ЕКСПРЕС ЗА СЕВЕР
Можда нико није умео да те жели овако
као ја ноћас.
Твоје руке беле као самоћа.
Твоја бедра са укусом платна и воћа.
Твој мало шуштави глас.
Са носом дечачким прилепљеним
уз окно вагона,
нејасан самом себи
као опроштајно писмо падавичара,
и чудно узнемирен топлином
као размажен пас,
путујем, ево, путујем
да натрпам у главу још неслућене пределе,
да дрвећу пожелим најлепшу лаку ноћ
на свету,
да се вртим као лишће,
као ветар по травњацима,
као звезде и птице.
Да мало немам план.
Да имитирам клавијатуре,
лифтове
и океан.
Да заборавим руку на твом струку.
И лице уз твоје лице.
Нема коментара:
Постави коментар