И данас је корачала глатко, изнад тла, јер и будна „спава изнад сваког зла“. „Црно је доба...“, Јакшић је претио, „и зао, врло зао час.“ Клону главом, очи баци на пут, док сопран иза зида даде нама скут: „Ал’ какав глас?! О, душе! О, мила сени! О, мајко моја! О, благо мени!“ Певала си славујима, поноћ те је љубила, и романтичарску рану си порубила. Тешки му беху кораци и поче убрзано да дише:„Црњански, каквом тугом твоје перо пише?“ „У тишини слутим да јој се ни имена не могу сетити никад више.“

Њено је име наше завештање, њоме се зове наше бивствовање. Под истим се прозором сјатисмо ко птићи – уметност је права на тебе наићи. Песма је наша огледало твоје и све ренесансне Монализине боје и сваки јад и радости што постоје и бисерне ноћи што се броје – све је Твоје. А ти си Песма, Инспирацијо света, а песма је вечна: и срећа и сета! 29 Браћа по перу Теби су ме водила, и све сам цесте са твојима сродила, да ти и данас име пишем, и да за љубав црвено дишем. И данас ти љубим скуте и славим ти песмородне путе:

„Санта Марија дела Салуте!“

Сепија

Гледала сам своја брда

наслоњена на небески јасен,

дишући живот подземне птице.

Гледала сам своје пољане,

чекајући девојчицу

да потрчи земљом плодном

а за њоме процветају лета.

Тишина и свемир...

Речити споменици

минулих детињстава.

На сваком је горела свећа

коју нико палио није.

На моје је зелене врхове

пала сепија. Похабани ваздух

који сада дишем злокобно

ме сећа на радост

и све фениксе мојих снова

који ми пепелом табају стазе.

Гледала сам како живот путује,

а ја седим под мојим јасеном.

Моји су возови остали

тамо где никог нема,

никог сем земље

која плаче

за маленим ђоновима

великих људи.

А ђонови све већи...

А људи...

Ех, људи...

Славуј

А ти чемер узе, као да га нема,

и из моје сузе – потече поема.

Ти мило ме гледа, а речи ми роди,

очима од меда сликаш по слободи,

коју сада носим у грудима птице,

и ногама босим сад остављам клице.

Ружичасто моје, моја хризантемо,

песме ми се роје док певаш ми немо!

Међ зенице меке желим да ти спијем

и са твоје реке радости да пијем.

Ти, пролеће моје, моја срно мира,

ноћима ме поје воде бога Лира.

Ти млеком ме купаш, а облачиш медом,

у ноћи ми ступаш с месечином бледом,

и већ зору видим на трептају твоме,

од спокоја бридим – нашла сам те, доме!

Ако пружиш руку, за тобом ћу поћи,

у твоју ће луку сви спокоји доћи.

Ти певај, не престај, мелодију пратим,

да дочекам смирај – да се теби вратим!

Уметник

Навикни се, увек ћеш бити сâм.

Шта очекујеш? Ти си уметник.

Певао, свирао, писао, играо...

Увек ћеш бити сâм.

Не можеш ми рећи да си срећан;

нико срећан није писао.

Не можеш ми рећи да си испуњен;

нико испуњен није певао,

нарочито не тако лепо,

ако ме разумеш.

Навикни се, увек ћеш бити сâм.

То је позив који си одабрао,

кад си у руке узео мастило,

кад си у глас донео песму,

у прсте клавир,

на папир стварност.

Навикни се, бићеш сâм,

јер другачије не умеш.

И бићеш тужан, ал’ узвишен,

ако ме разумеш.

ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ

О књизи И славуј запева – Доба свитања Нађе Ђоковић 

Да живи у неко старо време, на Нађу Ђоковић би се гледало као на миљеницу богова због бројних талената којима је обдарена. Нађа пева, компонује, рецитује, беседи и глуми, бави се уметничком фотографијом и пише.