субота, 02. јун 2012.

Филип Стојановић - СО



СО

Никад није знао кад,
Није знао како, ни колико...
А често су га виђали задиханог,
Мокрог чела и савијених леђа.

Тражио је звезде у очима које
Никад облак нису виделе.
Држао је руке које су се
Хладно играле са његовим прстима.

Јео је већ загризнуте воћке,
тек понеку целу, али трулу... или зелену.

Причао је да ће племенити красти
Да дарују безосећајне,
Да смекшају њихова срца
И да их придобију за себе.

Желео је да уместо суза
Нешто друго залије његове образе.
Прошапутао је једном, готово нечујно:

„Нисам ја солио своју питу од јабука,
Већ сам сладио своју чорбу од коприва,
А то је оно што је трбало солити,
Сада знам, скупио сам со са својих образа”

Нема коментара:

Постави коментар