КАКО ЈЕ МАЛА
ЗГАЗИЛА ГУШТЕРА
Говорили су о мени као о млађаном песнику с потенцијалом, радо су ме
објављивали по часописима, добијао сам сјајне критике у књижевним круговима. У
својој паланци сам био звезда и што сам постајао афирмисанији, то сам бивао охолији,
нарочито према суграђанкама-гимназијалкама, а и оним старијим, без разлике,
само ако бих нањушио њихово занимање...
Мала је предњачила у том
интересовању, скоро да ме је прогањала, пратила на промоцијама, дотурала ми и
потурала своје тинејџ-песмице, због мене се узносила и заносила поезијом изазивајући
мој подсмех, неретко и ругање у мушким разговорима, на које сам себи,
заборављајући каква је моја улога у тој малој средини, све чешће давао право.
Чак сам, подишавши својој сујети, с Малом имао неколико невероватних, страсних
сусрета, решен да узмем понуђено а да за узврат баш ништа не дам јер то је моје
право – право великог, вансеријског уметника. Чињеница да ће једна веома млада
девојка још више загазити у бујицу једностране заљубљености због које ће
неминовно патити, није ме плашила, напротив, забављала ме је – јако ми је
импоновало када неко због мене прави будалу од себе.
Само једно тада нисам знао а то
је да поезија има своје несхватљиве аршине и да ће ненадано испод свог крила
испустити (ме) 'тића (бајаги нехотице) кад увиди да је кљукање незахвалног
жутокљунца метафором из чисте болећивости – један крајње ћорав посао. ,,Твоје
песме су лаж, 'тићу мој“, чух пре него што сам се разбио о тло и то беше последње
што сам од поезије чуо и добио. Још састављам своје делове, безуспешно, јер се
више не уклапају у стара лежишта а нема ни Мале да ме ,,подмаже“ слепилом свог
идолопоклонства, одавно је отишла. Доле, на земљи, за мене више ништа није исто
јер од високолетача претекао је некакав гмизавац.
Дошао сам на промоцију званично проглашене збирке песама године.
Ауторкино име, вероватно псеудоним, провлачило се кроз све медије а мене је ужасно
дражила тајновитост дотичне и толика прашина подигнута око цмиздраве, женске
поезије, бљак! Жарко сам желео да видим ту извикану поетесу, и докопам се њене
књиге, над којом бих се касније иживљавао покличима - какав шунд, какво смеће, какве
бљувотине!
Песникиња је била пар екселанс
дама, у забит мога места сумњам да је икад залутала лепша. И никако ми не беше
јасно, зашто је уопште дошла у забит, жив сам се јео од интезивирања целе
енигме у којој сам био тако небитан и очигледно некомпетентан да је решим. А још сам
се више деморалисао када сам чуо песме, ни у најперфиднијем делу свог бића
нисам им успевао наћи замерку.
Кротко, а како сам другачије па
могао, стао сам у ред да ми ауторка потпише купљену књигу. То се косило са
мојом традицијом неодавања поштовања икоме али, капирао сам да би прелепу даму
болело уво на мој игнор, не би ни
приметила, па бих опет сâм био на губитку.
Како сам се ближио прелепом
лицу, тако ми је бивало магнетније. И познатије. И милије. И сензационалније.
Мала, то је Мала!!! Каква
срећа!
,,Ваше име, господине, или колега? На кога да гласи посвета?... Како
беше, САЛАМАНДЕР је био Ваш
псеудоним, ако се добро сећам?! А зашто не даждевњак? Или гуштер? Избегавајте
варваризме, колега, нисте узоран србиста, види се да не пратите токове...“
И иначе, гуштери су без гласа... Али,
где је Мала?
Нема коментара:
Постави коментар